Kultura

Sarajevo-film-festival-foto-SFF-850x567-1.jpg
Javni ServisAvgust 17, 2019

Povodom SFF-a, održan je prijem i ceremonija ispred Narodnog pozorišta, gde je smešten Festivalski trg.

ispred Narodnog pozorišta u Sarajevu, večeras su prošli oskarovac Eugenio Kabalero, dobitnici „Počasnog Srca Sarajeva“ Alehandro Gonzalez Inaritu, Pauel Paulikovski, kao i ekipa filma „Sin“, predvođena redateljkom Ines Tanović.

Gosti Crvenog tepiha bili su, domaći reditelj Danis Tanović, beogradski glumac Nikola Kojo, glumci Branko Đurić, Alma Prica, Admir Glamočak, Emir Hadžihafizbegović, rediteljka Jasna Žalica i drugi.

Na SFF će biti prikazano rekordnih 270 filmova u 18 programa iz 56 zemalja.

Čak 68 filmova će zabeležiti svetsku, a 12 međunarodnu premijeru.

U konkurenciji za nagrade su 53 filma.

SFF, koji se održava pod pokroviteljstvom UNESKO-a, trajaće do 23. avgusta.

Od ove godine je SFF kvalifikacijski festival za prijavu za nagradu „Oskar“ Američke akademije filmskih umetnosti i nauka u kategoriji kratkog filma.

Podelite ovu stranicu!

vudstok-foto-beta-1.jpg
Javni ServisAvgust 15, 2019

U početku je samo bilo reči o seriji koncerata, ali tada niko nije ni pomislio da će festival u Vudstoku postati simbol jedne generacije i hipi pokreta sa idealističkim porukama mira i ljubavi usred decenije protesta, ubistava i rata u Vijetnamu.

Festival od 15. do 18. avgusta 1969. godine održan je u trenutku kada je američko društvo suočeno sa protestima protiv rata u Vijetnamu, pokretom građanskih prava i ubistvima Martina Lutera Kinga i Roberta Kenedija, godinu dana ranije. Kao lek protiv besa, Vudstok je tada obećavao „tri dana mira i muzike“.

To je bilo vreme „mladog“ rokenrola, a oni koji su nosili dugu kosu bili su „pobunjenici“ protiv rata.

Između 400.000 i 500.000 ljudi okupilo se da sluša tada poznate muzičare kao što su Dženis Džoplin i Džimi Hendriks u atmosferi slobode i drugarstva. Svi okupljeni oko 200 kilometara severozapadno od Njujorka su hodali polu nagi, držeći se za ruke i ignorišući kišu koja je tih dana padala.

Organizatori su prvobitno odredili cenu karata na 18 dolara za tri dana muzike pošto su bila pozvana kultna imena poput grupa „Kridens Klirvoter rivajval“ (Creedence Clearwater Revival), „Hu“ (The Who), „Krozbi“ (Crosby), „Stils“ (Stills), „Neš end jung“ (Nash and Young).

Međutim organizatori, tada dvadesetogodišnjaci Džon Roberts, Džoel Rozenman, Majkl Lang i Arti Kornfeld, promenili su planove suočeni sa ogromnom saobraćajnom gužvom na seoskim putevima do Betela, oko 100 kilometara od grada Vudstoka.

Ubrzo je festival otvorio vrata za sve posetioce bez karata. Čim je počeo prvi koncert lokacija se pretvorila u polje blata zbog obilne kiše. Nedostajala je hrana, skoro se ništa nije videlo od kiše, dok su helikopteri nadletali, dovodeći muzičare i zalihe.

Šri Svami Sačidananda, majstor joge u Indiji, došao je na festival apelujući na saosećanje.

Izveštaji za vreme Vudstoka deluju kontradiktorno, ali se pretpostavlja da su tokom tri dana festivala 1969. godine stradale dve osobe. Jednu je slučajno pregazio traktorista, a druga je umrla od prekomerne doze narkotika.

Kraj festivala je obeležilo maestralno izvođenje američke himne „The Star Spangled Banner“ Džimija Hendriksa. Muzičar je tada koristio posebne efekte na svojoj gitari oponašajući zvuke bombardovanja i rata.

Sami muzičari i okupljeni koji su se poslednjeg dana festivala vraćali u realnost nisu tada znali da su upravo napisali veliku stranu istorije 60-ih godina i da su bili na festivalu koji je ušao u muzičku antologiju.

