Očevi i tate, majke i mame

Autorka: dr Slavica Plavšić

Postoje datumi posle kojih se jedna zemlja deli na pre i posle. Takvi su datumi 3. i 4. maj 2023.
U Beogradu, u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, 3. maja 2023. godine streljano je devetoro dece i njihov čuvar Dragan Vlahović.

Već sutradan, na samo šezdesetak kilometara od Beograda, desio se drugi masovni zločin, u selima Malo Orašje i Dubona, gde je ubijeno devetoro mladih, a čak trinaestoro teško povređeno. Za nepuna dva dana, dva nezapamćena masakra u maloj zemlji Srbiji.

Jedan od njih postao je najmlađi masovni ubica na svetu. Dečak od 13 godina, za koga zakon nije predvideo krivičnu odgovornost, jer niko u pravnom sistemu nije mogao ni da zamisli da će dete do najsitnijih detalja isplanirati i izvršiti ovakav stravičan pohod.

Drugog masovnog ubicu su „spasile“ godine. Pošto u trenutku zločina nije imao punu 21 godinu života, zakon ga je sačuvao od doživotne robije, pa je osuđen na svega 20 godina zatvora za toliko ugašenih mladih života i trajno uništenih porodica.

Sada se dešava pravni epilog prve tragedije, a 18. juna se očekuje izricanje presude. Ali ne najmlađem ubici na svetu. On nije krivično odgovoran jer je u vreme izvršenja užasnog zločina imao 13, a ne 14 godina.

Ovim, ponovljenim suđenjem, odlučuje se o krivici njegovih roditelja.

Međutim, ovo nije priča o ubicama. O njima su tabloidi pisali i pišu i dalje, iznoseći sve moguće bizarne detalje koji ne bi trebalo da zanimaju javnost, do te mere da danas u Srbiji praktično ne postoji osoba koja ne zna njihova imena i godine.

Ovo je priča o roditeljima. O roditeljima ubijene dece i omladine, koji su na zadivljujući, nadljudski način izneli ove tri mučne godine posle zločina.

Dok su o stradaloj deci snimljene tek poneke reportaže i dokumentarni filmovi, obeležene godišnjice: prva, druga, treća…, na portalu Javni servis, kroz tekstove Verana Matića i moj tihi, predani rad sa njim, tekla je jedna drugačija borba. Napravili smo prećutnu podelu rada: Veran je na sebe preuzeo težak teret i analizu ranjenog Vračara, a ja nisam dozvolila da žrtve iz Malog Orašja i Dubone ostanu žrtve drugog reda, obeležene samo inicijalima, kao neka usputna tragedija iz okoline. Pisala sam dušom, a porodice su mi ustupale fotografije i priče, kako bi javnost upoznala njihova prava lica, njihove prave osmehe i živote pre nego što su prekinuti.

Iz te borbe za kolektivno sećanje, paralelno sa hladnim sudskim procesima, teklo je upoznavanje i zbližavanje roditelja koji su u ovim završnim fazama suđenja konačno dobili priliku da daju svoju završnu reč.

„Ne razumete Vi to, gospođo sudija“

I jedni i drugi roditelji prošli su kroz ko zna koliko krugova pakla, izlažući se svakim odlaskom u sudnicu ponovnoj retraumatizaciji i hladnim pravnim procedurama.

U naslovu jednog mog teksta zapisano je:

„Ne razumete Vi to, gospođo sudija”

Jer postoji nepremostiv ponor između suvih zakonskih članova i živog, razdirućeg ljudskog bola.

Prvo suđenje u Beogradu vraćeno je na početak jer „neko nešto nije dobro uradio“, primoravajući unesrećene ljude da iznova prolaze isti horor.

Na suđenju starijem ubici, roditelji nisu dobili ni priliku da iznesu završne reči. Uskraćeno je pravo čak i majci kojoj su oba deteta ubijena da se na taj način obrati sudu i javnosti.

Za to vreme, ubica iz Dubone je više od godinu dana imao privilegovan tretman u pritvoru u Smederevu: spavao je u čistom, imao redovne obroke, pakete koje mu je majka donosila svakog petka. Do lekara i na ročišta vozili su ga u blindiranom automobilu, dok su roditelji zaustavljani da ta groteskna svita projuri pod rotacijom, a porodičnu kuću policija i dalje čuva 24 sata dnevno.

Od koga? U tom kraju oni su jedini zločinci, a majka mu se i dalje bahati po selu.

Zakon je ispao milostiv prema krvnicima, pa će tako Uroš Blažić izaći na slobodu sa svega 40 godina života. Šta će biti sa još uvek maloletnim K.K., niko ne zna.

Sama pomisao da se i jedan i drugi jednog dana mogu naći na slobodi je zastrašujuća.

Sa takvim strukturama ličnosti i porodicama iz kojih su potekli, sasvim je izvesno da bi obojica nastavili tamo gde su stali.

Roditeljstvo koje čuva i roditeljstvo koje razara

Kada sa aspekta moralne i ljudske odgovornosti sagledamo roditelje obojice zločinaca, jasna je zastrašujuća, preslikana matrica. Oba oca su bila blisko povezana sa sistemom i državom. Jedan kroz elitni društveni status, drugi kroz vojni i bezbednosni aparat. Oba oca su imala arsenal oružja kod kuće, a obojici ubica igračke su bili pištolji i municija. Obe majke su bahate, hladne, emotivno nedostupne, bez trunke empatije prema porodicama preminulih i teško ranjenih, i apsolutno nekritične prema svojim ulogama u formiranju psihopatskih ličnosti dece koja su rasla tu negde pored njih. Iz sudskih svedočenja čujemo da su Kostini roditelji forsirali rezultate i edukacije, dok je stvarna briga o detetu i njegovim emotivnim potrebama potpuno izostala, uz drsko ignorisanje preporuka lekara da je detetu potrebna psihološka i psihoterapeutska podrška i pomoć.

