Vladimir Kostić – Ne govorimo o prasku već procesu

Razgovarala: Jelka Jovanović, Izvor: Novi magazin

Kroz svoja dva mandata predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti, a onda odbijanjem trećeg, akademik Vladimir Kostić je izazvao mali potres u ovoj etabliranoj ustanovi, ali i u javnosti. Ne onim što je propustio da učini već onim što je mimo ustaljene prakse činio, a jedno je da promišlja i podeli misli s javnošću. O svemu, pa i o čuvenom nerazrešenom srpskom čvoru. Izazvao je i čuđenje kad je u drugoj polovini 2023. bio jedan od inicijatora ProGlasa. Uz poštovanje svima, verovatno najintrigantniji. S vrhunskim neurologom profesorom Kostićem medicinski verzirani novinari mogli bi dugo pričati. Naša priča je ipak koncentrisana na njegov društveni angažman, a i na onaj koji odbija – intelektualni. 

Profesore Kostiću, rekli ste u ProGlasu zbog svojih petoro unuka. No, kao što je povod za Prvi svetski rat bio Sarajevski atentat, a uzrok u geopolitici, tako su i iza te vaše odluke sigurno brojni razlozi koji se svode na najbolje želje za sopstvene, a uverena sam i sve unuke i decu u Srbiji. Koji?

Ja sam tek lekar, kako mi spočitavaju prijatelji u Akademiji, pa za razliku od onih koji se obraćaju i pomažu celokupnom čovečanstvu ili barem ogromnom broju ljudi, po prirodi posla ja sam komunicirao i pokušavao da pomognem, sa manje ili više uspeha, isključivo usamljenim, nesrećnim pojedincima. Ta moja profesionalna skučenost je dovela do izjave koju opravdano kritikujete. Potpuno sam svestan da bez sreće za sve unuke i decu u Srbiji, nje neće biti ni za moje unuke. 

Nije kritika već zapažanje na jednu čisto ljudsku reakciju!

Naravno svim unucima, mojim i tuđim, želim da žive u zemlji u kojoj će moći da rade i vole – opet Frojd odnekuda! – da poštuju druge ljude, da odbace obavezu mržnje koja nas svakodnevno truje, da imaju i brane svoje mišljenje, a nikako ne onemogućavaju tuđe itd., itd. Mogao bih ovako danima poput sekvence iz filma Buč Kasidi i Sandans Kid, kada jedan od njih, prethodno sebe definisavši kao nezahtevnog čoveka, neumorno nabraja koje to osobine treba da ima idealna žena. Spisak za idealnu zemlju verovatno je i duži. I u poverenju, nadam se da će to biti Srbija.

U oproštajnom govoru prilikom odlaska sa čela SANU pozvali ste se Zigmunta Baumana i njegovu teoriju o „fluidnom društvu“, u čijoj su osnovi odsustvo snova, ideologija i utopija, i stav „da ovo što živimo nema alternativu“. I rekli da to ne može biti tačno. Jeste li promenili mišljenje?

Zapravo, nisam! U konceptu Baumanovog fluidnog društva mene je posebno uzdrmala ideja „fluidnog zla“, koje za razliku od „čvrstog zla“, zasnovanog na crno-belom viđenju sveta, često preuzima lik dobrote i ljubavi. Setimo se „Milosrdnog anđela“! „Fluidno zlo“ majstorski koristi do sada nedoživljenu brzinu života i svakojakih promena, vodeći do svojevrsne društvene i, što je možda još gore, moralne amnezije. Građane koji kroz „dopunsko obrazovanje“ postaju puki potrošači i zbog toga osećaju mala zadovoljstva sve manje opterećuju i, štaviše, drže na distanci od vrednosnih sistema. Neko je to uspešno definisao kao „neutralnost vrednosti“. I kad vrednost nije neka vrsta imperativa, širom se otvaraju vrata za prekid angažovanja. Koliko puta smo u poslednje vreme čuli zapravo u potaji zadovoljne izjave sugrađana: „Ne, neću da se mešam! Mene politika (zapravo, čitaj: moj život) ne interesuje!“ 

Negde između tih redova na pamet mi pada stav da nam civilizacija živi u produženom interregnumu – valjda dok se potpuno ne odviknemo od snova, utopija, alternativnih ideja i ideologija. To je i period kada snovi u boji konačno prestaju. Meni kao prestarelom levičaru prijaju reči Todora Kuljića da je svakoj pobuni… potrebna teorija da „suzbije slepi primat akcije“ pod čijim diktatom trenutno živimo.