Podelite ovu stranicu!

nuC5A1iC487ijada-2019-1.jpg
Javni ServisAvgust 12, 2019

Progonstvo prave Nušićijade iz rodne Ivanjice i dalje traje, ali traje i kulturno-umetnička gerila kao vid otpora udruženja građana KudeS, koje su ivanjičke opštinske vlasti izbacile iz festivala koji su osam godina u partnerstvu organizovali. Druga godina u izgnanstvu ponovo će u okviru tri događaja okupiti veliki broj javnih ličnosti i prijatelja Nušićijade, da pod neobičnim okolnostima slave deceniju ovog festivala, koji je po svom izvornom konceptu simbol borbe za slobodu govora, humora, smeha i života. Baš kao i sam Nušić. Događaji će se organizovati na Dorćol placu u Beogradu, kao i na privatnim posedima u okolini i centru Ivanjice. Poslednji vikend avgusta, tradicionalno rezervisan za ivanjički praznik kulture i zabave, humora i veselja, umetnički prostor u centru glavnog grada i privatna imanja na Nušićevom kraju sveta transformiše u ključna mesta Nušićijade – scenu, ulicu, trg i kafanu – na kojima se nastupa, govori i smeje, i to bez straha. U petak, 23. avgusta 2019. godine, Dorćol Platz iznova postaje spoj Ivanjice i Beograda, i vrata otvara umetnicima, aktivistima, novinarima i, naravno, humoristima i satiričarima. Sutradan, u subotu, 24. avgusta 2019, kapije svog imanja u okolini Ivanjice (do kog ste stiže asfaltnim putem!) za potrebe druženja sumnjivih lica koja se i dalje naglas šale, poštovalaca umetnosti i namernih prolaznika otvaraju prijatelji i učesnici festivala. Ova Nušićijada, za koju iskreno verujemo da je samo privremeno u izgnanstvu, ponovo će okupiti brojne prijatelje festivala bez kojih bi poduhvat njene organizacije bio nemoguć. U formatu radija koji se gleda koji će voditi Marko Mitrović i Marko Stepanović, odnosno Marko Vidojković i Nenad Kulačin, a u programu „Mentalno razgraničenje“, festival okuplja glumce Petra Božovića, Laneta Gutovića i Tihomira Stanića; humoriste i poznata lica poput Zorana Kesića, redakcije Njuz.net, Miodraga Stošića i nezaobilaznog Dražu Petrovića koji ove godine nastupa u okviru PLJiŽa, zajedno sa Mićkom Ljubičićem i Vojom Žanetićem; pisce, izdavače, novinare, dramaturge, reditelje, aktiviste: Petra Arbutinu, Milana Ćulibrka, Minju Bogavac, Zorana Hamovića, Vladana Slavkovića, Gutu Grubačkog; muzičare poput Dragoljuba Đuričića, Sashke Janx, Jovana Maljokovića i Balkan Salsa Benda; pedagoge, naučnike i edukatore poput Milana Popovića sa eksplozijom otkrića, Ivu Eraković sa dečjim pravima i Pozorište tri mame sa pozorištem senki. Tokom ova dva događaja biće prikazane i izložbe Predraga Koraksića Koraksa i Dušana Petričića – „Karikature od naših života“ i „Karikature protiv diktature“, dok će učesnici moći da započnu kreiranje Depoa Nove solidarnosti. Kao završni događaj, koji će se na nešto drugačiji način baviti stanjem u društvu, 25. avgusta 2019. biće organizovan razgovor u slavu 50. godišnjice od objavljivanja „Filosofije palanke“ Radomira Konstantinovića, i to u njegovoj kući u Ivanjici. O odjecima Konstantinovićevog dela, ali i trajanju i posledicama filosofije palanke, govoriće brojni poznavaoci i poštovaoci rada ovog velikog filozofa, pisca i pesnika. Ovaj događaj odvija se na platformi Nove solidarnosti u organizaciji Novog optimizma i KudeSa, a u partnerstvu sa Savetom za negovanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića, Trećeg programa Radio Beograda, Fondacijom Stanislav Vinaver iz Šapca i listom Danas. Uz poziv da budete viđeni za svako mesto na kom su Nušićijada, i sve ono što je čini, dobrodošli, pozivamo vas da nam se pridružite. U slavu Nušića, slobode, smeha, dostojanstva, prijateljstva i solidarnosti, dobro nam došli! __________________________________________________________

