Tribalizam – Društveni konstrukti, pripadnost i opstanak

27. April 2020.
Dobrodošli u Golu istinu, Remarkerov desetodelni serijal. Bavićemo se različitim političkim temama koje potresaju svet danas. Ovaj deo je posvećen tribalizmu i analiziraćemo ga osvrćući se na tri tačke: Nasleđe i DNK, Neizbežna tema smrti i uništenja i Položaj pojedinca.
gola-istina-tribalizam

Piše: Jacob Gesinik

Počnimo od 2017. godine kada je AeroMexico – meksička nacionalna aviokompanija osmislila marketinšku kampanju za američko tržište. Tajming je bio savršen, u vreme kada je Tramp zapretio izgradnjom zida između ove dve zemlje. AeroMexico je napravio film gde pitaju građane SAD-a šta misle o Meksiku. Nakon toga je usledio DNK test. U zavisnosti od rezultata testa, dobili bi popust ekvivalentan procentaži meksičkih gena u njihovoj DNK. Ovaj postupak omogućava zabavni karakter: ljudi govore loše o svojoj komšijskoj zemlji, da bi kasnije otkrili da sa njima dele čak 31% DNK. Ne čekajući da se suoče sa šokom i prebrode ga, saopštava im se razultat testa i koliki popust dobijaju.

Mesto koje istorijski pripada jugu Sjedinjenih Američkih Država, ima veoma mešovitu krvnu liniju. Evo jednog primera koji ilustruje koliko to ludo može biti: svaka dvestota osoba u svetu je povezana sa Džingisom Kanom. Naučni termin za trenutak kada pojedinac seje svoje gene sa takvim entuzijazmom, naziva se socijalna selekcija. U svakodnevnom jeziku, takav postupak se naziva masovnim silovanjem.

Dakle, iako osećamo pripadnost određenoj nacionalnosti, ona se ne može pouzdano utvrditi biološki. Na prvi pogled možemo napraviti razliku između stranaca i autohtonog stanovništva, ali kada pričamo o DNK nije tako jednostavno. Isto tako, ne postoji nešto što možemo nazvati rasom. Osim homo sapiensa sapiensa, ne postoji neki precizniji način da se grupe ljudi naučno definišu. Zamislite da radite DNK test da ustanovite svoje poreklo, a ispostavi se da vam je otac Bon Džovijev basista. Postoji dobar razlog zašto Jevreji ustanovljuju krvnu liniju po majci. Možda ne možemo biti sigurni ko je otac, ali ukoliko se prati ženska krvna linija, može sa sigurnošću da se ustanovi da je ona bar 50% jevrejskog porekla.

Dobro, u pitanju je društveni konstrukt, ali to i dalje nije nikoga zaustavilo (da se identifikuje sa nekom nacijom), zar ne? Sećam se scene iz bosanskog filma „Ničija zemlja“, gde tokom balkanskog rata vojnik čita novine i usputno primećuje: „Kakav je haos ova Ruanda!“. Nije mnogo pogrešio, i zapravo, mislim da je to jedan od najstrašnijih slučajeva društveno iskonstruisane nacionalne pripadnosti, i to sa krvavim ishodom. Poreklo Hutua i Tutsija nije precizno dokumentovano. Oba vode poreklo od Bantua, a razlika između ove dve grupe se zasniva na privilegijama, poput sistema kasti u Indiji. Hutu može da tokom života stekne dovoljno bogatstva i postane Tutsi.

Kada su Nemci uspostavili vladavinu u Zapadnoj Africi, Tutsije su smatrali rasno moćnijima. Ruandanski vladar je bio Tutsi i nije imao prigovora na ustanovljenu razliku. Posle poraza u Prvom svetskom ratu, Nemačka je izgubila svoje kolonijalne privilegije. Belgijanci su preuzeli kontrolu nad Ruandom i učvrstili razliku između Hutua i Tutsija isticanjem pripadnosti na pasošima oba naroda. Na taj način je ustanovljena nova nacionalnost. Tutsi je bio svako ko ima više od deset krava, duži nos ili vrat. Nakon deset godina, 70% Tutsija je ubijeno. U najkraćem mogućem roku, dva nova plemena su stvorena i dovedena do etničkog čišćenja.