Još jedno podsećanje na govor: SANU je u obavezi da učestvuje u definisanju vrednosti koje ćemo u našem kolektivnom zavežljaju preneti preko brisanog prostora globalizacije. Da li to SANU čini i postoji li svest o onome šta bi u taj zavežljaj trebalo da bude spakovano?

Da, mislim da u SANU ta svest postoji i ona to čini kritički sagledavajući tri dimenzije: prošlost, sadašnjost i ono što anticipiramo kao budućnost. To je dinamički proces preispitivanja jer akademici nisu geometri vremena koji svoje sprave baždare „hegemonim kriterijumima prolazne sadašnjosti“, nisu „legionari trenutka“ – otuda i povremeni nesporazumi.

Akademija je izdala spisak aktivnosti, monografija i zbornika koje su, na primer, posvećene Kosovu i Metohiji, i to je zaista poštovanja vredno. A u međuvremenu spisak je i proširen. Pitanje je samo prati li to neko? Brojke nisu idealan argument, ali u periodu 2015-2023. godine održano je 40 izložbi u Galeriji SANU koje je videlo više od 850.000 posetilaca, ali i gostovanje izložbi u 14 gradova Srbije, organizovano je sedam izložbi akademika kojima su posvećivane pojedine godine, održano je 479 koncerata, a projekat „Kamerna muzika kompozitora-akademika: putovanje po Srbiji“ realizovan je u devet gradova, izdavačka delatnost u istom periodu donosi 443 izdanja sa više od 2.000 autora, održano je 210 naučnih skupova i simpozijuma, 73 predavanja itd. 

U toku je proces digitalizacije umetničke i naučne baštine Srbije – za neke od digitalizovanih dokumenata moglo bi se reći „u poslednji čas“.

Opsesija vlasti i dela intelektualne elite mitovima i nadljudskim osobenostima srpstva – kao da je takvo svojstvo kolektiva moguće! – građani se drže u poziciji naroda. Gde to vodi?

Mislilac s početka ovog intervjua smatra da povlačenje iz vremenske zone sadašnjice u svojoj osnovi ima „istorijsku traumu, potisnut obrazac identiteta ili sukob identiteta i lojalnosti“. Uz zaglušujuću propagandu protiv kontinenta na kojem živimo, koji je, da se razumemo, kao uostalom i mi sami, daleko od idealnog, geografiju tako doživljavamo kao usud, nesreću i okrećemo se vremenskoj dimenziji, nezaustavljivo marširajući u svetlu prošlost. Što dalju to bolje.

Naš identitet se kreće oko ubeđenja da smo žrtve okružene neprijateljima i, kao drugo, o sudbinskom otporu (Novica Milić kaže „kao narod koji sebe može potvrditi samo u otporu prema ostalima“). Kako je naš doživljaj prošlosti determinisan, nešto poput aksioma koji ne treba proveravati, postajemo nepokretno društvo, bez vitalnosti i sposobnosti za promenu – nešto za šta smo ranije verovali da nas karakteriše. A protivnici promena „trude se da prošlost bude večna sadašnjost (zlatno doba velike nacionalno i konfesionalno homogene države)“. 

Zagovornici pogrešno shvaćene sabornosti favorizuju lojalno ćutanje mase u čijem sedmom redu se i sam nalazim (u redu, može i koja parola uz višeminutne aplauze) i zadivljenost pred licederskim doživljajem sopstvene istorije koju, za svaki slučaj, interpretira vođa ili vođe. Ali hoću da verujem da će prevladati osećaj da je „identitet nikad dovršeno traganje“ i da je pravo zajedništvo (pa i patriotizam) u moru različitih, pa i suprotstavljenih pitanja i sumnji.

Rekli ste nekom prilikom da ako pomisliš da si najpametniji i najbolji – trči psihijatru. A šta da radi ceo jedan narod koji ubeđuju da je najbolji?

Mi smo skloni preterivanjima i kada pokušamo sami sebe da definišemo, to je sinusoidno zaključivanje od „mi smo najbolji“ do „mi smo najgori“, i to često od istih osoba. Ja sam uveren da, ako uopšte postoji prostor za takve generalizacije, kao narod nismo ni od koga bolji, ali i ni od koga gori. Ponekad mi se čini da imamo problem sa čitanjem realnosti, što je Radoje Domanović prokomentarisao na svoj način: „Mi smo Srbi, hvala milostivom Bogu, svršili sva svoja posla, pa sad možemo, onako tek u dokolici, zevati do mile volje, dremati, leškariti i spavati, pa kad nam i to dosadi, možemo, šale radi, naviriti, da vidimo šta se radi po drugim nesretnim zemljama.“

