Biljana Srbljanović – Zacelimo sebe

Piše: Biljana Srbljanović

Sudeći po tekstovima sa naslovnih strana naših novina, ovo je samo još jedan “seks skandal”, silovatelj je “manijak”, potera za njegovim identitetom je nalik na izbacivanje iz “Parova”, a Danijela Štajnfeld je potpuno dehmanizovana i oduzet joj je identit i autorke (ona je režirala, a ne glumila u sopstvenom dokumentarnom filmu), pa čak i identitet glumice, jer je se naziva po imenu junakinje koju je tumačila u nekom popularnom filmu, uz obavezne prideve “mlada” i “lepa”. Novine govore da je Štajnfeld “priznala” da je bila silovana, kao da je u pitanju priznanje njenog zločina, a ne otkrivanje duboko zatrpane tajne. Kad nego smogne snage, da ipak napravi taj strahovito težak korak i objavi da je žrtva seksualnog nasilja, sve ono najgore u nama ponovo se sruči na nju.

Stotine je komentara na portalima i društvenim mrežama, svi ih vidimo i čitamo. “Željna je pažnje”, “Sve radi za pare”, “Ako je silovana, kako može da se smeje?”, “Što ga nisi prijavila, šta sad hoćeš”, “Laže”, “Ovu treba uhapsiti”, “Jebo bi  te”, “Dužna je da nam kaže ime silovatelja”, “Postala je dosadna” i posebno upečatljivo “Aman ženo kazi već jednom IME svi smo nestrpljivi!”

Jer suštinski jedino što zanima svetinu je da ostrakizuje “moćnika”, da se na njega medijski ostrvi na sličan način i presude: “Tucao bi on meni kamen na suncu”, “U zatvor s njim, da ga tamo jebu, kao što je i on”, “Doživotna u rudniku bez hrane i vode”, “Kastracija odmah”.

Mržnja prema Danijeli Štajnfeld zbog toga što ne otkriva ime svog napadača, nestrpljivost oličena u onom komentaru “aman ženo, reci više”, insistiranje da nam je ona sad nešto dužna (na ovu temu pogledati odličan tekst Jovane Gligorijević u poslednjem “Vremenu”) dolaze do pretnji ovoj ženi i poziva da ONA bude uhapšena, jer “ćuti”.

Danijela Štajnfeld, naime, ne ćuti. I nije dužna nikome ništa Snimila je film i progovorila upravo o ovome što joj se sad dogadja – o trajnim posledicama žigosanja, nerazumevanja i neempatičnosti društva. Zabole me ko je “moćnik” iz filmske industrije. Ne zanima me šta će dobiti kao kaznu, ako ikada išta i dobije. Ne želim mu bol i patnju koju je naneo svojoj žrtvi, jer je neljudski, a podsećam – i zabranjeno, mučiti bilo koga, pa i zločinca. Ono što je važno je da nešto iz svega ovoga naučimo, na primer, šta znam, one proste stvari: da žrtva nikada nije kriva, da silovatelji uglavnom ne vrebaju u haustoru i žbunju, nego su pored nas, u sred bela dana, na radnom ili javnom mestu, da silovanje nije seksualni čin, da kazna za to krivično delo ne može biti nasilna sodomija iz više razloga koji se sami nameću, da silovatelj nije “manijak”, nije ludak što se pojavljuje iz mraka pa raširi mantil, silovanje nije samo kad te neko tuče ili drži nož pod grlom, da bi ostvario svoj nasilnički akt, već i kada koristi sva druga sredstva prinude, intimidacije, prisile, ucene, autoriteta i uticaja, zatim, da glumice nisu seksualne radnice i da je ogavan urbani mit o tome kako sve daju na sebe zbog uloge toliko sumanut, da govori samo o bolesnom umu onoga ko veruje u takve stvari, a na kraju krajeva, da ni same seksualne radnice NIKADA ne smeju biti silovane. Pa onda, da silovanje nije put za “dolaženje do žene” (pa čak i kada sa osudom kažete da to nije dobar put za dolaženje do žene), silovanjem se ne zadovoljava polni nagon, već želja za nasiljem, potreba da se žena povredi, sa se izvrši njena dehumanizacija, poniženje, da joj se nanese fizička i duševna bol. Da nekada, od ogrebotina na butinama, hematoma na unutrašnjim organima, bola koji hladni spekulum nanosi, dok ulazi u ženu, na strahotnom pregledu za uzimanje forenzičkih dokaza o zločinu, više pogadja osuda, mržnja, neverovanje, sumnja, ispiranje usta, naslovne strane, komentarisanje nečega o čemu bi mogao malo da zavežeš ta tvoja prljava usta, koji dolaze godinama i godinama posle.

Aj da ostavimo ovu ženu na miru. Da tražimo da se nadje nasilnika i da mu se sudi. Da ni jednu novinu ne prodaju da bi zaradili na ovoj priči. Da donesemo zakon koji olakšava žrtvama i koji kažnjava verbalno nasilje (pa makar i samo na Fejsu), koje dolaze nakon samog zločina. Ukratko, ne silujmo ovako javno, već jednom silovanu ženu. To je minimum.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja lista Blic.