Moja majka je govorila: zašto ne možemo jednostavno da se svi slažemo? To zvuči kao razuman predlog, ali se mi i dalje takmičimo u evolutivnom sistemu. Opstanak najboljih je proganjan od strane pogrešnih shvatanja. Nacisti su tvrdili da razumeju, nacionalisti tvrde da znaju, ali niko od njih ne priznaje raznolikost. Zamislite da postoji mašina za kloniranje i da možemo da ostvarimo Hitlerov san i da ceo svet naselimo tipovima poput Kapetana Amerika koji bi pravili decu sa ženama poput Wonder Woman. Izvinjavam se svima koji zaista čitaju stripove o superherojima i znaju da ovo dvoje pripadaju različitim svetovima. U svakom slučaju, pravili bi savršenu decu i branili bi se od lavova, krokodila i drugih, svakodnevnih opasnosti. Katastrofa bi nastala kada bi običan virus gripa počeo da se širi i ubija one koji mu podlegnu/one koji na njega nisu imuni. Zbog manjka raznovrsnosti, navodno savršeni ljudi ostali bi bez ikakvog odbrambenog mehanizma/potpuno nemoćni.

Ovo je takođe razlog zašto su svetu podjednako potrebni i konzervativci i progresivci. Pre deset hiljada godina, čovek je živeo u pećini. Od opšteg značaja za zajednicu je bilo imati nekoga ko bi se otisnuo u svet i nekoga ko nikada ne bi kročio van pećine. Svet je bio opasno mesto, pa stoga ukoliko bi svi jednostavno počeli da lutaju, bilo bi nemoguće da populacija počne da cveta – mada bi lavovi imali ispunjen dan. Sa druge strane, da su svi ostajali u pećinama, populacija bi kolabirala i njena sudbina ne bi bila mnogo drugačija. Ranije sam mislio da se konzervativci boje stranaca. Ipak, to nije strah, već senzitivno gađenje koje je indikator desničarske afilijacije. Opet, i ovo ima svoje evolutivne prednosti. Kada su se španski konkvistadori susreli sa domorocima u Južnoj Americi, ostvarivanjem prvog fizičkog kontakta kroz rukovanje, došlo je do prenošenja velikih i malih boginja, kao i tifusa. Bolesti su se širile neverovatnom brzinom među starosedelačkim stanovništvom, odnoseći hiljade žrtava. Obrnuta situacija je usledila nakon Prvog svetskog rata, kada je harao španski grip za koji se verovalo da potiče od američkih vojnika koji su se pridružili borbi. Za dve godine, stopa umrlih dostigla je brojku između 2% i 6% svetske populacije. Drugi talas je bio mnogo smrtonosniji i mogao je postati veoma moćan u ratnim rovovima. Trebalo je da samo blaži oblik virusa može da se proširi, jer su oni koji su teže oboleli ostajali kod kuće, zaraženi. Tokom Prvog svetskog rata, blaže zaraženi su bili u rovovima, a oni oboleli od težih oblika virusa bili su prebacivani u krcate, improvizovane bolnice gde bi se onda širio poput šumskog požara.

Sve ovo se svodi na paradoks gde raznovrsnost jeste od vrhovne važnosti, ali to uključuje i one koji tu raznovrsnost mrze.

Što se nacionalizma tiče, mnoge zemlje imaju period kada je on dostigao svoj vrhunac. U Holandiji se o takvom periodu priča kao o zlatnom dobu, a na Balkanu je to period kada se jelo zlatnim viljuškama. Ipak, ja nisam učestvovao u tome. Nisam čak ni bio rođen; kako bih onda mogao da budem ponosan na nešto čega nisam bio deo? Činjenica da smo rođeni na istoj teritoriji nije dovoljna da ubiramo zasluge. Ljudi koji veličaju grupu kojoj pripadaju i smatraju sebe odgovornima za nju, žive u deluziji. To što su majstori holandskog slikarstva stvarali sjajna dela, nema nikakve veze sa mnom. Ja to ne bih mogao čak i kada bih ceo život posvetio slikarstvu. To što su i oni Holanđani takođe ne znači da ja imam ikakvog udela u tome. Ukoliko ja tvrdim da je moja grupa bolja od tvoje zbog ovih moćnih slika, JEDINI razumni odgovor bi bio da ja ni na koji način nisam učestvovao u njihovom stvaranju.