U knjizi Vitštoka Februar 33: zima književnosti pisac se osvrće na političku zabludu u Nemačkoj 1933. godine o ustrojstvu pčelinjeg naroda: „Veliki usamljeni vođa stoji iznad svake kritike i nadljudskim, kvazibožanskim instinktom usmerava sudbinu svog naroda“. Mehanizmi su kroz istoriju zapanjujuće slični: ugroženost sa svih strana, ali i misija „izabranog naroda“. Podmeće se delotvorno samoodređenje isključivanjem drugih, „svih onih koji nisu poput nas“, uz neupitni i agresivni projekat identiteta.

Često poslednjih meseci, pa i godina čujemo da smo po mnogo čemu jedini u Evropi, svetu i sl. Na fonu vašeg pitanja dozvoliću da se ponovim, rizikujući optužbu da reklamiram oportunizam: nije dobro biti jedini u bilo čemu.

Često poslednjih meseci, pa i godina čujemo da smo po mnogo čemu jedini u Evropi, svetu i sl. Dozvoliću da se ponovim, rizikujući optužbu da reklamiram oportunizam: nije dobro biti jedini u bilo čemu

Rekli ste uoči decembarskih izbora kako bi njihov najveći domet bio kada bi građani shvatili da njihov glas ima smisla, da njihov angažman ima smisla i da se vredi boriti za normalnu Srbiju. Pa gde smo četiri meseca kasnije?

Ne usuđujem se da preciznije procenjujem (ne)uspehe ProgGlasa po tačkama iz vašeg pitanja. Suočavamo se sa sistemom koji je temeljno izgrađivan više od jedne decenije, da bismo imali pravo na pretenciozno verovanje da će ga neko promeniti za četiri meseca. Mi ovde ne govorimo o prasku već o procesu koji će trajati. 

I sam patim od naše poslovične slabosti da brzo gubimo energiju i da nam nedostaje usredsređenost kada je u pitanju problem koji zahteva dugo pregnuće. Nama je danas posebno potrebno strpljenje i upornost u sopstvenom dvorištu.

Svojevremeno ste se radovali najavi dijaloga opozicije i vlasti. Kako vam se, tri godine kasnije, čine aktuelni razgovori o izbornim pravilima i uslovima?

Ja se naivno i uporno i dalje radujem svakom dijalogu. Rečnik ga međutim, obesmišljava. Kako razgovarati, da vas podsetim na odvratnu kvalifikaciju, s nekim ko vas naziva „šljamom“? Nečastivi je u principu na drugoj strani. Najveću odgovornost, naravno, ima stranka na vlasti.

Dijalog je posebno diskutabilan u senci autokratske partijske strukturisanosti. Ali da se ne vrtim ukrug: izgleda da ćemo pristojnom, a kasnije i možda plodonosnom razgovoru tek morati da se učimo. Mada ja ne verujem da će prisustvo „pionirskih rukovodilaca“ iz stranih ambasada ili međunarodnih organizacija biti u tom smislu od neke koristi. Moraćemo sami da presečemo! Kad? Ne znam, ali već smo u tragičnom zakašnjenju. 

Moram da vas pitam podržavate li bojkot izbora? I zašto? Vaše koleginice i kolege iz ProGlasa se spremaju za novi krug razgovora sa građanima u želji da im približe značaj demokratskih i fer izbora. Ima li nade? 

Niko od čitalaca neće verovati da je ovo pitanje postavljeno unutar pola sata nakon što je premijerka Brnabić ponudila 2. jun kao termin spojenih izbora.

I dalje smatram da je pravo glasa građanska svetinja i da je njegovo ugrožavanje ozbiljan prestup. Od onih koji ga ometaju i falsifikuju do onih koji ga se svesno odriču jer im je tako naizgled lakše. Između dve krajnosti, „bojkot po svaku cenu“ i „izbori po svaku cenu“, postoji veliki prostor političke borbe. Ja nisam shvatio da je ProGlas, uključujući i moju malenkost, bio za bojkot već za borbu za poboljšanje izbornih uslova – odluku „za“ ili „protiv“ ionako mogu da donesu samo političke partije, kako je uostalom i jasno rečeno. 

Na poslednje pitanje o nadi u senci pretećeg stava da se radi o „biti ili ne biti“, mogao bih da cinično relativiziram tu pretencioznost citirajući Benjamina, koji kaže da „ubogih pet milenijuma homo sapiensa predstavlja u odnosu na istoriju organskog života na Zemlji otprilike dve sekunde na kraju dana od 24 časa. A istorija civilizovanog čovečanstva bi prema tom merilu ispunila petinu poslednje sekunde poslednjeg časa“. Ali kakva je to uteha nama koji živimo sedamdesetak godina?

