Veran Matić – Pečati „istraživačkog“ novinarstva

5. Jul 2021.
Novinarstvo u Srbiji je po mnogo čemu specifično.
karthik-swarnkar-z5efRi-S138-unsplash (1)
Ilustracija. Foto: Karthik Swarnkar / Unsplash

Piše: Veran Matić

U njemu je sve moguće, uključujući i to da zamenik glavnog i odgovornog urednika jednog provladinog nedeljnika, pored rada u matičnoj kući koja se reklamira kao „list slobodne Srbije“, dodatno odapinje otrovne strele u svojstvu nedeljnog kolumniste dnevne novine.

Ovaj kolumnista se očito ne miri sa činjenicom da je narodna poslanica po savetu predsednika izbrisala sporni mrziteljski komentar u vezi izlaska nove dnevne novine. I pored toga, u najboljoj tradiciji nedeljnika u čijem impresumu se nalazi, ne bira sredstva da u jučerašnjem nedeljnom komentaru poseje okolo još malo mržnje. Kao da je nemamo dovoljno i kao da će zlu ne trebalo, nestati tog pogonskog goriva koje hrani ovakve delatnike srpskog novinarstva. One koji mogu u par stubaca samo njima znanom logikom da dovedu u vezu Branimira Glavaša, Dragu Hedla, Davida Petreusa, Vilija Branta, Veselina Simonovića, Stojana Drčelića i mene. Po njemu valjda tako treba da izgleda postmoderno istraživačko novinarstvo, koje se zaustavlja onda kada treba biti hrabar pa napisati nešto što bi ga moglo lišiti ušuškane pozicije nedeljnog komentatora koji se nikada neće prevariti da napiše ponešto što bi pomoglo da situacija u novinarskoj profesiji bude makar malo bolja nego što je to danas.

On sigurno neće napisati nešto o opstrukciji istrage i sudbini Milana Pantića, koji je stradao zbog dopisničkog rada za novinu koja mu služi za pisanje ovakvih uvodnika. Njega to očito uopšte ne zanima, iako postavlja navodno principijelna pitanja. Baš kao i njegovog glavnog i odgovornog urednika koji bi ovakvim uređivanjem novine da nas podseti na vreme kada je svake subote svojim dnevničkim komentarima vedrio i oblačio državnom televizijom. On bi da se ništa ne promeni u odnosu na devedesete. Da nijedna rana ne zaceli i da se po mogućstvu svakoga dana sve više mrzimo. I da se nikada ne pomirimo niti izvinimo jedni drugima za stratišta – od Jasenovca preko Ovčare do Bljeska i Oluje i drugih znanih i neznanih mesta tragedije i bola. Nemam dilemu da u tom naumu lako pronalazi partnere na drugoj strani koji će željno dočekati ovakvo „novinarstvo“ koje im stiže iz Beograda dajući im argumentaciju da i oni nastave u istom tonu.

Bez imalo srama jedni druge međusobno hrane i hrabre dodatno zaluđujući već sluđene. Umesto da dobiju crvene pečate srama zbog svega lošeg što su uradili i svega dobrog što nisu učinili, a mogli su, oni se trude da udaraju pečate onima koji bi da podignu glavu, pokažu otpor i neslaganje sa ovakvim novinarstvom. Onim novinarstvom koje će od postova na fesjbuku do nedeljnih kolumna biti politički instrumentalizovano sa polarizovanim premisama u kojima se krše novinarski Kodeks i raspiruju najniže strasti.

Njihovi jedini kontinuitet tiče se zagađenja medijskog prostora. Što više to bolje, što besprizornije to poželjnije. Sa prividom borbe za principijelnost koja služi kao opravdanje. I gde su sva sredstva dozvoljena. Kao u njihovim kolumnama i postovima.

Share