Da li je sloboda „besplatna”? O ljudskim pravima tokom vanrednog stanja

Piše: Isidora Stakić

Vlade širom sveta koriste pandemiju COVID-19 kako bi proširile svoja ovlašćenja i moć. Opravdano se strahuje da će ograničenja ljudskih prava, od kojih se neka nameću kao nužna u vanrednim okolnostima, ostati na snazi i nakon što se opasnost od širenja zaraze smanji u dovoljnoj meri za nastavak „normalnog” života. Podjednako opravdano se ukazuje na to da vanredna situacija, pa ni vanredno stanje, ne znače suspenziju pravnog poretka, pa su kršenja prava u ovakvim okolnostima i te kako moguća i, nažalost, ovih dana brojna.

Međutim, kada govorimo o ljudskim pravima koja su na udaru u vreme pandemije, na koja prava mislimo? Da li na građanska i politička prava, u koja spadaju pravo na slobodu kretanja, okupljanja, pravo na privatnost, itd., ili na ekonomska i socijalna prava, kao što su pravo na zaštitu na radu i pravo na određeni životni standard?

Čini se da smo na povrede ekonomskih i socijalnih prava već oguglali – ona su i pre pandemije za većinu bila upitna i nekako smo navikli da na njih i ne gledamo kao na ljudska prava, već kao na rezultat tržišnog nadmetanja. Ipak, ima li uopšte ljudskih prava bez ekonomskih i socijalnih prava?

Neoliberalizam, kao ideologija novije faze kapitalizma, ima isti cilj kao i svaka druga dominantna ideologija: da interese vladajuće klase „naturalizuje”, odnosno da ih predstavi kao maltene prirodnu nužnost i „zdrav razum”. U interesu je bogatih da prava radnika budu što labavije regulisana, a porez na dobit što manji, pa nas je vladajuća ideologija „ubedila” da je nerealno, recimo, očekivati da plate radnika budu zagarantovane i u vanrednim okolnostima, ili insistirati da se u zdravstvo ulaže više. „Naučila” nas je da tržište posmatramo kao prirodno stanje, umesto kao ono što zaista jeste: rezultat političkih odluka i političke borbe. Tako su ona ljudska prava koja zahtevaju državna ulaganja neisplativa za vlasničku klasu proglašena ne samo pravima druge generacije nego i pravima drugog reda.

Kako bismo se oslobodili iluzija vladajuće ideologije (iako je to nemoguće u potpunosti), potrebno je da razne „zdravorazumske istine” raskrinkamo kao ideološka ubeđenja. U tu svrhu, možda je najbolje da počnemo pitanjem da li su građanska i politička prava uopšte moguća bez ekonomskih i socijalnih.

Na primer, da li bolesni od izlečivih bolesti koji sebi ne mogu da priušte lečenje zaista mogu da uživaju pravo na slobodu kretanja ili okupljanja? Da li onaj kome je uskraćeno pravo da se (besplatno) školuje može kompetentno da procenjuje koji mu od programa političkih partija najviše odgovara? Da li radnica koja je pod konstantnim pritiskom otkaza zbog samovolje poslodavca ima vremena i volje da se udružuje sa drugima u razna građanska udruženja? Da li neko ko ostane bez krova nad glavom i obroka može uopšte da razmišlja o bilo čemu osim o tome kako da sebi obezbedi smeštaj i hranu? Odgovori na ova pitanja ukazuju na to da su mnoga politička i građanska prava bez ekonomskih i socijalnih više privilegija nego ljudsko pravo.

Ekonomska i socijalna prava su jednako važna

Od Kine do Argentine, milioni ljudi su u karantinu ili samoizolaciji – sloboda kretanja im je ograničena, a nekima i potpuno ukinuta; javni skupovi, od fudbalskih utakmica do izbora, otkazani su do daljeg; mnoge vlade, u saradnji s privatnim korporacijama, pojačavaju elektronski nadzor; hapšenja novinara i policijska brutalnost postaju maltene svakodnevne vesti. U Srbiji smo svedoci i nekih novih fenomena kao što su konferencije za medije bez medija i skajp suđenja koja vode neprimereno strogim zatvorskim kaznama.

Sva pobrojana ugrožena prava i slobode – sloboda kretanja, sloboda okupljanja, pravo na privatnost, sloboda medija, zabrana (policijske) torture, pravo na pravično suđenje – predstavljaju deo korpusa građanskih i političkih prava, takozvanih prava prve generacije. Mnogi ih još zovu negativna prava, jer navodno od države ne zahtevaju nikakvo činjenje, nego samo uzdržavanje, a nekada se ova prava proglašavaju i „prirodnim”.

Osim toga, pandemija COVID-19 ogolila je zastrašujuću nespremnost i manjak kapaciteta zdravstvenih sistema i sistema socijalnog staranja širom sveta, uključujući tu i one države koje spadaju u ekonomski najsnažnije na svetu. Dok jedni umiru zbog nedostatka respiratora i bolničkih kreveta, milioni ljudi širom sveta dobili su otkaze zbog pada privredne aktivnosti tokom pandemije. Mnogi koji su imali “sreću” da ne ostanu bez posla i prihoda prinuđeni su da rade bez neophodne zaštite izlažući se time riziku od zaraze koronavirusom.

