Jugoistočna Anadolija – Hasankejf, istorijsko selo kojeg više nema

17. Mart 2021.
Na krajnjem jugoistoku Turske, magistralnim drumom četrdeset kilometara severno od istorijskog gradića Midjata, požurili smo da prošetamo jednim od najčuvenijih sela na južnoj obali biblijske, mesopotamske reke Tigar.
DSC_0950 a
Fotografije: Ivana Dukčević

Piše: Ivana Dukčević

Bajkoviti Hasankejf (Hasankeyf) na obronku brda kraj reke i na skoro šest stotina metara nadmorske visine anadolske visoravni, pripada većinski kurdskom gradu Batmanu, čiji naziv je iz očiglednih razloga često predmet šale turista sa Zapada. Sa ostacima četiri luka velikog Starog mosta (na turkom: Eski Köprü) iz XII veka, koji vire iz relativno plitke reke u širokom klancu Tigra, Hasankejf je postao internacionalno poznat kada je pre desetak godina odlučeno da bude jedno od mnogih sela koje će potopiti puštanje u rad nove brane Ilisu, jedne od čak dvadeset dve na Tigru i na Eufratu,na jugoistoku Turske. Nalik već potopljenom selu Eski Halfeti na Eufratu, iz istih razloga ni Hasankejf više ne postoji. Sličnu sudbinu već su doživela i druga sela, kao i mnoga antička arheološka nalazišta čiji su delovi i mozaici isečeni i premešteni u odlično uređene, nove muzeje, koji niču širom istočne Turske.

Odlomak iz knjige “Umetnost putovanja“, u izdanju Samizdata B92.
Ivana Dukčević je magistar primenjenih umetnosti, fotograf i putopisac, kreator samostalnih putovanja i autor stranica umetnostputovanja.rs.

U proteklih dvadeset godina, veliki projekat podizanja brana na Tigru i Eufratu nekada suve predele jugoistočne Turske nadomak granice sa Sirijom, pretvorio je u zelene žitnice sa i do dva prinosa godišnje. Međutim, zbog nestajanja kulturnih dobara od javnog značaja koji prate podizanje nivoa reke, mnogi nisu zadovoljni. Ipak, modernizacija po svaku cenu učiniće da mnogi stanovnici vremešnih kuća koje su svojom starinskom arhitekturom verovatno oduševljavale jedino turiste, najzad dobiju nova mesta za stanovanje sa propisno uređenim vodovodom i kanalizacijom. Sasvim je druga priča o tome kako ta nova mesta izgledaju, i kako se – i da li se uopšte, ičim uklapaju u lokalni krajolik. Više nego bilo gde u Turskoj, na vrhovima predivnih, valovitih predela visoravni istočne Anadolije, na nadmorskim visinama od preko 1500 metara, kao pečurke posle kiše niču novi i u jarke boje ofarbani soliteri, koji često ruže krajolik. S obzirom da sam u ove krajeve ipak uspela da dođem pre nego što je voda nakon puštanja brane prekrila stari Hasankejf, na brdu visoko iznad severnog dela obale gde do skoro nije postojalo ništa, videla sam kompleks od nekoliko grupisanih novih, sivih solitera ponajviše nalik nekakvoj modernoj kasarni, kako spremni čekaju useljenje novih stanara. Gradi se i novi most. Stari, kojim su karavani vekovima prolazili na putu iz Azije ka Evropi, danas je ispod nivoa vode. Oni koji su u Hasankejfu bili mesecima i pre mog putovanja, svedočili su o bajnim pogledima sa stare tvrđave u suton, na koju se u vreme našeg dolaska više nije bilo moguće popeti. Prilaz je bio blokiran, bageri raskopavali teren i sve je ličilo na veliko gradilište. Pre potapanja, stanovnici Hasankejfa i okolnih dvestotinak sela, kao i oko tri hiljade pripadnika nomadskih plemena prebačeni su na drugo mesto. Čak četiri stotine manjih i većih arheoloških nalazišta ostalo je pod vodom.

Šarmantno selo Hasankejf, u vreme moje posete još uvek je odolevalo. Duž kratke pešačke uličice sa suvenirima, sa južne strane reke bili su poređani restorančići nalik čardacima na steni, sa pogledom na lukove Starog mosta. Nešto dalje, visoko ka nebu uzdizalo se čuveno obeležje starog sela – predivni, reljefno dekorisani minaret Džamije El Rizk iz XIII veka, koju je mnogo pre dolaska Osmanlija podigao vladar kurdske ajubidske dinastije, lokalni sultan Sulejman – naslednik velikog Saladina, vojskovođe koji je u XII veku vodio (i dobijao) ratove protiv evropskih krstaša. Kraj džamije, prašnjava utabana staza naglo je vijugala uzbrdo do najviših seoskih kuća i završavala na platou kod ostataka srednjovekovne crkve u maloj pećini, odakle su bile moguće čuvene panorame sela koje su se još jedino odavde mogle videti.

Nešto dalje od reke, na visokom stenovitom obronku klanca iznad sela primetili smo mnoštvo otvora koje su pre nekoliko stotina godina radi skrivanja od osvajača izdubili stanovnici ovog dela Anadolije i živeli u njima – kao u poznatijoj Kapadokiji. Do konačnog potapanja, stazom do stenovitog klanca peli su se malobrojni turisti, i lokalci koji su u na ovom mestu obično postavljali kamperski stočić sa rasklopivim stolicama, ili ćebe, i u kasno popodne divaneći, posmatrajuli poslednje, pastoralne panoramske poglede na svoje lepo selo. I Tigar, u daljini.


 

Share