Društvo

Izvor: The Economist/1843 (Tekst je izvorno preveden sa engleskog, osim naslova koji je adaptiran. Intervju se objavljuje uz dozvolu autora)

Piše: Aleksandar Klap (Alexander Clapp)

Fitim Ladrovci otputovao je u Siriju kako bi učestvovao u svetom ratu. Iako se vratio na Kosovo, on i dalje poziva na džihad. Iako retko daje intervjue, pristao je da popriča sa Aleksandrom Klapom (Alexander Clapp).

Putovanje koje je dovelo do toga da Fitim Ladrovci postane jedan od najozloglašenijih ljudi na Balkanu počelo je u oktobru 2013. godine, kada je imao 23 godine. Uzeo je svoju ušteđevinu u iznosu od 350 dolara, oprostio se od supruge i napustio Obilić, tmurni grad na centralnom Kosovu. U glavnom gradu, Prištini, ukrcao se na avion za Istanbul, a zatim je drugim letom otputovao za Hataj, provinciju na jugoistoku Turske. Na aerodromu ga je dočekao krupan Arapin obučen u crnu trenerku i sa naočarima za sunce, koji ga je odvezao do jednospratne kuće ispunjene krevetima na sprat, gde je Ladrovci iznenađeno zatekao još šest Albanaca. Dvojicu muškaraca, dve žene čiji su muževi nekoliko meseci ranije prešli u Siriju, dvoje dece – dvogodišnjeg dečaka i devojčicu od šest meseci koja je neprestano plakala.

Sledećeg dana Albanci su prebačeni do granice i rečeno im je da nastave da hodaju nekoliko milja dok ne stignu do autobusa. Ukrcali su se u beli minibus, a pridružila im se grupa ljudi sa Kavkaza čije su divlje crvene brade, kako je rekao Ladrovci, učinile da oni deluju „poput lavova“. Prešli su peščani, lunarni pejzaž, putujući duboko u Siriju. „Seoski kraj mi je delovao lepo“, rekao je Ladrovci. „Ali sve vreme sam se tresao. Ono što me je najviše plašilo bila je ideja da ću dospeti u Asadove ruke“.

Ladrovci je prešao stotine kilometara kako bi se borio protiv Bašara al-Asada, sirijskog predsednika koji je u prvim danima arapskog proleća 2011. ugušio ulične proteste. Kasnije je Asad počeo da ubija svoje protivnike. Ladrovci nije završio školu niti je uspeo da zadrži posao. Osećaj za pravdu stekao je u mladosti kada su devedesetih godina prošlog veka Albanci ustali protiv Srba i borili se za nezavisnu državu uz pomoć Amerike. Kosovo, zemlja koju su stvorili, bila je pretežno muslimanska. Ladrovci je verovao da je njegova uloga u Siriji slična ulozi Amerikanaca na Kosovu – spašavanje potlačenog naroda. Sa gađenjem izgovara Asadovo ime, opisujući ga kao „čoveka koji o islamu ne zna ništa“.

Novi regrut je proveo prve tri noći u Siriji u fabrici na periferiji Alepa – grada koji je tada bio podeljen između vladinih i pobunjeničkih snaga. Nakon višednevnog putovanja, Ladrovciju je laknulo kada je video podove presvučene sunđerastim dušecima. Smestio se u ćošak blizu onih ljudi čiji je jezik razumeo. Albanci su u Evropi raštrkani po Kosovu, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji, Grčkoj i samoj Albaniji. U ratom razorenom sirijskom gradu, našli su se stisnuti jedni pored drugih. „Arapi su nas poređali kao sardine“, rekao je on.

Ladrovci je planirao da se pridruži al-Nusra grupi – ogranku Al Kaide osnovanom 2012. godine, koji je imao labav savez sa nizom drugih paravojnih jedinica, kako islamističkih, tako i neislamističkih. Kao i svi ostali regruti, predao je svoju životnu ušteđevinu. Zauzvrat, obećana mu je plata od 115 dolara mesečno – pristojna plata na Kosovu.

Regruti su kamionima transportovani do kampa za obuku u Alepu. Ladrovci je iz prikolice belog kamiona mogao da vidi veliku prašnjavu površinu okruženu žičanom ogradom. Unutra se nalazilo polje sa preprekama u vidu guma i penjalica, kao i strelište. Muškarci su spavali u velikoj kući od cigle i tri puta dnevno jeli piletinu i pirinač. Dvojica Turaka je imalo zadatak da ih dovedu u formu. Neki Čečeni su imali vojno iskustvo, ali većina dobrovoljaca su bili neiskusni mladići.