Studio-M-1.jpg
Javni ServisAvgust 12, 2019

Nedavno objavljena informacija da je Pokrajinska vlada izdvojila 31 milion dinara za izradu projektno-tehničke dokumentacije za Muzej 20. veka u Novom Sadu – u krugovima profesionalaca izazavala je podeljena mišljenja. Oni liberalniji i posvećeniji širokom spektru vizuelne kulture 20. veka reagovali su sa zadrškom ali pozitivno, jer su istorijati najavljenih segmenata domaćeg stvaralaštva (strip, muzika, film) , dok njihovi materijalni artefakti nisu u dovoljnoj meri institucionalno prikupljani u postojećim muzejskim institucijama, osim u nekim izolovanim slučajevima.

Odmah pada u oči da su dodeljena sredstva za izradu projektno-tehničke dokumentacije mada muzej, zvanično, koliko je poznato, još nije osnovan. Pokrajinska vlada ima apsolutno pravo kao zvaničan organ da osniva muzejske institucije. Naime, do danas Pokrajina je – Muzej Vojvodine, od nedavno i Muzej prisajedinjenja, Muzej savremene umetnosti Vojvodine (osnovan 1966) i Pozorišni muzej Vojvodine (izdvojen iz Muzeja Vojvodine 1982).

Štura vest nije dala odgovor na neka od osnovnih pitanja kada se radi o osnivanju zvaničnih, državnih muzejskih institucija. Naime, za delovanje jednog muzeja ključni su osnovni elementi – i koji će vršiti osnovne muzejske delatnosti, potom prostor bez koga je muzej nemoguće organizovati u meri da bude funkcionalan i društveno koristan. I na kraju, programska osnova muzeja, strateški ciljevi i zadaci, kolekcije i organizovanje pojedinačnih zbirki, programi rada i delovanja, vizije, stalna postavka, itd.

Novim muzejem, kako je najavljeno, upravljaće Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“ (nekadašnji Zavod za kulturu Vojvodine), koji u ovom trenutku, i pored visokoobrazovanog kadra, jednostavno a. Ovo donekle i nije neka velika otežavajuća okolnost jer se muzejski stručnjaci stvaraju godinama, u krajnjoj liniji niko se nije naučen rodio, ali krajnje je neobično da se muzej organizuje bez kustosa ili odgovarajućih stručnjaka. Kada je reč o prostoru – najavljeno je da će to biti Radio Novi Sad i Studio M – ali nije jasno na šta se konkretno misli. Naime, kompleks Radija Novog Sada na poznatoj lokaciji sastoji se od tri objekta: Studija M (otvorenog 1965), preoblikovane zgrada predratnog Doma novosadskih trgovaca (iz 1931), na uglu sa radijskim studijima i, posebne, upravne zgrade, smeštene u istom nizu uz apoteku na Bulevaru, podignute sredinom šezdesetih godina. Tih više stotina kvadratnih metara, u samom centru grada, čini se, malo je previše za novi muzej posvećen, kako je rečeno, stripu, muzici i filmu, kada se zna sa kakvim se ogromnim problemima nedostatka prostora i posebno depoa sreću Muzej savremene umetnosti i deo Muzeja Vojvodine smešten u zgradi starog Muzeja revolucije, dve visoko etablirane muzejske institucije, u čijim se prostorima – nažalost, na posve neadekvatan način – čuvaju vrhunski artefakti savremene umetnosti Vojvodine, kao i brojne zbirke i predmeti vezani za Drugi svetski rat i istoriju Vojvodine prve polovine 20. veka.

Ovde se otvara i problem samog nezgrapnog, pa i neadekvatnog naziva budućeg muzeja. Posle svega ispada da je on krajnje problematičan, a najava je diletantski objašnjena jer se faktički svodi (samo) na tri (pod)vrste vizuelne kulture i umetnosti – strip, muzika i film. Po površnosti i pretencioznosti sve ovo pomalo liči na akcije (šifra 2021) tipa Svilara sa izložbama na svaka tri dana. Da li je to možda najava uhlebljenja bezimenih članova fondacije posle 2021. a po gradskim kuloarima pominje se i neki hotel? Možda muzejski? , stara je izreka.

