Biljana Srbljanović – Sekira u glavu

18. October 2020.
Najpre je nastavnik osnovne škole kod Pariza djacima, trinaestogodišnjacima, pokazao karikature lista Čarli Ebdo, zbog kojih su umetnici onomad mučki pobijeni. U okviru časa o slobodi umetničkog izražavanja, nastavnik je najavio da karikature mogu da šokiraju, ponudio učenicima da izadju iz učionice ili skrenu pogled ako žele, i nastavio da predaje o vrednostima slobode, značaju umetnosti i konstruktivnoj kritici.
biljana_srbljanovic
Biljana Srbljanović. Foto: Medija centar Beograd

Piše: Biljana Srbljanović

Jedan roditelj se zatim osetio uvredjenim. Svoju reakciju je izrazio na Fejsbuku, rekao da je šokiran zbog onoga što je smatrao skarednim i nemoralnim sadržajem crteža, zaogrnutim plaštom navodne stvaralačke kreativnosti. To je pokrenuo lavinu reakcija upućenih nastavniku: pretnji, uvreda, optužbi i poziva na nasilje.

Juče je taj nastavnik, na samo par koraka od škole, ubijen. Ubijen je tako što mu je odsečena glava. Ubica, osamnaestogodišnjak, odsečenu glavu je zatim slikao, sliku stavio na Tviter i ponosno pojasnio da se profesoru osvetio za održani čas. Niko normalan, a pogotovo ne ministar kulture, nije izjavio da je za klanje nastavnika kriv crtež, već da je u pitanju teroristički napad zbog slobode mišljenja i umetničkog izražavanja.

Bukvalno istovremeno, ovoga puta u Zemunu, u Galeriji stare kapetanije, otvorena je retrospektivna izložba undergraund umetnika, a medju radovima je bila i karikatura koja prikazuje bebu sa sekirom u glavi. Beba je “Kenjac”, metonimija za sve muke roditeljtva, a kojom se umetnik, koristeći hiperbolu kao izvor smešnog, što je uobičajeno stilsko sredstvo naše tradicionalne kulture crnog humora, zapravo zezao na svoj račun. Zatim je nekakvo udruženje “zabrinutih roditelja”, opet na Fejsbuku i opet sa istim argumentima, postavilo svoju uvredjenu reakciju i pokrenulo lavinu pretnji nasiljem i smrću i pozivima na odmazdu upićenih autorima. Onda je banda organizovanih huligana na izložbu upala, pred prestravljenim umetnicima i organizatorima radove pocepala, pobacala i  samim čudom nikoga nije fizički napala.

Tu se sličnost dva dogadjaja ne završava. Ministarstvo kulture, prepoznatljivom sintaksom samog ministra, našlo je za neophodno da na svojoj zvaničnoj stranici objavi neuljudno saopštenje, kojim samo ovlašno kao osudjuje nasilje na izložbi, ali ga zapravo u potpunosti opravdava rečima da prikazivanje “skarednih i nemoralnih sadržaja zaogrnuto plaštom navodne stvaralačke kreativnosti s punim pravom izaziva negativne reakcije”. Prepoznajete model mišljenja?

U gomili izrazito kitnjastih, pretencioznih, a suštinski glupih rečenica, Ministarstvo nije ni želelo da sakrije razlog svog reagovanja: jasno se svrstalo na stranu huligana i nasilnika, izjednačilo nasilje i žrtve, izvredjalo umetnike rečima koje su poslednji put slavno upotrebljavane u nacističkoj Nemačkoj, u organizovanoj borbi protiv degenerisane umetnosti i  pozvalo na postavljanja, citiram, “granica umetničkoj slobodi”. Time je fino onako, pedantno i posvećeno, podebljalo metu nacrtanu na ledjima umetnika i organizatora izložbe STRIP-KARIKATURA (ej, bre!),  aminovalo nasilje i udružilo sa sa njim, otvorilo slobodan prolaz za svaki sledeći napad, koji vrlo lako može da se završi mnogo tragičnije.

Jer, to što ovoga puta nije bilo žrtava, ne znači da sledeći put neće. To što ovoga puta niko nije prebijen ili čak ubijen, ne znači da to ne može da se desi. I to vrlo, vrlo lako.

Ne radi se ovde o neopreznim rečima, o polemici i verbalnom obračunu. Nije ovo sukob mišljenja i pravo na ministarski stav. Ovo je sastavni deo pokušaja nametanja strategije u borbi protiv “skarednih i nemoralnih sadržaja” u umetnosti, koje se do sada obično ograničavalo na ono što se smatralo protivdržavnim delovanjem: na predstave, performanse, tekstove i dela koja govore o srpskoj krivici za ratove i zločine, te na ono što se smatralo napadom na crkvu i nacionalno biće. Sada se to polje delovanja i zvanično proširuje na lažno moralisanje i cenzuru humora, koje će sa zabrane zezalica o roditeljstvu začas da se proširi na zabranu “nemorala” svake vrste i za svakog ko se drzne da kritikuje tradicionalne vrednosti. I da je ovo bio “samo” jedan incident samoorganizovanih huligana, trebalo bi da se mnogo uplašimo. Ali, kada huligansko nasilje ima podršku ministarstva, kada praksa dobije teorijsku obradu na zvaničnom sajtu organa vlasti, nije više dovoljno da se samo plašimo. Jer, kada ćutiš i samo sagneš glavu pred nečim ovakvim, ta ti glava onda lako biva odsečena. I ne, nije hiperbola, već čist realizam i izrazito moguća stvarnost.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja lista Blic.

Share