Muškarci su dobili mogućnost da biraju da li će provesti tri meseca trenirajući kako bi postali snajperisti ili pripadnici tenkovske divizije, ili da pohađaju tronedeljni kurs, a zatim da se pridruže pešadijskom udarnom timu koji će ići Sirijom sa ciljem okupiranja teritorije. Ladrovci je izabrao ovu drugu opciju. Želeo je da se što pre priključi akciji. Jutra je provodio na strelištu, ispaljujući prave metke iz svog kalašnjikova, trčeći, a zatim ponovo pucajući. Ostatak dana provodio je u molitvama i predavanjima o religiji.

Ladrovci navodi da je otišao u Siriju da spasi nevine civile od pokolja. Ali ubrzo se našao usred značajnije borbe za budućnost islama. Teološka pitanja su bila osporavana na bojnom polju. Da li je bilo prihvatljivo ubijati pripadnike iste religije u Alahovo ime? Da li je moguće izgraditi državu na osnovu Kurana? Ladrovci je počeo da veruje da je samo jedna organizacija imala prave odgovore, zato je zajedno sa većinom regrutovanih Albanaca odbacio al-Nusru i zakleo se na vernost Islamskoj državi (ID).

Ladrovci nije znao arapski jezik i imao je samo blag uvid u teološke karakteristike koje su razdvajale sunite od šiita. Ali on je smatrao da su ambicija i žar Islamske države jednostavni i privlačni – ako niste bili uz Islamsku državu, na leđima vam je bila nacrtana meta. Grupa je tako dobro usavršila okrutnost da je delovala kao stvorena za televiziju – zarobljenici u kavezima, zapaljeni zarobljenici, smrt svakog ko joj se suprotstavi. Ladrovci bi na početku na takve stvari ustukao. Ali, usred neizvesnih saveza i unutrašnjih sukoba, njega je privukla jasnoća Islamske države. Civili koje je ubila Islamska država su „dobili ono što su zaslužili“.

Ladrovci je proveo godinu dana na ratištu u Siriji pre nego što se vratio na Kosovo. U zatvoru je proveo tri godine – tehnički zbog govora mržnje, a ne zbog njegovih aktivnosti u okviru Islamske države, a zatim se vratio u Obilić. On navodi da jedino čega se kaje jeste to što je uopšte napustio Siriju. „Da mogu, vratio bih se sutra“, rekao je on. Broj stanovnika Kosova koji su otišli u Siriju da bi se pridružili Islamskoj državi je veći nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Više od 300 stanovnika jedne od najsiromašnijih država u Evropi je otišlo u Siriju između 2014 i 2016, preneo je Njujork Tajms.

Islamska država danas ne postoji kao geografski entitet. Ali na Kosovu, zemlji kojoj se Ladrovci otvoreno podsmeva, on i dalje ostaje veran kalifatu. On je samo jedan od desetine hiljada ljudi koji su napustili svoje domove kako bi se pridružili Islamskoj državi. Ovi pojedinci predstavljaju posebno težak i brzo rastući problem vlada širom sveta. Šta treba uraditi sa borcima koji se vrate?

U oktobru 2018. godine, nekoliko meseci nakon što je Ladrovci pušten iz zatvora, otišao sam u Obilić, zagušljav grad sa 6.000 ljudi koji žive blizu ogromne termoelektrane na ugalj. Kada sam taksistu pitao o meštanima koji su otišli da se pridruže džihadu, počeo je da psuje Ladrovcija, nazivajući ga „bolesnim psom“.

„Izgubio sam pola porodice u ratu protiv Srba“, rekao je on. „Ne možete naći nikoga u ovoj zemlji koji nekoga nije izgubio. Ali mi ne odlazimo u Siriju da sečemo ljudima glave“.

Ladrovci živi na kraju blatnjave staze nekoliko stotina metara od termoelektrane, u konstrukciji od cigle i cerade. Kokoške kljucaju po dvorištu u kojem buja korov. Ladrovcija smo zatekli kako gura kolica. Kada je saznao zašto sam došao, rekao mi je da ga više nikada ne posetim tamo. Nije želeo da privlači pažnju svojih komšija.

Ladrovci je visok i žilav. Koža mu je sivkaste boje. Njegov dugi nos natkrivljuje se iznad tanke jareće bradice. Nepopustljivo je davao samo jednosložne odgovore. Samo su mu oči pokazivale emocije, to su bile dve tamne kugle koje su se nervozno pomerale u očnim dupljama i retko susretale sa mojim pogledom.