Ako bi se muzej zvao kako je predloženo, ova tri segmenta bi, u najboljem slučaju, mogle biti pojedinačne zbirke dok bi tematika muzeja morala biti u značajnoj meri proširena i trebalo bi uključiti brojne zbirke savremene istorije (na primer, igračke, tekstil, štampa itd), kao i fotografiju, grafički i industrijski dizajna i mnogo toga još. Da bi se osnovao muzej koji bi se bavio 20. vekom, neophodne su brojne pripremne studije, kao i među muzejskim stručnjacima kako bi se došlo do bar osnovnog kostura buduće muzejske ustanove.

Sve vezano za nasleđe nekadašnje producentske kuće Neoplanta, bez sumnje pripada korpusu nezaštićene, pa i nepoznate kulturne baštine sa kojim se nijedna dosadašnja vlast nije izborila i nije znala šta da radi osim da je fizički seli sa jednog mesta na drugo. Nasleđe Studija M, nematerijalno, muzičko i materijalno kao i produkcija čitave novosadske strip, ali i fanzin scene zaslužuju posebnu pažnju, i do danas je sačuvana u posedu istinskih zaljubljenika, koje bi, svakako trebalo uključiti u opsežnu raspravu, ali ih i podstaći da doniraju material za budući muzej. Ipak, znajući dosadašnju praksu i prirodu tekuće vlasti, njihovo samoljublje, samoreklamerstvo, negativan odnos prema neistomišljnicima, ignorisanje stručnjaka svih vrsta koji ih ne podržavaju (o prošlosti da ne govorimo), teško je zamisliti neki racionalan razgovor iz kojeg bi se izrodila plemenita ideja o osnivanju muzeja koji bi prikupljao, obrađivao, čuvao i izlagao materijalne i nematerijalne fakte iz pomenutih oblasti.

Ustvari, još je krajnje teško, pa i nemoguće komentarisati jednu ovakvu diletansku odluku o osnivanju muzeja, jer je ne samo nedorečena nego ima toliko nepoznanica iza kojih je nemoguće otkriti šta se to iza brda valja. Jedno je jasno, ekipa koja je donela ovakvu odluku i pored krajnje upitne dobre volje, jednostavno nema osnovna znanja (pojma) o savremenoj muzeološkoj praksi, a nama, zainteresovanoj javnosti i muzejskim radnicima, ostaje da vidimo šta nam se to sprema. Samo pre nekoliko meseci imali smo sličnu situaciju sa Muzejem prisajedinjenja, međutim on je bio osnovan, definisan, organizovan i dizajniran od  stručnjaka Muzeja Vojvodine, i osim određenih ideoloških zamerki, nema mu se šta prebaciti, bar kada je reč o savremenoj muzejskoj praksi.

Podelite ovu stranicu!

premil-petrovic-foto-official-website-850x478-1.jpg
Javni ServisAvgust 12, 2019

Premil Petrović, poznati dirigent iz Srbije sa adresom u Berlinu, idejni je tvorac, umjetnički voditelj i dirigent No Borders Orchestra, ansambla koji čine mladi muzičari iz zemalja bivše Jugoslavije. Orkestar je osnovan 2012. godine i do sada imaju dosto uspješno realiziranih turneja. Ovih dana realiziraju novu međunarodnu turneju po Zapadnom Balkanu i Europi, a jedan od gradova u kojem su nastupili je i Sarajevo.

: Mnogo mi je drago da smo ponovo u Sarajevu. Prošle godine smo nastupali preko leta, mimo filmskog festivala, u krcatoj sali Doma vojske, takođe u okviru regionalne turneje. Pre Sarajeva smo nastupali u Kotoru i Prizrenu. U septembru nastavljamo turneju: Maribor, Zagreb, Beograd i na kraju Berlin. To što nastupamo u Berlinu takođe je vezano za ovaj projekat pošto se ove godine obeležava 30 godina od pada Berlinskog zida.