Uroša Blažića su sistem i otac godinama štitili od kazni za zlodela po selu. Jer je on pre toga ubijao pse, bahato vozio, maltretirao komšije, tukao se sa policajcem. Da je za to na vreme odgovarao, možda ne bi počinio masakr.

Da je Kosti pružena ljubav porodice, posvećenost i blagovremena stručna pomoć, on ne bi postao jedan od najmlađih masovnih ubica na svetu.

Nasuprot toj moralnoj pustoši, stoji osamnaestoro nevine dece.Vredni, radni, pošteni, divni drugari, dobri sinovi, brižna braća svojim sestrama.

Nijedno od ove dece nikada nije uradilo ništa ružno, ti momci se čak nikada nisu ni potukli. Gradska deca su imala mnogobrojne talente, bila divna i uspešna, svirala klavir, učila jezike… U školu su nosili domaći keks i knjige, i živeli u porodicama prepunim ljubavi i posvećenosti. Seoski momci su bili vredni, radni, dobri đaci i radnici, ogromna pomoć svojim porodicama u poslovima po kući, na njivama i voćnjacima. Ništa im nije bilo teško, sve su stizali da završe, da se druže i da pomažu međusobno.

Roditelji ubica svojim lažnim svedočenjima i proračunatim odbranama pokušavaju da redefinišu osnovne pojmove ljudskosti. Vladimir Kecmanović masakr naziva „fenomenom crnog labuda“ — nepredvidivim događajem. Ne, to nije bio nepredvidiv događaj, nehat ili nesrećan slučaj. To je svestan izbor i način života, i naopak sistem vrednosti, sa novcem kao najvažnijim dokazom uspešnosti.

Zagrljaj koji je povezao Vračar, Malo Orašje i Dubonu

Tamo gde je država potpuno zakazala i pokazala apatiju, desilo se ono najvažnije i najčistije: duboko, nadljudsko prepoznavanje u bolu. Roditelji poginule dece iz Beograda postupili su kao „nadljudi“, kao „nadroditelji“. Relativno brzo nakon zločina, smogli su snage da spakuju sopstveni neizmerni bol, odu u Šumadiju i zagrle unesrećene porodice u Malom Orašju i Duboni.

Niko te ljude ne može razumeti bolje nego što oni razumeju jedni druge. Ta spona, rođena iz identične, nezamislive tragedije, prerasla je u trajno, neraskidivo prijateljstvo i zajedničku borbu protiv zaborava. Oni danas sa mnogo empatije i dirljive pažnje prate svaku manifestaciju, svaki rođendan, jubilej i turnir, bilo da se dešava na Vračaru, na Ravnom Gaju ili u Duboni.

Svakog 3. maja roditelji iz Malog Orašja i Dubone idu na pomen u Beograd, a 4. maja roditelji iz Beograda dolaze na obeležavanje godišnjice u Malo Orašje i Dubonu. Pomažu jedni drugima da ne upadnu u izolaciju, u mrak. To zajedničko hodočašće svedoči o veličanstvenom trijumfu ljubavi nad destrukcijom.

Svaka utakmica u Malom Orašju počinje potresnim pokličem koji lomi nebo:
„Za koga? Za koga?“

„Za njih! Za njih!“

Sudbina društva na optuženičkoj klupi

Ova suđenja i presuda koja se očekuje 18. juna nemaju moć da vrate ugašene mladosti, niti da popune prazne stolice za porodičnim stolovima. Ali ovaj proces ima istorijsku dužnost da postavi branu pred potpunim moralnim slomom ove zemlje. Kako je u svojoj završnoj reči neumoljivo poručila Nina Kobiljski, mama streljane Eme, ova presuda mora biti jasna linija razdvajanja, zvaničan, zakonski i moralni stav društva prema roditeljima koji su svesno stvorili uslove za masakr.

Sud više ne sudi samo Kecmanovićima.

Sud bi 18. juna trebalo da odgovori na pitanje u kakvom svetu ćemo živeti: da li će monstruozna devijantnost, naoružavanje dece i grubo emotivno zanemarivanje proći nekažnjeno i tako postati prećutno prihvatljiv obrazac ponašanja? Ako fotografija šestogodišnjeg deteta koje kleči i uči da puca u ljudsku siluetu ne dobije najoštriju zakonsku i društvenu osudu, onda smo kao društvo potpisali sopstvenu kapitulaciju pred zlom. Tada naša druga deca više nemaju nikakvu šansu.

Dok sistem i država uporno pokušavaju da anesteziraju javnost, da 3. i 4. maj tiho gurnu pod tepih zaborava i nastave dalje kao da se ništa nije desilo, ovi roditelji nam drže istorijski čas iz dostojanstva.

Porodice Kobiljski, Asović, Dukić, Martinović, Božović, Anđelković, Čikić, Negić, Aćimović, Vlahović, Milić, dve porodice Milovanović, Mitrović, Stevanović, Todorović i Panić nisu samo oštećeni u sudskom postupku. Oni su jedina preostala savest ove zemlje.

Krvnici su im oduzeli decu, ali im nisu oduzeli ljudskost.

I zato ova imena ne smeju postati arhivski brojevi u sudskim registrima. Naša je obaveza, ne prema prošlosti, već prema golom opstanku u budućnosti, da stojimo uz njih. Jer ako njih prepustimo tišini i zaboravu, prepustili smo i sopstvenu decu istom onom mraku koji je progutao njihovu.