Od početka pandemije o ovim se problemima naširoko govori i izveštava, ali oni se retko smeštaju u diskurs ljudskih prava. Stiče se utisak da su dosadašnja nedovoljna ulaganja u zdravstvo bila neminovnost, a ne samo jedna od mogućih političkih odluka; masovna otpuštanja pravdaju se time da ni poslodavcima nije lako, pri čemu se „zaboravlja” da poslodavci gube profit, dok otpušteni gube jedini prihod od kojeg žive, kao i svoja ljudska prava.

O pravu na rad i pravičnu zaradu, pravu na zdravstvenu i socijalnu zaštitu i pravu na zaštitu na radu nedovoljno se često govori kao o ljudskim pravima, jednako važnim i jednako obavezujućim za države kao što su to građanska i politička prava.

Ekonomska, socijalna i kulturna prava čine takozvanu drugu generaciju ljudskih prava, a nazivaju se još i pozitivnim pravima, jer od države zahtevaju materijalno ulaganje u institucionalnu infrastrukturu. Međutim, zabluda je da samo prava druge generacije podrazumevaju državno „mešanje” – to je slučaj i sa većinom građanskih i političkih prava. Već pravo na ličnu bezbednost pretpostavlja državno finansiranje institucija bezbednosti. Pravo na pravično suđenje, na primer, zahteva postojanje pravosuđa, koje se, naravno, finansira iz budžeta, dok pravo da se bira i bude biran na javne funkcije podrazumeva održavanje izbora koje će organizovati država. Ovde pada u vodu argument da jedino prava prve generacije mogu biti obavezujuća jer od države traže samo da stoji po strani.

Na istom mestu pada i argument o prirodnosti (nekih) građanskih i političkih prava, koji implicira da su ostala prava „neprirodna”. Iako je koncept prirodnih prava odigrao pozitivnu istorijsku ulogu u ograničavanju moći apsolutističkih vladara, u savremenom svetu su ljudska prava u stvari zakonski regulisan odnos države prema pojedincu (i društvenim grupama). Ljudska prava koja postoje prirodno i nezavisno od države ipak su samo apstrakcija i ideološki konstrukt kojem je neophodno pristupiti kritički.

Za prava se moramo izboriti

Trenutna situacija s pandemijom mogla bi da posluži kao primer odnosa između prava prve i druge generacije, pogodan za psihoanalitičko čitanje. Možemo reći da su kršenja političkih i građanskih prava kojima svedočimo poslednjih nedelja u stvari simptom kontinuiranog kršenja ekonomskih i socijalnih prava.

U poslednje vreme kad kažemo „simptom”, uglavnom mislimo na suv kašalj ili visoku temperaturu. Dok je u medicini simptom telesna promena koja signalizira neko patološko stanje, u psihoanalizi je simptom povratak potisnute traume odnosno pokušaj zadovoljenja želje koja je „gurnuta” u nesvesno. Simptom može biti neki tik, uzrečica, omaška u govoru, ali i obrazac ponašanja koji uporno ponavljamo iako nam šteti. Suština je da smo stvarni problem potisnuli, ali se on vraća na površinu prerušen u simptom. Može se čak reći da je simptom, jednostavno, istina.

Šta je u trenutnoj situaciji simptom, a šta potisnuti problem/trauma? Svi želimo da budemo zdravi, bezbedni i zaštićeni od nemaštine. Ali često se zadovoljavamo time što trenutno jesmo ili sve to ili nešto od toga, dok ignorišemo traumatična saznanja i iskustva: iskustvo sa državnim bolnicama, sopstveni prekarni položaj, anksioznost zbog siromaštva kojim smo okruženi, itd. Potiskujemo traumu, pravimo se da je sve u redu, prihvatamo mantru da je drugačije društvo utopija. Onda dođe do pandemije, i povrede ekonomskih i socijalnih prava koje smo potisnuli se vraćaju, između ostalog u vidu režimske represije nad građanskim i političkim slobodama.

Kako?

Represivne mere temelje se na panici i strahu. A panika je u velikoj meri izazvana time što smo svesni u kakvom nam je stanju zdravstveni sistem. Represivne mere pronalaze svoje opravdanje u naglom povećanju broja zaraženih. Dok vlasti u Srbiji za to krive građane, stvarni razlog treba tražiti u činjenici da je virus ušao u zdravstvene ustanove, domove za stare, domove za osobe s posebnim potrebama, pa i u rudnike – a do toga je došlo zbog neadekvatnog upravljanja ovim sistemima i neadekvatne zaštite na radu. Na kraju, represivne mere lakše prolaze i zbog toga što ih oni koji su u strahu – ne samo zbog bolesti nego i zbog gubitka posla – jednostavno ne preispituju.

Pobuna protiv kršenja političkih i građanskih prava u doba pandemije jeste obračun sa simptomom. On možda nestane nakratko, ali neminovno će se vratiti ukoliko se ne uhvatimo ukoštac s potisnutom traumom – neadekvatnom zaštitom ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava.

Da bi koncept ljudskih prava ostvario svoj emancipatorski potencijal, potrebno je insistirati na nedeljivosti i međusobnoj uslovljenosti građanskih i političkih prava, s jedne, i ekonomskih, socijalnih i kulturnih, sa druge strane. Takođe, treba imati u vidu da ljudska prava ne postoje „prirodno”. Ovo nipošto ne znači da ona ne treba da budu univerzalna, već da se njihova univerzalnost može dostići u samo okviru drugačije političke zajednice.

Tekst je prenet sa portala Remarker.