U trenutku u kome je svet postao mnogo bolje mesto za život kada je pao Berlinski zid, krenuli su ratovi na našim prostorima i digli su se zidovi. Od dva grada, dva Berlina, je nastao jedan Berlin, a od jedne države je ovde nastalo sedam država. Imamo pet kompozitora: iz Hrvatske, BiH, Makedonije, Srbije i Kosova koji to su stvarno najbolji u regionu po mom mišljenju. Oni su mlađi kompozitori. Njih petoro sada usmerava pogled prema tom jednom, jedinstvenom Berlinu. Izabrali smo klub Berghajn kao metaforu savremenog Berlina. Klub Berghajn je verovatno trenutno najbolji tehno klub na svetu. Berghajn sa jedne strane predstavlja nešto što se zove novi berlinski zvuk ili transgresivni tehno. Sa druge strane, transgresivnost se ne ogleda samo u zvuku, nego i u načinu života ljudi koji posećuju taj klub.

Taj način života je sloboda. To znači biti ono što jesi i nemati strah da će neko da vas isprebija ili ubije zato što ste drugačiji. On proslavlja raznolikost i raznovrsnost. Mi u NBO (No Borders Orchestra) takođe radimo na taj način. Ovde imamo dva NBO nivoa, sa jedne strane su muzičari koji dolaze iz različitih zemalja. Sa druge strane su kompozitori koji dolaze iz različitih zemalja regiona. Kao da imate dvostruki nivo bezgraničnosti.

Mi u regionu u suštini nemamo komunikaciju od ratova. Kompozitori iz Beograda nemaju pojma šta rade njihove kolege iz Prištine. Kompozitori iz Zagreba ne znaju šta rade njihove kolege u Skoplju. Dakle, nama je bila ideja da pozovemo te ljude da se sretnu i upoznaju, da imaju mogućnost da budu predstavljeni, ne samo na lokalnoj ili nacionalnoj sceni, nego i na regionalnoj i evropskoj sceni, da se pokrene dijalog među tim ljudima. Mislim da su produkcija, pa i sam život bolji ukoliko smo zajedno.

To važi za ovaj projekt. Prošle godine smo svirali prilično klasičan repertoar. Uvek imamo na programu i neku savremenu kompoziciju, pa čak smo imali i na prvom CD-u koji smo snimili za Dojče gramofon. Izveli smo kompoziciju Isidore Žebeljan. Sa elektronikom do sada nismo radili. To je ideja za ovaj projekt uslovljena temom tehna, odnosno Berghajna. Bilo je prilično logično da imamo elektroniku i udaraljke i gudački ansambl. Najviše bih voleo da imamo veliki simfonijski orkestar i da nastupamo.

Zbog finansijskih razloga, to je apsolutno nemoguće. Nemamo u regionu nikakvu podršku. Tu i tamo se pojavi neka firma koja nas na lokalu podrži. Mi konkurišemo u Ministarstvu kulture u Srbiji već osam godina i nikada nismo dobili ni jedan jedini evro. Probali smo i u Hrvatskoj u Ministarstvu kulture, nikada nigde nas niko nije podržao. Na svu sreću, postoje neki ljudi u inostranstvu koji razumeju kvalitet ovog ansambla i bitnost poruke. Ovu turneju je podržalo nemačko Ministarstvo spoljnih poslova, Fond za otvoreno društvo iz Njujorka.

Meni je fascinantna situacija da jedini ansambl sa prostora bivše Jugoslavije koji je ikada potpisao ekskluzivni ugovor sa „Universal music“ i koji je snimio CD za Dojče gramofon kod nas ne može da nađe sponzora. Dojče gramofon je najznačajniji brend za savremenu muziku na svetu. To je u rangu Oskara za glumce. Žig Dojče gramofona je apsolutno potvrda vrhunskog umetničkog kvaliteta. Sa druge strane, naša poruka je toliko jednoznačna i toliko jasna, bazirana na evropskim vrednostima, na toleranciji, na saradnji, na povezivanju, na pomirenju, sve ono što nominalno sve zemlje u regionu i vlade zastupaju.

Meni se čini da one zapravo jedno pričaju, drugo rade. Pričaju o nekakvoj Evropi i putu u Evropu, a onda kada imate evropski projekt ga ne podrže. Dakle, strašno tužna situacija u regionu. Na svu sreću, imamo neke prijatelje u inostranstvu koji nas podržavaju.