Nije delovao ni zastrašujuće niti impozantno. Umesto toga je izgledao kao da ga njegova iskustva proganjaju. U roku od pola godine, četiri puta sam se susreo sa Ladrovcijem i razgovarao sa njim skoro deset sati. Ponekad bi se njegov gnev odjednom pojavio.“Osećam potrebu da te izbodem nožem“, rekao je jednom. U drugim trenucima, njegov bes bi nestao. Pokazao je interesovanje za bolesnu majku mog fiksera, raspitujući se za njeno zdravlje svaki put kad bismo se sreli. Ali ostao je nepoverljiv i zatvoren. Kad sam ga pitao da li mogu da se upoznam sa njegovom suprugom, on je to kratko odbio. Kad god bi naš razgovor došao do neke potencijalno šokantne teme, on bi se zaustavio i bolesno nasmejao. „Koliko ste ljudi ubili?“ Smeh. „Da li trenutno posedujete oružje?“ Smeh.

Veći deo dana provodi kod kuće, a noću radi kao čuvar u hitnoj službi u Prištini, deset kilometara južnije. Vlada je Ladrovciju zabranila da posećuje lokalnu džamiju. Tokom moje prve posete, drugi stanovnici Obilića, uhvaćeni između prezira i straha, dali su sve od sebe da podrže izmišljotinu da se Ladrovci nikada nije vratio (taksista je bio izuzetak).

Ladrovci je sebe doživljavao kao otpadnika dugo pre nego što je otišao u Siriju. Na početku rata na Kosovu, 1998. godine, njegovo rodno mesto Drenica, u centru zemlje, bilo je žarište albanskog separatizma. Jedno od njegovih najranijih sećanja je buka koju su pravile srpske paravojne snage koje su napale grad, okupile odrasle muškarce i streljale desetine njih ispred njegove osnovne škole. Njegov stariji brat Mentor pokušao je da se sakrije. Ali kada su Srbi pretražili njihov dom, uhvatili su Mentora i bajonetom ga udarili u glavu. Obesili su njegovo nesvesno telo na ulazna vrata i udarali ga kundacima dok je Ladrovci posmatrao. Mentor od tada nikada više nije hodao. Tokom egzodusa stotina ljudi, porodica je pobegla na jug. Noću su putovali kroz šume i prešli preko toliko hladne reke da, kako kaže Ladrovci, „mi se uvukla hladnoća u kostima“. Porodica je prestala sa bežanjem u Obiliću i tamo započela novi život.

Tokom njegovog odrastanja, Ladrovcijeva svest o sebi kao interno raseljenom licu pretvorila se u trajni osećaj otuđenosti. Za diplomate i radnike NVO-a koji su nakon rata u velikom broju pristizali u Prištinu, najmlađa evropska država izgledala je kao zemlja mogućnosti. Glavni grad je dobio nova ministarstva, trgovačke centre i jedanaest stopa visoku bronzanu statuu Bila Klintona – spasioca Kosovara. Ali u Obiliću se ništa nije promenilo. Ljudi su jedva sastavljali kraj sa krajem. Kuće su i dalje bile oronule. Grad i njegova okolina imaju najveće stope obolelih od raka na Kosovu, verovatno i zbog isparenja iz termoelektrane. Ladrovci kaže da mu je majka često bila bolesna, a njegov brat nije mogao da radi. Ladrovci je sa dvanaest godina počeo da izdržava porodicu. Radio je kojekakve građevinske poslove, a njegovi prijatelji kažu da je ponekad krao hranu. „Obilić je trebalo da nas spasi“, rekao je on. „Ali umesto toga to je bio pakao“.

Vehabizam, puritanski pokret u Islamu koji je promovisala Saudijska Arabija, zahvatio je Kosovo početkom 2000-ih. Novcem iz Zaliva finansirane su blistave nove džamije sa bakrenim krovovima i hromiranim elementima koje su grubo narastale pored skromnih planinskih sela. Imami sa Bliskog Istoka dolazili su da nadgledaju nove verske objekte.

U Srbici, u blizini Obilića, dobrotvorna organizacija koja je pružala pomoć ratnim siročićima dodelila je lokalnoj džamiji konzervativnog propovednika. Opština je ubrzo postala plodno tle za radikalne ideje. Srbica je bila jedan od prvih kosovskih gradova gde su devojke masovno počele da nose marame. Među njima je bila i sedamnaestogodišnjakinja, Mihane Baljeci. Njen rođak je 2010. upoznao Ladrovcija, a zatim je upoznao njih dvoje. Baljeci i Ladrovci su se nakon tri meseca venčali.

Ladrovci tada gotovo ništa nije znao o islamu. Njegova nova supruga upoznala ga je s radikalnim sveštenicima preko Jutjuba. U haotičnim posledicama rata u Iraku, mnogi takvi propovednici stvorili su revizionističku interpretaciju uloge Amerike u ratovima na Kosovu, tvrdeći da su Amerikanci zemlju pretvorili u njenog vazala, umesto da je oslobode. Oni su tvrdili da će šerijatski zakon rešiti kosovsko bezakonje i birokratsku disfunkciju. Daleko od toga da su nezavisni, tvrdili su oni, kosovskim muslimanima je oduzeta njihova istorijska sudbina.

