Žarište iz doba Jure

Piše: Dario Hajrić

Ulog je ogroman, i zato oko odluka besne javne debate. To je naročito upadljivo u SAD, državi sa ubedljivo najvećim brojem zaraženih i umrlih. Insistiranje republikanaca na ranom ukidanju mera izolacije i povratku na poslove počelo je još dok je svakodnevno umiralo na hiljade ljudi. Show must go on, naročito kada su na kocki pretežno životi slabo plaćenih, lako zamenljivih radnika u uslužnim delatnostima poput restorana brze hrane, frizera i prodavaca u buticima.

To ti je taj bezdušni Zapad, reći će ovdašnji građanin pokorni sklapajući novine dok pored njega promiče autobus pun radnika leskovačke „Jure“.

Kada neko od pripadnika „struke“ i reši da progovori o domaćim fabrikama kao o trenutno najaktivnijim epicentrima zaraze, primetno je koliko vodi računa o tome da se služi isključivo pasivom. Niko konkretno nije odgovoran što se ne primenjuju mere zaštite – pravilno je „mere se nisu poštovale“. Ne čujemo da pominju forsiranje radne obaveze u preduzećima nego „nepravovremena izolacija zaraženih“.

Takve mere fizičkog distanciranja od upiranja prstom dovele su do toga da fabrika južnokorejske kompanije „Jura“ u trenutku pisanja ovog teksta ima 93 potvrđena slučaja COVID-19. Naime, prvi slučajevi obolelih registrovani su u fabrici još početkom aprila. Pošto strano rukovodstvo nije pokazivalo nameru da uradi bilo šta na merama prevencije, radnici „Jure“ stupili su u višednevne proteste koji su okončani tek naredbom Gradskog štaba o smanjenju broja dežurnih u smeni. Nezainteresovane za bezbednost zaposlenih, poslovođe su pokušale da ih navedu da nastave s radom u jeku pandemije nudeći mizeran novčani bonus.

„Jura“, koja ime po svoj prilici duguje geološkom periodu poznatom po dinosaurusima i potpunom odsustvu radničkih prava, nije jedino žarište. Sindikat „Sloga“ objavio je – kad već očigledno nema ko drugi – da obolelih ima i među radnicima trgovinskog lanca „Aman“, kao i u leskovačkim fabrikama „Leskobags“, „Džinsi“, „Aptiv“, „Zdravlje“, „Moravka“, te vlasotinačkim pogonima „Maša impeks“, „Elrad“ i „Gruner“. Na rastući spisak sada već treba pridodati i vranjske fabrike „Geoks“ i „Dodić“.

Ovakvih slučajeva ima previše da i dalje govorimo o njima kao o izolovanim incidentima. Fabrike ne postaju mikro-žarišta zato što su fabrički radnici neoprezna sorta, nego zato što kombinuju faktor velikog broja ljudskih interakcija u zatvorenom prostoru sa manjkom preventivnih mera koje bi tako nešto neutralisale. Odličan primer za to je ponovo „Jura“. Od početka aprila društvenim mrežama su cirkulisale fotografije pretrpanih autobusa za prevoz zaposlenih. Umesto da se spreči nesreća koja je bila pitanje vremena, sprečavalo se iskazivanje nezadovoljstva: nakon protesta protiv rada subotom usred pandemije, policija je privela radnika Slavišu Pajovića koji se spremao da da izjavu za televiziju N1. Optužba nam je poznata iz slučaja hapšenja novinarke Ane Lalić: “širenje panike i opšte opasnosti“.

Pajović će kasnije u intervjuu za „Istinomer“ reći da radnici u pogonu nisu imali nikakvu zaštitnu opremu do par dana pred odlazak na prinudni odmor 27. marta.

Gledano sa strane, situacija je potpuno kontradiktorna. Građani su dva meseca bili podvrgnuti najoštrijim merama za suzbijanje pandemije u Evropi, policijskom času koji se u više navrata protezao na čitav vikend, hapšeni su zbog kršenja zabrane kretanja i osuđivani preko Skajpa, najstarijima među njima dozvoljavalo se da odu po namirnice samo jednom nedeljno pred zoru, očekivalo se da svi nose maske i kada ih nije bilo dovoljno u prodaji, sada se od njih i dalje traži da se drže svih mera predostrožnosti – ali sve to je samo na mahove važilo u fabrikama u kojima mnogi od njih rade. Rukovodstva će nesumnjivo reći da su se sprovodile sve preporuke, ali ako je to tačno a radnici ipak obolevaju, onda to znači da su vraćeni na posao pre nego što je to bilo bezbedno.

Nova žarišta koronavirusa su mogla da se predvide zato što su fabrike po svojoj strukturi rizičnija mesta, i zato što su se radnici u njima žalili na to da nemaju bezbedne uslove za rad. Ti ljudi imaju puno pravo da se sada osećaju iznevereno i gnevno, jer dok se drvilo o tome kako moramo da se čuvamo njima je rečeno da moraju da se pojave na poslu ili da popiju otkaze. Za pravilnu procenu nije bilo neophodno biti predstavnik „struke“ – dovoljno je bilo pratiti medije koji nisu na kratkom povocu i umeti sabrati dva i dva.

Međutim, problem ima još jednu dimenziju. Donosioci odluka – državni funkcioneri, članovi kriznih štabova, kompanijska menažerija – umeju itekako da izvedu proste računske operacije. Kao narator u romanu „Borilački klub“ Čaka Palahnjuka, oni primenjuju prostu formulu koja kaže: uzmeš broj vozila u saobraćaju (A) sa verovatnim procentom kvarova koji dovode do udesa (B) a onda rezultat pomnožiš sa cenom vansudskog poravnanja s porodicama žrtava (C). Ako je dobijeni rezultat veći od cene opoziva, bira se opoziv i niko ne strada. Ako je manji, opoziva nema.

U slučaju domaćih fabrika, reklo bi se da se oni odozgo klade na to da će cena izražena u žrtvama COVID-19 biti manja od štete koju će kompanije imati od toga, i tako će sigurno i biti: niko pred našim sudovima neće dobiti odštetu ako ga pod pretnjom otkazom nateraju da radi bez zaštitne opreme ili se vozi u prepunom fabričkom prevozu.

Radnike, po običaju, niko ne pita igra li im se taj korona-rulet. Jedini žeton im je njihovo zdravlje, a mnogi od njih ga ovih dana gube.

Tekst je prenet sa portala Remarker.