: Ja sam dirigent. Rodom sam iz Beograda, ali živim već dvadeset godina u Berlinu. Čini mi se da region iz kojeg dolazim ima dosta problema. Mislim da svi ljudi, naročito oni koji se bave javnim poslom, nečim što je vidljivo kao što je umetnost, imaju odgovornost da nešto urade za društvo u kome žive ili odakle dolaze. Strašno je potrebno da se ljudi povežu. Apsolutno sam antinacionalista. Bilo mi je važno da povežemo muzičare, Albance sa Kosova i iz Srbije, da pokažemo da oni, ne samo da mogu da sviraju dobro zajedno, nego da mogu da budu i prijatelji. Isto tako i Hrvati i Bošnjaci i Slovenci i Makedonci. Svi zajedno. Za mene je to vrlo jednostavna i jasna poruka da možemo da budemo zajedno, da to zajedništvo ima najdirektnije posledice po kvalitet ansambla. Čak mislim da ne možemo ništa vrhunsko da postignemo ukoliko ne sarađujemo sa drugima.

Berlinska filharmonija nije ni berlinski, ni nemački orkestar, nego svetski orkestar. Pogledajte procenat ljudi u njemu, Japanaca, Amerikanaca i ostalih. To govori vrlo jednostavnu stvar, da Nemačka ne bi mogla da napravi Berlinsku filharmoniju kakvu sada ima bez svih koji sviraju u njoj. Mislim da kvalitet koji NBO ima ni jedan lokalni orkestar ne može da postigne. Samo zajedno možemo to da postignemo. Kod nas u NBO se ne radi o jugonostalgiji nego o budućnosti. Mi ne glorifikujemo prošlost. Mislimo da je Jugoslavija bila puna problema, to je potpuno jasno. Sve što povezuje je dobro.

: U NBO kažemo da su muzičari iz svih sedam zemalja bivše Jugoslavije, to u Beogradu nije oficijalni stav. U orkestru je sviralo preko 120 muzičara za ovih sedam godina. Normalan broj muzičara u jednom simfonijskom orkestru je oko 60. Mi bi smo vrlo rado išli na turneju sa tim brojem, ali iz finansijskih razloga na ovu turneju idemo sa 23 muzičara: gudači, dvoje udarača i elektronika.

: Inače sam slobodan umetnik i dirigujem sa drugim ansamblima. Pre mesec i po sam dirigovao u Drezdenu. Pre toga sam radio sa verovatno najboljim ansamblom za savremenu muziku u Berlinu. Snimali smo CD jednog francuskog savremenog kompozitora u legendarnom studiju u Kelnu. U martu sledeće godine nastupam u Skoplju, sa skopskom filharmonijom.

: Mislim da je klasična muzika u krizi. Sa jedne strane postoji nekakav klasični koncept ili koncept klasične muzike koji je kao ritualizovana poseta muzeju muzike, počevši od izgleda koncertnih dvorana, do načina na koji se publika ponaša i oblači. Ništa se nije promenilo od XIX veka. Muzičari nose frakove i to je malo bizarna stvar. Frakovi su u XIX veku bili nešto što se nosilo takoreći svakodnevno, kao elegantnija svakodnevna odeća. Sada to izgleda kao da ste upali u nekakav kostimirani bal, vrlo čudno.

Sa druge strane, postoje i neki pokušaji osavremenjivanja i popularizacije klasične muzike gde se klasična muzika prezentira kao popularna muzika. To je kao neka vrsta muzičkog Diznilenda, jedna vrsta redukcije muzike na lepotu ili na komunikativnost, što nije ono što je muzika. Muzika je mnogo više od toga. Ono što mislim i ono što mi radimo u NBO-u i ono u šta duboko verujemo jeste da stvari ne treba da se redukuju da bi bile komunikativne, da bi mogle nešto da kažu. Klasična muzika u svoj svojoj kompleksnosti može da se predstavi na način koji komunicira. Mislim da je to ono o čemu Marina Abramović stalno govori, da je za umetnost najbitnije stanje uma iz kog stanja uma se vi obraćate nekome. To je centralna stvar.

Čini mi se da mi u NBO, i na umetničkoj i na društvenoj osnovi, negujemo stanje otvorenog uma, i komunikativnog i prijateljskog. Čini mi se da to publika na našim koncertima čuje, čak i ukoliko nije čitala naš manifest. Ljudi mi priđu i kažu da nikada pre nisu bili na koncertu na kome su se osećali opuštenije, na kojem je muzika bila tako zahtevna, na kome je sve bilo u komunikaciji.

