Svakog avgusta ista priča: čim se približi godišnjica "Oluje", koja je de facto bila etničko čišćenje, a prošlo je manje-više nekažnjeno jer pravda i pravo ne idu uvek zajedno, strašila sa obe strane granice se podignu da prave lom. Taj lom je kampanjski, može se reći da je sezonski rad istih tipusa iz oba društva, dezurnih diverzanata javnog diskursa, koji redovno podižu praznu buku da se njome zagluše mnogo bitnije stvari, pa čim prodje nedelja sećanja i sjećanja, stvar se zaboravi do iduće sezone.

Jedna sam od onih što "Maršala Tita" još uvek zovu "Maršala Tita" (ponekad i "Srpskih vladara", ali to samo zato što mi je toliko dugo trebalo da se naviknem na novo ime, da, kad sam ga konačno usvojila, već su ga ponovo bili promenili).

Da vidimo šta smo mi to, kao zemlja, sve vredno imali samo u protekloj nedelji: penzionisani kardiohirurg Miljko Ristić izmislio je sajt na kom je kao "pročitao" rezultate nikad izvršenih obdukcija 17 pacijenata preminulih od Covida, čiji su, kako tvrdi, organi uništeni do neprepoznatljivosti, kao da su bili potopljeni u kreč ili sonu kiselinu, po ugledu na Sopranose ili barem ubistvo Stambolića, izvršeno po nalogu šefa i šefice njegove nekadašnje partije.

Pišem ovo u trenutku kada se gradjani po internetima svadjaju da li treba sesti, leći ili ustati u svrhu protesta protiv Vučića. Pišem, dok gledam desetine snimaka na kojima se kliče Ratku Mladiću, uz novi sablasni znak - tri prsta skupljena, ruka ispružena iznad glave, kao imitacija fašističkog pozdrava.