Dimitrije Boarov: Neizvesnosti se ne smanjuju
Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin
Koliko je javni život u Srbiji postao sklon banalnim temama i zaobilaženju ili falsifikovanju osnovnih činjenica vidi se i po tome što su veliku pažnju javnosti protekle sedmice privukle vesti da su se ruski predsednik Vladimir Putin i glavni urednik beogradskog Informera Dragan J. Vučićević našli pred mogućnošću hapšenja i sprovođenja u zatvor. Ruskog predsednika optužio je Međunarodni sud pravde u Hagu za navodne ratne zločine (deportaciju dece iz Istočne Ukrajine), dok je glodur Informera pozvan na izdržavanje zatvorske kazne od šest meseci zato što mu je sudska novčana kazna od 200.000 dinara, koju je odbio da plati, pretvorena u spomenutu zatvorsku kaznu (a kažnjen je po privatnoj tužbi za uvredu).
Ako u ovom trenutku ostavimo po strani Putinov slučaj, kao što to čini i veći deo naše štampe, videćemo da je u prvi plan izbio Vučićevićev slučaj, pošto on tvrdi da je žrtva povratka „verbalnog delikta“ u naš sistem, jer je osuđen za „mišljenje“ koje je izneo preko Tvitera, da je novinar Jugoslav Ćosić, između ostalog, saradnik krvavih albanskih separatista, itd. ili tako nekako. No, nema potrebe da ovde prepričavam sadržinu spora Vučićević-Ćosić, jer je ona svima već dobro poznata, ali me je iznenadila živopisnost u izjavama Vučićevića, s kojom on zadržava sebi pravo da preko „slobode izražavanja mišljenja“ nastavi da vređa koga bude hteo. On, naime, preko Tvitera kaže, vredi to citirati: „Osudite me, strpajte me u zatvor, bando žuta! Ali ućutkati i uplašiti me nećete. Moraćete da me ubijete. A i tada ću se mrtav, iz groba, tući sa vama …“.
Ove reči, koje bi se po težini mogle meriti sa onim Mažuranovićevim ili Kulenovićevim, na primer, pokazuje da je Dragan J. Vučićević sebe shvatio ozbiljno. Problem je što mi ostali to nismo. Uostalom, kada je 1998. godine bio donet famozni Šešeljev i Vučićev zakon o informisanju, konverzija novčanih kazni u zatvorske je (koliko sećanje služi) išla do 130 godina robije.
Ako se vratimo normalnijim, privrednim temama, videćemo da je protekle sedmice prilično nezapaženo prošla promocija poslednjeg Kvartalnog monitora, na kojoj je urednik te publikacije Milojko Arsić, procenio da na prelazu iz 2022. u 2023. godinu u privredi u Srbiji „preovlađuju negativni trendovi i da se njena aktivnost usporava, inflacija raste, zaposlenost stagnira, realne zarade opadaju, spoljni deficiti su smanjeni, ali su i dalje visoki“. Sve to pritiska i „velika neizvesnost“, kaže Arsić, „u kom smeru će se privredna kretanja nastaviti“, pa mogući rast BDP-a Srbije za ovu godinu procenjuje na oko dva odsto.
Pri tome je Arsić istakao da su fiskalna kretanja u Srbiji stabilna i pored toga što je prošle godine ostvaren relativno visok budžetski deficit od 3,1 odsto BDP-a. Zanimljivo, ali on smatra da je sada prilika da Srbija smanji ove godine planirani fiskalni deficit od 3,3 odsto BDP-a – što bi, prema njegovim rečima, doprinelo smanjenju javnog duga (dakle i kamatnih troškova povodom njega) i obaranju inflacije, a omogućilo bi i pripremu države za moguće nove, neplanirane, a nužne intervencije radi održanja privredne konjunkture.
Arsić zapravo predlaže dosta rizičnu operaciju u trenutku kada se tekući deficiti pokrivaju kontinuiranim novim zaduživanjem države i na strani, i kod nas (nedavno je prodat i značajan deo novih državnih obveznica na domaćem tržištu). Ako imamo u vidu da svako zaduživanje države kod domaćih banaka (koje su kupci spomenutih obveznica) znači izvesno otežavanje privredi da dođe kod banaka do novih kredita, onda je veoma teško proceniti dokle će stići recesioni trend, inače potreban za suzbijanje infacionih očekivanja.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