Do 2012. godine, Ladrovci je počeo da vodi diskusiju o tim idejama po forumima na internetu sa imenima kao što su al-šerijat i al-džihad. Izgledalo je da forumi nude beg od svakodnevice i smisao. Braća, kako je Ladrovci zvao ljude koji su vrebali na tim forumima, imali su malo toga zajedničkog, osim godina starosti (većina njih je bila u ranim dvadesetim). Mnogi su bili siromašni, a nekoliko njih su bili dosta imućni. Neki su već bili u Siriji, a drugi nisu mogli da pronađu zemlju na mapi. Delovalo je da razumeju njegovu teskobu i osećaj besmislenosti. I ponudili su rešenje za njegov problem: Kuran.

Braća su se takođe lično srela – u lisnatom uglu parka u Prištini. Upravo je na jednom od ovih sastanaka počeo novi Ladrovcijev život. Došao je autobusom iz Obilića, rekavši samo svojoj ženi kuda ide. Braća su se nenametljivo poređala u krug. Tokom najmanje desetak sesija, grupa je raspravljala o religioznim temama pozivajući se na napola upamćene lekcije izvučene iz onlajn propovedi. Ali upravo je Sirija konzumirala većinu njihovih rasprava. Sukob je pokrenuo duboka pitanja. Kako bi izgledala država stvorena po Alahovoj volji? Zašto je Zapad došao na Kosovo i u Irak, ali ne u Siriju?

Ladrovci je mesecima živeo drugim životom. Do leta 2013. petorica iz grupe su otišli u potrazi za odgovorima. Video snimci koje su poslali iz Sirije pokazivali su kako hvataju svet za gušu. Nosili su mitraljeze i naređivali poslušnim ljudima u dalekoj zemlji. Ladrovci je oktobra 2013. godine rekao supruzi da ide u Siriju kako bi im izgradio bolji život.

Ladrovci je ostao tajanstven povodom toga ko je organizovao njegovo putovanje na Bliski Istok: on govori o Albancu koji ima sina Muhameda koji živi u Švajcarskoj. Direktor Kosovske antiterorističke službe, Fatos Makoli, šest godina je radio na rekonstrukciji mreža koje su slale Kosovare u Siriju i Irak. Prema njegovim rečima, vatreni imami probudili su žar za džihadom. Paralelno sa njima delovao je i niz ćelija povezanih sa Al Kaidom. Oni su često dobijali novčana sredstva iz Saudijske Arabije. Regruti u tim ćelijama birali su najbesnije ljude za koje su mislili da će poštovati naređenja. „Bilo je jasno da ih ne zanimaju pobožni muslimani, već podvodljivi“, rekao mi je Makoli. Mnogi od ovih muškaraca rekli su roditeljima da idu u Nemačku da traže posao. Umesto toga kupili su avionske karte za Tursku.

Kosovari su u Siriji bili pod komandom Ljavdrima Muhadžerija, poznatog kao vođa Albanaca. Bivši plaćenik američkih snaga u Avganistanu, Muhadžeri je bio krupan čovek iz kojeg je zračio autoritet. Ladrovci ga je opisao kao „čoveka koji je znao da zapoveda drugim ljudima“. Organizovao je svoje trupe poput mafije, ali on lično je retko bio deo borbi, provodeći većinu vremena upravljajući reketiranjem u blizini Alepa i zatvarajući svakog ko bi mu se suprotstavio.

Muhadžerijeva kontradiktorna biografija – instrument američke moći koji je postao džihadista – utelovila je iskrivljenu politiku identiteta novonastale Islamske države. Muhadžeri je okupio Balkance koji su znali albanski pod svoju komandu. Nedeljama su zajedno jeli, spavali, svađali se i molili se. Ali Ladrovci je prezirao njihovu zajedničku nacionalnost. „Celog života nam je govoreno da budemo ponosni na to“, rekao je on o svom albanskom identitetu. Prezirno je govorio o Kosovu kao o „zemlji nevernika“.

