Da li je politika igra?

Autor: Jacob Gesink

Tog istog dana bih, sa prvim sumrakom, odlazio upravo na ta mesta, koja su u skoro svakom trenutku bila prilično bezopasna. Jedini izuzetak bio je vrh planine na severu Velsa, gde se silazak po mrklom mraku pokazao kao prava borba. Serija ovih fotografija pokazivala je razliku između očekivanja i stvarnosti. Tokom mog istraživanja za snimanje, naišao sam na političku kampanju Dejvida Kamerona, tadašnjeg premijera Britanije. Krivio je EU za probleme Engleske. Smatrao sam to tipičnim za ostrvski mentalitet; opasnost uvek dolazi sa vode; izbeglice, plima i osvajači. Bregzit je postao kampanja, Kameron se našao na drugoj strani sopstvene propagande. Po svoj prilici, bio je opijen uspehom referenduma sprovedenog u Škotskoj. Sigurno je smatrao da je pitanje nezavisnosti stavio po strani na neko vreme, primenom lukavog političkog plana. Ovoga puta, pak, obilo mu se o glavu.

Politika je, za političare, zapravo igra, ali su njihovi uslovi za pobedu malo drugačiji od onih koje imaju glasači.

Njihova pravila bi mogla da se formulišu ovako:

Prvi korak: nađi se na važnoj poziciji u svojoj stranci;

Drugi korak: stekni više partijskih glasova nego što imaš trenutno;

Treći korak: postani najveća stranka.

Postati najveća politička stranka je velika stvar. Ukoliko želite da vaš partijski program bude pretvoren u stvarne zakone, potrebno je da budete deo vlade, a najveća stranka ima mogućnost da pregovara o ovome.

Kao građani, uslovi za vašu pobedu su drugačiji kada glasate. Sa pozicije glasača, vi želite da neke od vaših briga budu uzete u obzir, da se neko osvrne na neku od vaših briga. Recimo da ste zabrinuti za klimatske promene. Najverovatnije ćete glasati za stranku kojoj je to jedan od većih prioriteta, na primer zelenu stranku. Međutim, i socijalistička stranka, i radnička stranka i stranka za prava životinja i piratska stranka, sve one smatraju klimatske promene važnima. Recimo da oni zajedno imaju 45% ukupnog broja glasova, ali da liberali postanu najveća stranka. Stoga, oni su ti koji će formirati vladu sa populističkom desnicom i radničkom strankom, a po pitanju klimatskih promena ništa neće biti preduzeto. Možda je vaša stranka ovom prilikom pobedila, ali ste vi izgubili.

Dakle, dve stvari su u igri. Prvo, postoji jednostavan način rešavanja problema. Umesto pet, možemo imati jednu ili dve levičarske partije. Levica bi pobedila na izborima kao najveća stranka i samim tim imala priliku da pregovara. Ovo viđamo širom Evrope; levica je podeljena. Levičarske stranke će vas pitati da glasate za njih kako bi sprečile desničare da prevladaju, ali neće udružiti snage u ostvarivanju istog cilja. Oni znaju kako da pobede, ali igraju drugačiju igru. Njih ne pokreće ideologija, već odanost brendu.

Drugi faktor u igri je tiranija većine. Manjina nikada ne može dobiti polovinu glasova +1. U njihovu odbranu, oni su u milosti ostalih grupa. Da bi ovo ujednačila, moderna demokratija ima Ustav, zakon nad zakonima, koji štiti manjine. Demokratija bi bez njega bila jednako surova kao diktatorska tiranija. Manjine su zaštićene ustavom, ali nemaju stvaran uticaj, demokratija je igra napravljena tako da popularne, mejnstrim ideje prevladavaju. Naravno, to ne znači da većina ima najbolje rešenje za sve. Kako Amerikanci vole da kažu; au contraire.