Ipak, nade ima ako svaki građanin ispuni svoju dužnost pre, tokom i nakon glasanja (nije jedina uloga ubaciti listić u kutiju: možemo se angažovati u političkim debatama, razgovorima s prijateljima i komšijama, u kontroli izbora itd., itd.) – a vlast neka pripadne stranci koja dobije najviše glasova. Naravno, u zemlji u kojoj postoje institucije, što je drugi, ne manje težak i tužan problem.

Podsećam sve, posebno one najglasnije na strani vlasti, na reči Cicerona da je „sve jadno u građanskim ratovima – dodao bih, čak i stilizovanim – ali ništa nije jadnije nego sama pobeda“

Plašite li se loših ishoda u ovako podeljenom društvu? Kad kažem loših, mislim na sukobe koji mogu dovesti do mnogih smrti?

Nakon što sam pre više godina priznao da me je još strah da se spirala nasilja može završiti nasiljem između nas samih, optužen sam da preterujem, i to s namerom. Partokratsko nasilje ima u Srbiji ozbiljnu tradiciju. Ponekad, slušajući zaglušujući bes oko sebe u atmosferi potpune isključivosti, pomišljao sam da polako, puzajući, počinje neka vrsta stilizovanog građanskog rata. Ali posebno one najglasnije na strani vlasti podsećam na reči Cicerona da je „sve jadno u građanskim ratovima (dodao bih, čak i stilizovanim), ali ništa nije jadnije nego sama pobeda“. Poznajući mentalitet ovog podneblja, bojim se i koliko dugo će moći da ostane samo „stilizovan“.

Na dilemu ima li mesta za tradicionalnog intelektualca u vremenima digitalnih tehnologija, interneta, socijalnih mreža i blogosfera odgovorili ste da buduće i današnje intelektualce koji nisu umorni čeka dug put prilagođavanja. Da li je to prilagođavanje samo tehnološko ili tehnologija menja i gledišta ljudi, ne smo platforme s koji ih kazuju?

Na samom početku da ponovim ono što sam mnogo puta iskreno rekao – da sebe ne smatram intelektualcem. 

Možda je vreme kada je potrebno da preformulišemo značenje samog pojma jer se čini da je obilje informacija – ne i znanja, radi se o važnoj razlici – kojima nas Internet svakodnevno obasipa samo „pokriće za gubitak značenja“. Među podivljalim informacijama u divljem informacionom prostoru nema hijerarhije (niti je posebno važno da li su lažne, pod uslovom da nisu raskrinkane), ne razlikuju se bitne od nebitnih… Umberto Eko smatra da prava kultura nužno podrazumeva odabir: „…Ono što nazivamo kulturom u stvari je dug proces odabira i trijaže.“ I u tom delu posla intelektualac još uvek nema zamenu iako se polako penjemo uz obronke veštačke inteligencije. Međutim, uz pozivanje na izlizanu rečenicu Makluana da je „medijum poruka“, ne usuđujem se da predviđam šta će se pripisati tehnološkom kontekstu iz kojeg se intelektualac oglašava. Strah me je da i to ne bude poruka.

Moram da se osvrnem i na bauk „postakademskog univerziteta“ koji postaje sve otvoreniji za „bezobzirno poricanje društvenih nauka“, pretvara se u igralište za pritiske tehnokratskih sila i utilitarni prostakluk poluobrazovanih, koji se zaodevaju kostimima demokratije, slobode i „svete“ praktičnosti (ne filozofirajte nego umete li na kraju istraživanja da napravite ekser ili zupčanik?). U užurbanosti da se „posao oposli“, marginalizuje se pomisao na bilo kakvu alternativu, na kritičku misao i samopreispitivanje. Ja se nadam da taj model neće postati dominantan! Ali šta ćemo ako se to ipak desi jer i dalje nas uveravaju da „izvan crkve nema spasenja“?

Napokon jedno pitanje u koji ste involnirani kao doktor i profesor – koliko je naše zdravstvo bolesno i zbog čega i koji je lek najbolji?

Ne izbegavam odgovor, ali već sam relativno dugo u penziji i neću da se, u nedostatku podataka, zasnivam na impresijama. Skoro sam čitao knjigu mog školskog druga s fakulteta Dragana Delića, koja se zaista integralno bavi problemima našeg zdravstva. Iskreno je preporučujem!

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.