Postoji propagandni video snimak pod nazivom „Zveket mačeva“ koji prikazuje grupu balkanskih boraca blizu Alepa. Oni su prikazani kako nose mačeve i crne zastave. Snimak pokazuje gomilu zapaljenih pasoša. „Ovi pasoši su vaši tirani“, govori Muhadžeri u mikrofon, dok njihovi nacionalni identiteti – albanski, makedonski, kosovski, crnogorski, bosanski –  nestaju u plamenu. „Mi smo muslimani! Kalifat je sada vaša država!“

Poput mnogih evropskih boraca, Ladrovci je dobio odobrenje da napusti Siriju samo iz jednog razloga: kako bi doveo svoju suprugu. Baljeci je oduvek želela da mu se pridruži. Ladrovci se januara 2014. vratio u Obilić, gde je ostao nekoliko nedelja. Čuvši za njegov povratak, Makoli je poslao agente da ga ispitaju. „Znamo da ste bili u Siriji“, jedan od njih mu je kazao. U njegovoj kući pronađen je minobacač. „To je bilo staro jugoslovensko oružje koje sam dobio i pre Sirije“, protestovao je Ladrovci. Određen mu je kratak pritvor i pušten je uz kauciju, ali dva dana kasnije nije se pojavio na sudu. Do tada se već vratio u Siriju sa svojom suprugom. „Fitim Ladrovci nikada ne bi trebalo da bude pušten na slobodu“, rekao je Makoli, koji okrivljuje kosovsku nefunkcionalnu birokratiju za ometanje njegovih napora u borbi protiv terorizma.

Baljeci je boravila u Manbiju, gradu na severu Sirije, u kojem su boravile Albanke čiji su se muževi borili na frontu. Krajem maja 2014. godine, Ladrovcijevoj jedinici je naređeno da pomogne u zauzimanju Deir ez-Zora, provincije bogate naftom, koja se nalazi na granici između Sirije i Iraka. Njeno zauzimanje objedinilo bi teritorije iz dve zemlje pod kontrolom ID.

Ladrovci mi je na salveti nacrtao plan napada na Abu Hamam, prašnjavi betonski grad na istočnoj obali Eufrata. Stanovnici grada, pripadnici plemena pod nazivom al-Šaitat, dobili su podršku u vidu iranskih paravojnih jedinica. Ladrovcijev odred bio je deo napada sa tri strana.

Ladrovci je krenuo prema granici sa konvojem džipova i kamiona. Grupe raseljenih ljudi su sa strahopoštovanjem posmatrali dok je konvoj prolazio. Abu Hamam je bio jezivo tih kad su Albanci pristigli, osim nekoliko pasa lutalica, koje su ubrzo pobili. Grad je tokom rata više puta zauziman i izgoreli automobili su se mogli videti na trotoarima. Međutim, kako su Albanci napredovali, dočekani su snajperima. Pregrupisali su se u male odrede, prelazeći iz kuće u kuću kako bi isterali branioce. Dok je Ladrovcijev tim ulazio u jednu od tih kuća, dva čoveka na motociklima otvorila su vatru. Albanci su upali unutra i sklonili se u ciglenu peć na drugom spratu. Potrošile su im se baterije na radiju tako da nisu mogli da pozovu pomoć. Satima su ležali prilepljeni uz pod, bezuspešno dozivajući drugove. „To je bio jedini put u ratu kada sam osetio da mi je došao kraj“, rekao je Ladrovci. Tek kasnije je saznao da su vojnici ostalih odreda pobijeni ili poslati na druge lokacije.

Čučeći unutar kuće, ne usuđujući se da se pomeri, Ladrovci je mogao da vidi stado ovaca kako prolazi kroz ničiju zemlju. Na trenutak je zamislio da se vraća u Obilić – grad prepun ovaca.Zvuk metka iz snajpera prekinuo je njegovo sanjarenje. Metak ga je zamalo promašio, ali je razbio komad opeke koji je posekao njegovu desnu ruku. Ladrovci je krvario u toj meri da je pomislio kako bi mogao da umre. Dobrovoljno se javio da otrči do zapovednika na periferiji grada i zamoli ih da pošalju tenk kako bi privukao neprijateljsku vatru. Njegovi prijatelji su bacili jastuke na zemlju kako bi ublažili njegov pad. Ladrovci je skočio kroz prozor i odjurio, praćen pucnjavom koja je dolazila sa svih strana. Uspeo je da ubedi komandante da pošalju tenk i njegovi saborci su spašeni.

Abu Hamam je osvojen sutradan, a preostali meštani su okupljeni na jedno mesto. Muhadžeri je pronašao pripadnika plemena koji je, pod prisilom, priznao da je minobacačem ubio dvojicu Albanaca. Zavezao je zarobljenika za telegrafski stub i obratio se kamermanu na pidžin arapskom: „Ovaj čovek je raketom ubio dva vojnika Islamske države. Slava Alahu!“ Udaljio se 50 jardi, spustio minobacač i razneo zarobljenika. Otprilike mesec dana kasnije, Abu Bakr al-Bagdadi, vođa ID-a, proglasio je stvaranje kalifata.