Najslavniji primer za ovo jeste život i smrt Julija Cezara. Nakon što je Pompej Veliki obnovio demokratsku republiku, moćni general Cezar je unapređen u guvernera Galije. Cezar nije gubio vreme; vodio je ratove i ozbiljno širio teritoriju Rima. U isto vreme je i pisao svoju knjigu Osvajanje Galije, jedno od prvih propagandnih dela. Cezar je pleme Gala predstavio kao Pleme, kao divljake, i na taj način je sebi obezbedio izgovor za kasnije napade i osvajanja. Retki porazi nisu pripisivani Cezaru lično, već njegovim ljudima koji su delali po sopstvenom nahođenju. Naravno, nisu mogli biti bolji od velikog generala – ukoliko bi i pokušali, on bi im se kasnije suprotstavio. Kada mu je knjiga postala potrebna, Cezar ju je, nezavršenu, objavio. Neki od njegovih legionara preuzeli su na sebe da je završe, ali im je nedostajalo takta i političke prefinjenosti. Za razliku od Cezara, pisali su o spaljivanju čitavih gradova, sa svim njihovim stanovnicima. Cezar je knjigu objavio da bi povećao svoju popularnost, neposredno pred prelazak Rubikona i započinjanja građanskog rata. Njegova knjiga i priče o mnogim velikim pobedama donele su mu dovoljnu popularnost da uspostavi kontrolu nad Rimom. Umesto raspuštanja demokratske republike, on ju je zadržao gotovo nepromenjenom. Vladao je kao suvereni vođa, sa senatom kao savetodavnim telom. Svima nam je poznato da se ova priča završila zabadanjem noža u leđa. Zar i ti, sine Brute? je šekspirovski preokret diktatorovih poslednjih reči. Senat je vratio demokratiju Rimljanima. Narod je zahvalnost izrazio proterivanjem senatora iz grada. Narod je voleo svog diktatora čak i posle njegove smrti. Ujedinjenim snagama Cezarovog generala, Marka Antonija i Cezarevog usvojenog naslednika Avgusta, senat je poražen u bici dve godine kasnije. Njegovo ime, Cezar, nastavilo je da živi u obliku titule za mnoge vladaoce, kajzere i careve.

Carevi i kajzeri su potpuno nestali. Skoro svi ostali carevi su iskorenjeni, ostao je još samo jedan, u Japanu. Diktatori koji su popunili ovu prazninu, nisu želeli da budu dovođeni u vezu sa dinastijama. Oni su smislili svoje nove titule. Hitler i Staljin su bili poznati kao Vođe, Mao Cedung je bio poznat kao Veliki Vođa, a Fidel Kastro je bio poznat kao El Commandante. Titulu Idija Amina je nadživela serija ubistava koju je sproveo. Puni naziv njegove titule bio je: Njegova ekselencija doživotni Predsednik Republike Ugande feldmaršal hadžija dr Idi Amin Dada, gospodar svih životinja na Zemlji i osvajač Britanske imperije u Africi.

Kada je Niče proglasio Boga mrtvim, savršeno je obuhvatio duh vremena. Bog više nije bio entitet kome smo potčinjeni. Došlo je vreme čoveka, koji je ubedio sebe, masovno, širom cele planete, u to da je nebesko stvorenje. Čak i da suvereni vođa nije bio paranoični masovni ubica, kada je jednom umro, stado je bilo izgubljeno bez svog pastira i nastupila je krvava borba za moć.

Demokratija je nečuvena i sjajna ideja, to je jedna od nekoliko stvari sa kojom se slaže svaki pripadnik demokratskog sistema, levo i desno: ne bi je menjali ni za šta. Ovaj kontradiktorni konsenzus dolazi od položaja pojedinca. Postoji konkurencija u poslovima, pozicijama i bogatstvu. Evo, obrazuj se malo, a posle toga neka pobedi najbolji. Postoje lični benefiti koji se ostvaruju u ovakvom sistemu, ali i samo društvo se razvija. U večnom nadmetanju, mnogo je češći slučaj da kompetentni pojedinci budu na vodećim pozicijama. Ipak, postoje dve pretnje po demokratski kompetetivni sistem. Prvi je korupcija, gde bez pravila, najgori i najpokvareniji pojedinci mogu pobediti. Druga je izmeštanje niže klase. Među nama ima mnogih koji nemaju preduslova za napredak u kompetetivnom okruženju. Oni mogu postajati bogatiji u demokratskom sistemu, ali su i dalje marginalizovani u odnosu na one na vrhu. Zato postoje levičari; da podsete desničare da bogatstvo treba deliti u određenoj meri i da učine sistem održivim. Ukoliko ne učine tako, niža klasa će se osetiti kao da nema nikakvih mogućnosti i prestaće da igra po pravilima. Relativno siromaštvo vodi u zločin. Selo u kome su svi siromašni imaće istu stopu kriminala kao i predgrađe u kome svako vozi Audi. Ako vozite Juga, a da pritom nemate sredstava da ga zamenite drugim vozilom, sve su prilike da ćete se osetiti ozlojeđenim, naročito ako ste muškarac u dvadesetim godinama. U takvim slučajevima biste rizikovali sve samo da sebi povećate šanse za uspeh.

