Biljana Srbljanović – Vašingtonski dogovor

6. Septembar 2020.
Reakcije najvidljivijeg dela javnosti na vašingtonski dogovor su ili ćutanje (znaju da je dobar, ali ne žele ili ne smeju da kažu) ili zbunjenost, pred mnoštvom neobičinh tačaka koje naizgled nemaju veze sa nama. Poštenja radi, treba reći da je dogovor istorijski. I da je korak ka punoj normalizaciji odnosa sa Kosovom i potpunog i konačnog mira u regionu.
biljana-srbljanovic
Biljana Srbljanović. Foto: Medija centar Beograd

Piše: Biljana Srbljanović

Ljudi koji ne shvataju ili se prave da ne shvataju da Vučić nije krenuo u Vašington da “povrati” Kosovo, da je taj narativ je odavno napušten i očigledno mrtav i da nam to niko nije ni obećavao, sada moraju da konačno istupe javno ili da konačno zaćute.

To što smo mi u politici skloni magijskom mišljenju: dovoljno je da ne vidimo problem i onda smatramo da ne postoji, da tri puta brzo izgovorimo “ne damo Kosovo” i puf, Kosovo nismo dali, ne znači da stvarnost tako funkcioniše. Nema više puta kojim će Kosovo biti “naše”, to je zasebna država, možemo da ponavljamo čarobne reči do besvesti, gotovo je s tim. To političke elite odlično znaju, i zato se uglavnom i ustežu od komentarisanja ovog pitanja, mada, i kad komentarišu, gadna glava teorije zavere “smestili nam gejevi i Jevreji” promalja svoju čeljust, zasad bez posledica.

Ono što niko ne može da spori su jasne pozitivne stvari dogovora – imovina SPC, zatim prelaz Merdare, skidanje tarifa, diplome, putevi, saobraćaj, mali Šengen, ali i veoma važna tačka koja se tiče nestalih i to sa obe strane. Tu niko normalan ne može da ima išta protiv.

Ono što stvara konfuziju su pitanje Jerusalima i Hezbolaha, LGBT prava i antene 5g. Ljudi s pravom traže objašnjenje, ali ga ne dobijaju ni od medija, ni od elita, ni od političkih aktera. Umesto toga, podsmevamo se hemijskoj olovci, ili se olovkom hvališemo, merimo razmak stolice i stola i visinu nogica gostinjskih stočića za potpisivanje, ispaljujemo šale ili besnimo zbog “izdaje”.

Zato je neophodno da se preuzme odgovornost i da se sve nedoumice detaljno objasne. Da bi Tramp, u finišu svoje predizborne kampanje, u sred puzajućeg gradjanskog rata u sred Amerike, koji sam podgreva, uopšte imao ikakvog razloga da se bavi nama i Kosovom, potrebno mu je da vidi “koliki je njegov deo”. Strategiju njegove administracije za redefinisanje odnosa sa Izraelom, selidbu ambasade u Jerusalim (čime se negira palestinsko “potraživanje” te teritorije) svet do sada nije podržao. Zato je, triangularnim dogovorima: ti meni ventilator, ja njemu kafu, on tebi šibicu, došlo do toga da Srbiju niko godinu dana ne sme da pritiska da prizna Kosovo, Kosovo dobija priznanje od Izraela (što je Izrael odbijao ne zato što nas voli, već zbog palestinskog presedana), a Tramp dobije “muslimansku državu” (kako pogrešno shvata Kosovo) da otvori prestavništvo u Jerusalimu i time poruči ostalim “muslimanima” da je on u pravu.

Da li će ovaj dogovor funkcionisati? Nemam pojma. Ali nije glup, nije loš i nikako nije štetan po nas.

Hezbolah, zatim, jeste teroristička organizacija. To što mi nismo svesni količine novca i organizovanog napora da se u Evropi nadju “sigurne kuće” – čitave regije za trening kampove ili indoktrinaciju, ne znači da one ne postoje. To što ih je Kosovo osudilo, takodje ne znači da ih tamo neće biti. Ali ipak malo teže.

Obavezivanje za borbu za dekriminalizaciju homoseksualnosti deluje kao najrendom tačka od svih, posebno kad se koje zemalje ove varvarske zakone imaju. Ali, jedina zemlja koja je jednom nogom u Evropi, a koja ima zakon o kažnjavanju “homoseksualne propagande” što podrazumeva i otvoreni LGBT identitet (muškarac i muškarac se drže za ruke, žena i žena nose frizuru duginih boja) je Putinova Rusija. Njegov zakon ne kriminalizuje gej odnos, ali surovo kažnjava kad je on vidljiv. Što bi rekao naš bivši gradonačelnik, može LGBT, ali u svoja četiri zida. Potpisivanje ove tačke ne samo da je civilizacijski važno, već i šalje poruku na Istok – s kim se mi sada svrstavamo.

Oko kineskog 5g je sve jasno, pitanje je i tržišno ali i bezbednosno i ne razlikuje se od stava o kom razmišlja Evropa. Sve drugo je transparentno jasno, dogovor je put ka rešenju tog večnog žarišta, on je i neka vrsta kalendara koji podseća koliko vremena imamo da se pripremimo za najbolji mogući izlazak iz višedecenijske pogrešne politike, indoktrinacije, mržnje, rata i zločina.

I sad, umesto da se bavimo time kako je Tito pušio tompus kod Niksona, a Djindjić se prijateljski smejao sa Bušom, a vidi nas sad, podsetiću da smo se  prvog odrekli, a drugog ubili. Sad nam je preostala ili olovka iz gift šopa ili ništa. Ja bih onda radije olovku.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja lista Blic.