Kada sam pitao Ladrovcija kako izgleda proterivanje ljudi koje nije mogao da razume iz zemalja o kojima je malo toga znao, on me je ispravio. On nije proterivao te ljude, rekao je. On ih je „oslobađao“.

U avgustu 2014. kosovski javni servis emitivao je intervju sa ženom po imenu Pranvera Zena, koja je rekla da su njen suprug i osmogodišnji sin Erion otputovali ​​za vikend i da se nisu vratili. Nakon toga, Zena je dobila poruku od svog supruga da se pridružio Islamskoj državi, a da je Erion u Siriji. Zena je jecajući pokazala fotografije Eriona kako kleči pred crnom zastavom Islamske države. Kosovska vlada, kako je ona rekla, nije uspela da joj pomogne. Ona je molila druge Kosovare koji su u Islamskoj državi da joj pomognu da dovede Eriona kući.

Otprilike u isto vreme Ladrovci je primetio dečaka iz Albanije koji je živeo u vojnom kampu u blizini Rake, glavnog grada kalifata. Saznao je da se njegov otac bori na frontu u Iraku blizu Mosula. Ladrovci je bio zabrinut za njega –i on je takođe u detinjstvu izgubio svoj dom. Okoreli borac i Erion, „tihi i uplašeni“ dečak, su sklopili prijateljstvo. U ranu jesen, Ladrovci je jednom nedeljno počeo da vodi Eriona u internet kafiće na svom motociklu kako bi dečak mogao da razgovara sa majkom preko Skajpa. Ladrovci se ubrzo obratio Erionovom ujaku sa zahtevom: u zamenu za 11.000 dolara i imunitet od krivičnog gonjenja, vratio bi Eriona na Kosovo.

Moguće je da se Ladrovci jednostavno umorio od rata. Ali možda je postojao još veći razlog zašto je želeo da ode. Muhadžeri je postajao sve luđi, snimajući se kako ubija vojnike optužene za špijuniranje. Ladrovci je možda čak i počeo da se takmiči sa njim za vernost albanskih regruta i možda je bio mučen zbog osporavanja njegovog autoriteta. Kada pitam Ladrovcija o njegovom odnosu sa Muhadžerijem, on samo počne da se cereka.

Erion je Ladrovciju ponudio izlaz. Dečakova sudbina postala je kontroverzna tema na Kosovu i vlada je bila pod pritiskom da ga spasi. Premijer je odobrio plan kojim bi Ladrovci dobio imunitet u zamenu za „humanitarni čin“ vraćanja Eriona u zemlju. Operacija je bila opasna – vlasti su trebale da sarađuju sa turskom vladom kako bi izvukle Ladrovcija, njegovu ženu i dečaka iz neprijateljske teritorije. Ladrovci je njih troje prokrijumčaro iz Sirije koristeći puteve prepune izbeglicama – „najnesrećnijim ljudima“  koje je Ladrovci ikada video. Njih troje su otišli u Gaziantep, grad u Turskoj, gde su čekali, „paranoični na sve“. Posle pet dana, kosovske bezbednosne službe pokupile su ih iz hotela i stavile na komercijalni let na put kući. Dva policajca na tajnom zadatku sedeli su pored njih tokom leta.

Aerodrom u Prištini bio je preplavljen policijom i novinarima. Kad je Erion izašao iz aviona, majka je pojurila prema njemu da ga zagrli. Dok su se kamere koncentrisale na srećan susret, službe bezbednosti su tiho ispratile Ladrovcija i njegovu suprugu.

Erionova porodica kaže da ne zameraju Ladrovciju zbog ucenjivanja. „Molili smo sve Albance u Siriji koje smo mogli da nam pomognu da vratimo Eriona“, rekao mi je Suad Sadulahi, Erionov rođak. „Čak smo pitali i Ljavdrima Muhadžerija. Fitim [Ladrovci] bio je jedini koji je pristao“. Dve nedelje nakon što se Erion vratio, Sadulahi je otputovao u Obilić kako bi Ladrovciju predao novac koji mu je obećao. Kad su se upoznali, Sadulahi je počeo da razume zašto se Ladrovci okrenuo ka džihadu. „Ušao sam u tu kuću, bacio pogled na tu porodicu – na neverovatno siromaštvo u kojem je ta porodica živela – i sećam se da sam pomislio: Fitimovi razlozi za pridruživanje Islamskoj državi nisu imali nikakve veze sa islamom“.

Nekoliko dana nakon što je Ladrovci dezertirao, ID je zatražila njegovu glavu. Grupa simpatizera Islamske države sačekala ga je na ulici i on je morao da izvadi pištolj kako bi ih oterao. Šest nedelja nakon povratka, probudila ga je majka iz popodnevne dremke. Četrdeset policajaca je opkolilo njegovu kuću. Došli su da ga odvedu u zatvor.