Obrtanje ove situacije je jednako apsurdno. Sve užasne stvari koje su se desile u prošlosti nisu povezane sa ljudima koji žive danas. U SAD-u je aktuelna rasprava  u vezi sa ropstvom, što je, ipak, vrlo subjektivno – svi smo bili robovi u nekom trenutku tokom istorije. Sama reč ’rob’, u engleskom jeziku vodi poreklo od reči ’slav’ sa značenjem ’Slaven’. Germanska plemena su se decenijama borila u arenama. Procenjuje se da je u tom periodu umrlo oko 400.000 ljudi, ali  sasvim je izvesno da današnji stanovnici Italije ne snose nikakavu odgovornost za to.

Ovo nas dovodi do pitanja o kolektivizmu i individualizmu. Kolektivni identitet nikada ne sme biti jači od individualnog. Dozvolite da vam i pojasnim zašto.

Grupa je mnogo osnaženija u poređenju sa pojedincem. Lako je doći do publike kao pojedinac. Skupite 10.000 ljudi i bićete na televiziji, neće više ni biti važno zašto ste se na prvom mestu i okupili. Izjednačavanje pripadnosti grupi sa ličnim identitetom je karta za ludu vožnju koju ni na koji način ne možete kontrolisati. Umesto slobode mišljenja, nude vam se dve mogućnosti: da se u potpunosti prepustite i da se pomolite da se neće potirati sa vašim ličnim uverenjima ili da se suprotstavite stvari u čijem stvaranju ste učestvovali i da budete etiketirani kao protivnik. Postoji mogućnost da ćete doprineti urušavanju sveta, ukoliko je to ono što grupa zahteva. Banalnost zla, tako je to Hana Arent nazvala u svojoj studiji o Adolfu Ajhmanu. On je bio nacistički službenik, odgovoran za prevoz Jevreja u koncentracione logore tokom Drugog svetskog rata. Ajhman nije bio monstrum kakvog biste očekivali i kada je izbegao u Argentinu, osnovao je porodicu i vodio normalan život. Tokom njegovog suđenja rekao je da je jednostavno pratio naređenja, jer je to za njega bilo potpuno prirodno. Hana Arent zaključuje da zle namere mogu biti sprovedene i od strane ljudi koji nisu nužno loši i da one zapravo mogu biti izvršene od strane bilo koga. Ako mislite da nikada ne biste mogli da uradite nešto loše, velike su šanse da mnogo grešite. Jednostavno još niste dovedeni do krajnjih granica. To, naravno, važi i za mene, koji sam dok je mirno pacifista, ali ukoliko bih video da je moj grad pod opsadom i ukoliko vidim da grupa ljudi pljačka prodavnicu, sigurno bih bio u iskušenju. Lako bih se izvukao, a porodicu bih obezbedio za narednih nekoliko meseci. To bi bio prvi korak, logička greška koja bi vodila ka survavanju u spiralu moralnog posrnuća.

U redu je biti deo plemena, takvi smo stvoreni. Potrebno nam je da se društveno razvijamo i to ne možemo raditi sa celim svetom, jer je on prevelik, pa priklanjanje klubovima ima smisla. Plemena imaju svoja pravila, načine i tradiciju, koje možeš slediti, do mere koja TEBI odgovara sve dok je tebi to okej, sve dok ti smatraš da je to u redu, do mere koja je TEBI prihvatljiva.

Bio sam na jednom venčanju u Srbiji, južno od Beograda, na aerodromu gde modelari puštaju svoje avione. Šalio sam se na račun detinjastih hobija poput puštanja malih aviona, a prijateljica mi je, smrtno ozbiljna, rekla: „Upravo to i treba Srbiji. Glupavi/neobični hobiji i klubovi, društvene grupe gde se ljudi neće sukobiti oko ubeđenja ili karaktera, već će moći da se bave svojim životima.“

Zatim je udahnula duboko, poput majke zabrinute za svog muža, i udaljila se.

Hvala vam na čitanju.

A šta vi mislite? Jesu li grupe jedini način da dođe do promene i dokle mislite da bi trebalo ići sa njima?

Sledeća tema kojom ćemo se baviti je šta bi bilo je da je politika igra. Istražićemo da li glasanje može da poveća naše šanse da pobedimo na izborima.

Članak je prenet sa portala Remarker.