Biljana Srbljanović – Potraga za Dori

25. October 2020.
Ko je gledao crtać "Potraga za Nemom", u kom se mala riba Nemo, izgubi, pa ga tata ceo film traži u dubinama Pacifika, sigurno se seća ribice Dori. Dori je naivna i dobra i ima jednu manu: stalno zaboravlja sve, svakih nekoliko minuta joj se memorija briše, ničega se ne seća i zato joj stalno ista opasnost preti svu svoju snagu troši samo da bi uvek stizala na isto. E pa, mi smo Dori. Mi smo jato plavih ribica kojima se kolektivna memorija svakih nekoliko godina briše, da bi stalno plivali u istom mulju.
biljana-srbljanovic
Biljana Srbljanović. Foto: Medija centar Beograd

Piše: Biljana Srbljanović

Evo, uzmimo ovaj napad Udruženja novinara Srbije (UNS-a) na medije u delimičnom vlasništvu Junajted grupe (uglavnom N1, Nova), koji je mnogo izgleda iznenadio sve. Ukratko: prvo su pomenuti mediji objavili saopštenje Junajted grupe da je njen suvlasnik, Dragan Šolak, dobio spor pred švajcarskim sudom kom je tužio Informer, Studio B i Pink za uvrede, klevete i povrede časti, a potom se na njih, ničim izazvan, ostrvio UNS, optužujući novinare da rade za lične i finansijske interese jednog od vlasnika i da to nije novinarstvo. I još gore, UNS se, zapravo podmuklo brine za novinare Nove i N1 i samo tobože želi da ih zaštiti od njih samih.

N1 i Nova su se iznenadili. Na napad su odgovorili su pokušajem da se bave novinarstvom i intervjuišu protagoniste UNS-ovog obračuna, zaboravljajući da je taj razgovor nemoguć i to ne zato što, UNS radi za Vučića (ili barem ne samo to), nego zato što to nije nikakvo novinarsko udruženje i zato jer tu novinara ni nema. To je jedan od paralelnih višedecenijskih centara moći, koji je u istoriji uvek bio tu da podrži naše najmračnje trenutke.

Ja se iskreno pitam, šta ima N1 i Nova uopšte da intervjuiše predsednika UNS-a, novinara Vladimira Radomirović, višegodišnjeg urednika bosanskog glasila Reporter koji je, ne baš tako davno, objavio onaj čuveni lažni spisak od navodnih 356 policajaca koje traži sud u Hagu, što je bio jedan od neposrednih povoda oružane pobune JSO i sam uvod u ubistvo premijera Djindjića? Zašto razgovarati sa nekadašnjim urednikom novina u kojima je pisalo “Poslednjeg vladara, koji je bar u nečemu podsećao na Ðinđića, Srbi su bacili kroz prozor” uz gomilu sličnih bljuvotima, kojima smo, e moje ribice Dori, Djindjića u grob ispratile? Šta od takvih “novinara” uopšte očekivati, zašto im zaboravljati prethodne radove? Zašto zaboraviti da je na mesto predsednika UNS-a došao nakon osam godina duge vladavine svoje mentorke Ljiljane Smajlović, koju je verno pratio svuda, a koja ni ne skriva ko je pravi predsednik moćnog medijskog udruženja i vladarica iz senke?

Zašto su ti ljudi, do skora, imali prostor baš i na N1 i Novoj, i time dobijali legitimitet i prostor za uticaj, da li su ovi mediji zaista zaboravili o kakvom je “novinarstvu” tu uopšte reč, i zaista se iznenadili kad se i njima dogodio ovakav napad UNS-a? Šta jedan ozbiljan medij može da očekuje kad intervjuiše ove deputate “Udruženja”, koji sad javno seju sumnju da švajcarska presuda uopšte i postoji, kako to da tek sada sa iznenadjenjem shvataju kako je UNS-ov napad “povrtatak u devedesete”.

Što, uzgred, uopšte nije. Nije to nikakav povratak, drage moje Dori, jer devedesete se u tom svetu nikada nisu ni prekinule. One u kontinuitetu traju u ovom paralelnom sistemu moći, medijske strahovlade i propagandnih ratova, u tom mutnom carsrvu lažnog novinarstva, koje zapravo nema želju da radi za režim, već jasnu ambiciju da režim postavlja.

Haško bratstvo medijskog polusveta širi svoj uticaj baš time što ih ozbiljni mediji tretiraju kao novinare, iako je njihova ambicija moć, a ne novinarstvo, oni sebe vide kako postavljaju i smenjuju vladare, oni podržavaju oružane pobune i ubistva onih što im na put stanu, i u lice vam se smeju dok im pričate o kodeksu struke i mislite da je sve to samo zbog Vučiča. Ta sila, ta helocentrična skupina koja kruži oko svoje čuvene boginje sunca, želi da svi, pa i Vučić, misle da oni zaista rade za njega, a zapravo hoće da on radi za njih.

Oni žele da budu ti koji se pitaju, oni koji uzdižu i ruše, pobunjuju i prete, jer sebe vide moćnijim, važnijim i jačim od svake vlasti i svakog sistema. To nije ništa novo i nije od juče, to je jedan od retkih kontinuiteta koji imamo. Zato Dori mora na lobotomiju ili barem elektro-šokove. Da se prizove pameti i počne da pamti i da se seća. Nije više ni simpatično, zapravo je tragično, tužna moja Dori.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja lista Blic.

Share