Ladrovci veruje da su kosovske vlasti odustale od dogovora da ga ne terete. Službe bezbednosti pričaju drugu priču. Malo nakon što se Ladrovci vratio, kaže Makoli, počeo je na Fejsbuku da deli uspomene na vreme koje je proveo u Islamskoj državi, uključujući video zapise koje su prikazivali odsecanje glava i reči hvale za kalif. Ladrovci to ne poriče, ali tvrdi da mu je život nakon povratka u Obilić bio užasan. Nedostajalo mu je uzbuđenje i solidarnost Islamske države. Većina njegovih prijatelja nabavila je vize za EU ​​i napustila grad u potrazi za boljim životom. Oni koji su ostali, plašili su ga se. ID je želela njegovu smrt. Ladrovci to nikada ne bi priznao, ali moguće je da je namerno iscenirao sopstveno hapšenje. Zatvor je za njega bio najsigurnije mesto.

Tokom tri godine provedene u zatvoru, Ladrovciju su prilazili radikalizovani zatvorenici koji su želeli da služe kalifatu u Evropi. Sreo je zaverenike koji su umešani u bezuspešne zavere da otruju vodu u Prištini i napadnu gostujuću izraelsku fudbalsku reprezentaciju iz zasede. Pratio je vesti iz Sirije i tugovao zbog toga što je, jedan po jedan, svaki Albanac kojeg je poznavao ubijen u vazdušnim napadima. Takođe je saznao da mu je žena rodila sina.

Imao je i drugu vrstu posetilaca. Pojedinci iz stranih ambasada ispitivali su ga o terorističkim mrežama širom Evrope. Zašto su puške sa Balkana upotrebljene u Bataklan masakru u Parizu u novembru 2015? Zašto su albanski džihadisti prelazili Jadran da bi se sreli sa italijanskim mafijašima? Vezan za sto i obučen u narandžasto zatvorsko odelo, Ladrovci je ogorčeno odgovarao. „Moj sin će postati izvrstan bombaš samoubica“, rekao je jednom diplomati. Ipak, iako on to negira, za Ladrovcija se naširoko veruje da je doušnik kosovskih bezbednosnih službi. „Zašto bi inače bio pušten nakon samo tri godine?“, upitao je jedan kosovski zvaničnik.

Vlade širom sveta suočavaju se sa problemom pronalaženja najboljeg načina da izađu na kraj sa povratkom džihadista kao što je Ladrovci. Administracije na Bliskom Istoku nemaju resurse da se o njima brinu. Njihove matične zemlje su koristile različite pristupe. Albanija je zatvorila samo one koji su regrutovali ljude. Švedska skoro nikoga nije teretila. Izgleda da će Amerika vratiti borce Islamske države u njihovu domovinu kada postoje dovoljni dokazi da se odmah po njihovom dolasku protiv njih podigne optužnica.

Borba protiv Al-Kaide je prirodna tačka poređenja. Članovi Al-Kaide uglavnom su bili mladi, obrazovani muškarci arapskog porekla u svojim dvadesetima. Francuska, Nemačka i Španija stvorile su pravne mehanizme koji su omogućili zatvaranje bilo koga ko je planirao napad. Zakoni koji su stupili na snagu nakon 11. septembra uveli su mogućnost da zaverenici provedu u zatvoru po petnaest i više godina – dovoljno dugo, kako je tada razmišljano, da bi se oni vratili u društvo omekšani srednjim životnim godinama.

Ali ID nije Al-Kaida. Na svom vrhuncu, ID je imala 40 000 boraca iz 80 različitih zemalja. Za razliku od članova al-Kaide, oni nisu pripadali nekom određenom tipu ljudi. Obično ne postoji dovoljno dokaza kako bi se oni doveli u vezu sa određenim planovima protiv njihovih matičnih država. Najveći broj njih može da se tereti isključivo zbog toga što su bili pripadnici terorističke grupe. Ipak, to je teško dokazati. „Osim ako nemate video snimak koji pokazuje kako ti ljudi čine zločine, ovo slučaj se oslanja samo na izjave strana“, rekao je Piter Numan (Peter Neumann), profesor bezbednosnih studija na Kings Koledž Londonu. U većini evropskih zemalja ovo krivično delo ne kažnjava se dužom zatvorskom kaznom.

