Biljana Srbljanović – Naš Dritan

27. September 2020.
Već par nedelja naša intelektualna elita i oni koji je politički podržavaju, pokazuje veliko divljenje prema Dritanu Abazoviću, crnogorskoj političkoj zvezdi. S pravom. Dritan je čovek gradjanskih vrednosti, kompromisa, pomirljivog tona, znatne inteligencije i jedan od redjih političara Balkana, koji (do sada) nije odustao od sebe, da bi se svideo drugima. Kad sam cinična, kažem da me podseća na period "Čedo, oženi me" obožavanja, kada su naši gradjani, a naučeni da moraju da pronadju političara, a ne politiku, voleli Čedomira Jovanovića.
biljana-srbljanovic
Biljana Srbljanović. Foto: Medija centar Beograd

Piše: Biljana Srbljanović

Svi govore da nam je potreban naš Dritan, da je “artikulisan” (zašto ih to čudi, nek potraže u dubini duše) i da je spreman da razgovara sa svima. Pa i Amfilohijem.

A Dritan ne postoji na srpskoj političkoj sceni jer je to nemoguće. Prvo, jer je etnički Albanac, deo konstitutivnog naroda svoje zemlje, naroda koji ovde ništa i manje od ništa. Da naša opozicija iznedri jednog Albanca ili predstavnika bilo koje manjine, kao lidera, imala bi još manje glasova nego sad.

Neki naš Dritan, ne bi mogao ni da igra za fudbalsku reprezentaciju, ako ne bi prihvatio da peva himnu o srpskom narodu, srpskim zemljama i srpskom rodu, kao što smo već videli nekoliko puta. Neki naš Dritan, teško da bi se uopšte čuo, politička kultura je toliko otišla dovraga, da su političari, a posebno političarke, primorani na ekscese, na neumeren rečnik, na optužbe praćene uvredama, samo da bi oteli pažnju, uz poslovično – ala ih razvaljuje, svaka čast. Taj jezik, ta politička kultura je toliko zatrovana da svake nedelje kao da sedimo na buretu baruta, koje samo što nije eksplodiralo.

Pa kada gradjane, sasvim legitimno, na primer zainteresuje ima li istine u tome što Marinika Tepić tvrdi da je brat Ane Brnabić sebi prigrabio četrdeset miliona evra “naših para”, preko svoje firme, uvrede, pretnje, čak i one smrću, zaguše diskurs do te mere, da je teško da mlake činjenice uopšte dopru do nas.

A ako tu viku i bes ne slušate, brzo dodjete do toga da je ova eksluzivna priča ista ona o kojoj su Kurir i Krik pisali pre više od tri godine koja se i tad završila na mlakoj istini koja nikoga ne zanima: nije “firma brata Ane Brnabić”, nego je on u njoj zaposlen, nije domaća firma, nego gigantska multinacionalna korporacija sa milijardama evra prometa, koja podleže rigoroznim revizijama onih na koje naša politika i vlast nema baš nikakvog uticaja i nema kršenja ničijeg zakona.

I sad šta? Nas zanima obračun teškim rečima, uvredama, koje radjaju atmosferu u kojoj je moguće da radnik privatne firme obezbedjenja, bez ikakve zadrške, novinaru N1 pripreti da će ga “upucati kao zeca”, jer snima fasadu kompanije. Firma za obezbedjenje se onda, brže-bolje, ogradi od izjava radnika, umesto da ga odmah otpusti i da protiv njega bude podignuta krivična prijava. To im, istine radi, niko ni ne traži, mnogo je zvučnije tvrditi da “obezbedjenje brata Ane Brnabić” preti smrću novinarima i buka i bes progutaju sve.

Inače, kad bi bilo istina, ni tih 40 ukradenih miliona ne bi bilo dovoljno da se zabavimo, pa se usput plasira i baš odvratan rečnik o “bratiji Brnabić”, kojim se implicira da su u pitanju dva brata, a ne sestra i brat, uverenju da su lezbejke u stvari muškaraci, je ono čemu se, na najgori mogući način, podilazi. Izmedju toga i “kučka Marinika” nema razlike, i jedno i drugo je govor mržnje, koji jedan drugog hrani. Princip je da onaj, ko se kritikuje, potpuno izgubi obeležje ljudskog, da se svede se na pogrdu i trop, kojim je onda mnogo lakše baratati, nego mlakim istinama i normalnim govorom u kom nema ničeg drugog do razmena argumenata i činjenica.

Kada se zapitate zašto ovde nema nekog našeg Dritana, razmislite da li bi on ikada ovako govorio, da li bi tim zapaljivim polu-istinama i uvredama doprinosio atmosferi političke borbe u kojoj, na kraju krajeva, postaje skroz normalno da naoružani čuvar preti ubistvom? Kako bi ovde prošao naš Dritan? Da li bi bio “Šiptar” i mlakonja, jer ne bi koristio nasilni rečnik i držao bi se istine, bez obzira što se bori za promenu vlasti? Da li bi ga iko prihvatio kad bi rekao – čekajte ljudi, ne mogu postojati dve istine – jedna za “naše”, a druga za “njihove”, ako možemo “mi” da imamo firme koje posluju sa državnim preduzećima, mogu i “oni”, ili ne možemo ni mi ni oni, hajde da se odlučimo? Kada bi rekao – istina nas obavezuje da ne lažemo čija je firma, i u slučaju da je “naša” i da je “njihova”, jer lažima, uvredama i skandalima samo dolazimo do toga da neko nekog, jednog dana, jer misli da je to normalno, i zaista ustreli “kao zeca”.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja lista Blic.

Click