“Kada posečeš drvo, sekira zaboravi, ali panj ne”. Ova južnoafrička poslovica može da nam pomogne u sagledavanju sa kakvom jednostavnošću počinioci zločina zaboravljaju nedela koja su počinili, dok se žrtve suočavaju sa svakodnevnim košmarima i podsećanjima na ono što im je učinjeno: prazno mesto za stolom u domu iz koga im je neko odveden od strane policije ili vojske; želja za povlačenjem od porodice i prijatelja, pa čak i iz života; izlivi gneva i osećanje iscrpljenosti; i beskonačna pitanja. “Ima li šanse da je moj voljeni još uvek živ i ako nije, šta su učinili sa njim?“ “Šta je nagnalo nekoga da me tako muči?” “Da li im je neko to naredio, i ako jeste, ko je to bio?” “Da li su ljudi koji su zapalili moje selo uopšte razumeli ono za šta su se zalagali i ono što su učinili?”