Veći broj pripadnika Islamske države je pušten iz zatvora nego pripadnika Al Kaide – mnogi su još uvek mladi i gnevniji nego što su bili kada su se priključili. Više od 400 ljudi koje francuski zatvorski sistem trenutno klasifikuje kao „radikalne“ biće pušteno na slobodu do kraja ove godine. „ID je sve ove ljude privukla u orbitu džihadista“, navodi Numan. „Ona ih je zlostavljala, međusobno povezala, usadila im određene veštine. Za deset godina, tokom sledeće generacije, ovaj ogromni skup ljudi može biti ponovo aktiviran, bilo od strane Islamske države ili nekog od novih internacionalnih džihadista“.

Postoje dve teorije o tome kako se treba odnositi prema džihadistima koji se vrate u svoju domovinu. Prva – deradikalizacija – fokusira se na osporavanje njihovog pogleda na svet. Radikali koji su se pokajali posećuju zatvorenike kako bi ih ubedili da se odreknu svojih ubeđenja. Nakon puštanja na slobodu, bivši osuđenici dobijaju posao kako bi se reintegrisali u društvo. Druga strategija – isključenje – zasniva se na pretpostavci da se njihov sistem verovanja nikada neće promeniti. Umesto toga, ona se fokusira na uveravanje muškaraca kao što je Ladrovci da je njihova taktika jednostavno uzaludna. Bivšim članovima Islamske države može se dozvoliti da zastupaju ekstremne stavove. Ali, strategija isključenja pokušava da im oduzme mogućnost da ostvare svoje namere tako što ih stavlja pod stalni nadzor i raskida njihove veze sa drugim ekstremistima.

Nekoliko nedelja pre nego što sam se prvi put sreo sa Ladrovcijem, on je započeo process isključenja. Pripadnici tajne službe su ga svakodnevno posmatrali i bio je sprečen da ostvari svoje stare kontakte. Ipak, pohvalio mi se kako bi mogao da nabavi oružje i rekao da je ponovo posetio forume na kojima se prvi put upoznao sa braćom. A njegova supruga nije završila u zatvoru, čak ni nakon što je priznala da je pisala vođi Islamske države predlažući da postane bombaš-samoubica na Kosovu.

Kada sam se šest meseci kasnije vratio u Obilić, Ladrovci je bio potpuno drugačiji čovek. Prišao mi je šepureći se i uzviknuo: „Nisam naoružan! Ne brinite!“Više mu nije bio problem da se rukuje sa mnom i nije se protivio cigaretama ili muzici u pozadini. Čak su mu i oči izgubile onaj paranoičan pogled.

Još uvek se pomalo čudno ponašao. Stekao je naviku da pokušava da ubije psa lutalice gađajući ih kamenicama. Kad je igrao fudbal, ponekad bi podsticao saigrače da mu dodaju loptu tako što bi izvadio pištolj iz pojasa (njegovi prijatelji insistiraju na tome da je ovo bila samo šala).

Neki drugi stanovnici grada izgleda kao da su srdačniji prema njemu. Većina ljudi sa kojima sam razgovarao želi da napuste Obilić. Ladrovci je otišao ​​u Siriju kako bi uradio nešto sa svojim životom, rekao je jedan od njih. Na njega se gledalo kao na nekoga čije ambicije se mogu oprostiti, slično onima koji su otišli ​​u zapadnu Evropu u potrazi za poslom, a takođe su mu se divili zbog toga što je doveo Eriona kući. Zajednica se okupljala oko njega, obraćajući pažnju na registarske tablice vladinih vozila ili nepoznate bradate muškarce. Dok smo se šetali glavnom ulicom, neko iz auta je svirnuo Ladrovciju. Pokazao je kažiprstom prema nebu u znak pozdrava Islamskoj državi. Vozač je uzvratio pozdrav. Isključenje ga je pretvorilo u neku vrstu slavne ličnosti, a Ladrovci se zagrejao za tu ulogu. Kad sam ga ponovo pitao da li postoji nešto zbog čega se kaje, on je viknuo: „Kalifat još nije gotov!“

Službe bezbednosti su se potrudile da razumeju paradoks čoveka koji izgleda kao da je konačno kod svoje kuće, čak iako želi da se vrati u Siriju. „Da li smatram da je njegova nostalgija za Islamskom državom prava? Ne“, kaže Makoli. „Da li mislim da je Fitim [Ladrovci] opasan? Da“. (Ladrovci je od našeg poslednjeg sastanka stavljen u kućni pritvor.)

Tokom moje poslednje posete Obiliću pozvao sam Ladrovcija. Umesto njega, njegova supruga se javila na telefon. „Znam ko ste“, rekla mi je. „Znam za vaše sastanke sa Fitimom i kunem vam se da ako ga još jednom kontaktirate, Alaha mi, više nikad neće hodati“.

Članak Ekskluzivna ispovest Fatmira Ladrovcija, borca ISIS-a sa Kosova za Ekonomist: Kalifat još nije gotov se pojavljuje prvo na KoSSev.