Demokratija je prvi put uspostavljena u gradu-državi Atini. Grubo rečeno, demokratija znači vladavina naroda. Grčki sistem se od našeg trenutnog razlikovao u tome što je demokratija u njemu bila direktna; kao što u SAD-u ili Britaniji postoji porota, stanovnici atinskog regiona bili su pozivani na parlamentarnu dužnost. Glasanje je i dalje bilo deo odlučivanja, ali se odigravalo direktno, a ne posredstvom političke stranke. Ipak, slobodna demokratija nije važila za žene, strance i robove, što ju je činilo dostupnom za oko 60.000 slobodnih muškaraca. Kasnije su ovo preuzeli profesionalci; političari i advokati. Filozofi su ih nazivali Sofistima. To je bila grupa koja je pre svega vladala retorikom. Mislim da je pošteno reći da je i dan-danas tako. Video sam reklamu za jednu advokatsku kancelariju, plavim slovima je pisalo: samo zato što ste nešto učinili, ne znači da ste krivi. Na žalost i obrnuto je takođe tačno.

Kako se, dakle, pobeđuje u politici? Glasanje se sprovodi na svake četiri godine, a stranka za koju glasate predstavlja samo šačicu stvari koje su vama važne i možda ne stigne do Vlade. Sve i da stignu do vlasti, u pregovorima će možda morati da se odreknu stvari zbog kojih ste im dali svoj glas. To je mnogo neizvesnosti. Lobisti imaju običaj da kažu: ako moraš da lobiraš da bi bio u skupštini, tvoje lobiranje je već propalo. Oni su analizirali poziciju moći i otkrili da nisu političari ti koji pišu zakone. Umesto toga, lobisti svoju pažnju usmeravaju na ministarstva. Isto tako, ukoliko želite da vidite promene u svojoj zemlji, glasanje je verovatno najneefikasniji put ka tome.

U mojoj omiljenoj seriji svih vremena, Žica, lepo je prikazano kako da se nosimo sa situacijom u kojoj neminovno gubimo. Šef policije je prebačen u jedinicu koja je trebalo da propadne. To je bio brzi ogled da zadovolji sudiju, ali nakon što rezultati izostanu, on i cela jedinica će biti spaljeni. U grubim crtama, to je zaključak serije: svaki izvor moći da zadrži status quo. Ukoliko načelnik policije bude uspešan, komesar će ga spaliti jer nije pratio naređenja. Ako ne bude uspešan, kao što mu je naređeno, poslužiće kao žrtveni jarac. Klasična kvaka 22. Tog dana, za večerom, šef policije razgovara o ovome sa svojom ženom koja mu kaže: Igra jeste nameštena, ali ne možeš izgubiti ako ne učestvuješ u njoj.

Dakle, demokratija jeste dobra ideja, ali glasanje vam obezbeđuje vrlo malo uticaja. Sada verovatno mislite kako je to potpuno beskorisno. Trošenje dragocenog vremena u čitanju teksta, pokušavate da pokupite zanimljive ideje i ovo je krajnji zaključak?

Pa dobro! Završimo ovo u pozitivnom tonu: mi nismo žrtve našeg vremena. Kada pričamo o politici, osećamo se poput publike u areni. Govorimo jedni drugima: Sada vladaju fašisti, ali će možda za četiri godine, stvari biti bolje. Ovako je u principu izgledao nemački model, iako su im trebala dva svetska rata da shvate gde su grešili. Ukoliko želite da doprinesete, počnite da nadograđujete društvo. Iskoristite svoje veštine da razvijete svoju zajednicu. Bićete već stari i sedi kada politika počne da deli vaše stavove, ako se to uopšte desi.

Australijska softverska kompanija Atlasian je jednom organizovala sektor kome je rečeno da u naredna 24 sata radi šta god želi. Jedino što je trebalo da urade jeste da kasnije pokažu krajni rezultat. Pretpostavili su da su njihovi zaposleni prirodno motivisani i umesto da im kažu na čemu je potrebno da rade, dali su im potpunu slobodu izbora. Većina problema i grešaka je otklonjena upravo u ovom periodu. Ljudi mogu biti neverovatno odlučni i motivisani kada nisu strogo kontrolisani.

Hvala vam na čitanju.

Kako je glasanje uticalo na vaš život ili možda imate divno iskustvo života u autokratiji? Podelite svoje iskustvo sa nama.

Tema sledećeg nastavka jesu klimatske promene, a bavićemo se time kako da pristupimo globalnim pretnjama.

Možete slušati i audio verziju Gole istine na engleskom jeziku:

Članak je prenet sa portala Remarker.