Podelite ovu stranicu!

320x0_Israel-Vibration-2015-1-1.jpg
Javni ServisAvgust 9, 2019

Nakon što je Džo Mersa, unuk Boba Marlija, otkazao nastup na Nišvilu koji je trebalo da se održi druge festivalske večeri, u petak 9. avgusta, organizatori su pokušali da u zamenu dovedu nekoliko muzičara. Posle najave različitih sastava, večeras bi na sceni trebalo da budu Israel Vibration and Roots Radics.

Najpre je bilo najavljeno da će umesto Merse biti angažovan sastav Morgan Heritage, ali kako je rekao direktor festivala Ivan Blagojević, ovaj plan nije uspeo zbog poteškoća sa vizama za članove benda. Sastav sa Jamajke imao uspone i padove, sada dolaze na Nišvil; Foto: Promo Nišvil

Pre dva dana su najavili Horasa Endija, ali je danas iz Nišvila saopšteno da je ovaj izvođač iako je potpisao ugovor otkazao nastup na festivalu, te da je u poslednjem trenutku kao adekvatna zamena angažovan sastav Israel Vibration and Roots Radics. Oni bi trebalo da budu na sceni večeras od 23:20.

Nišvil je kao “četvrtu sreću” uspeo da bukvalno u poslednjem trenutku organizuje nastup koji je spram rejtinga izvođača – mnogo više od “adekvatne zamene” za one koji su otkazali – Nišvil predstavlja legendarni sastav Israel Vibration and Roots Radics – saopšteno je.

Israel Vibration rege grupu iz Kingstona na Jamajci, navode organizatori, osnovali su Lascelle “Wiss” Bulgin, Albert “Apple Gabriel” Craig, i Cecil “Skelly” Spence.

Upoznali su se u dečjem rehabilitaciom centru jer su sva trojica bolovala od dečje paralize koju su dobili tokom epidemije koja je harala Jamajkom pedesetih, ali to nije bila nikakva smetnja da veoma brzo postanu jedan od najuspešnijih reggae roots grupa na Jamajci tokom sedamdesetih. U početku su radili vokalni ansambl i izdržavali se nastupajući na ulici. Objavljivanje prvog albuma pomogla je rastafarijanska zajednica (čiji su pripadnici i članovi grupe) i ubrzo su počeli nastupati ka predgrupa rege legendama (Dennis Brown, Inner Circle, Bob Marley) – navode iz Nišvila.

Posle tri albuma od kojih su neki objavljeni u Americi i Britaniji početkom osamdesetih, dodaju, prelaze u SAD, gde su pre svega potražili adekvatnu zdravstvenu zaštitu, trio se razdvaja i svako od članova kreće solo vodama.

Iako je svako od njih pojedinačno odbijen od strane osnivača RAS Records, Geri “Dr. Dread” Himmelfarba, kada su se 1987. godine ponovo okupili – čuveni producent ih oberučke prihvata i uz pomoć instrumentalnog sastava Roots Radics, sa kojim i dalje saradjuju.

Objavili su tridesetak studijskih albuma i čak 4 albuma sa koncerata.

1280x0_koncert-toponica4-foto-vk-1-1280x960.jpg
Javni ServisAvgust 8, 2019

Da je važno da kultura treba da bude dostupna svim građanima, bez ikakve razlike, kao i da je vila princa Đorđa Karađorđevića oronula i da joj potrebna obnova – poruke su koncerta koji je festival Nišvil sinoć organizovao u Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti “Gornja Toponica”.

Na stepenicama glavnog ulaza u vilu prvog sina kralja Petra Prvog Karađorđevića nastupile su grupe Cure sure i Youth jazz orchestra.

Njihov nastup slušalo je oko 100 pacijenata Bolnice, kao i zaposleni i drugi građani.

Iz Nišvila napominju da je značajna istorija vile u kojoj je živeo princ Đorđe posle abdiciranja sa prestola. Ona je izgrađena samo za njega, a sada je svojevrsni muzej posvećen jedinom Karađorđeviću koji nikada nije odlazio iz Srbije. Nažalost, ona polako propada i vapi za obnovom.

Inače, ovo nije prvi put da Nišvil gostuje u ovakvim ustanovama – prethodne dve godine koncerti su održani u Kazneno-popravnom zavodu i Gerontološkom centru.