O Nemačkoj. Metropola

Autor teksta i fotografija: Srđan Veljović, Izvor: Peščanik

Putopisna serija fotografija koja gomilajući utiske, crtice, osećaje prostora i atmosfera gradi sliku sredine koju istražuje.

Pogled je slučajno i nezasluženo privilegovan. I lavira između onog koji fotografisane strukture posmatra deskriptivno, kao konfiguraciju odnosa, i onog koji traži simbolička značenja, istorijske reference, ideologiju. Slike se kolebaju između činjenica i simbola. Istoriji se oduzima mitološka funkcija, značenje se upravlja ka budućnosti. Ironijom se pokušava prenebregnuti strava.

Lista polazaka s minhenske autobuske stanice je nalik onoj sa beogradske iz doba SFRJ. Metropola je migrirala na Zapad. Kao i mnogi. Tako je konstruisan ovaj kontekstualni aparat čitanja Nemačke. Pogled s istoka.

Metod je inspirisan čitanjem grada Bogdana Bogdanovića: flanersko plutanje prostorom, posmatranje grada kao istorijske, mitološke, ideološke strukture; raspoznavanja i čitanja tih slojeva. I u konačnici estetizacija pogleda koji se sprovodi u sliku. Oku ugodno. Zavaravanje ili samozavaravanje?

Veliku zahvalnost na podršci i saradnji bez kojih ova izložba ne bi bila moguća dugujem: Nataša Tomić Veljović, Elsa & Fritz Atomic, Bojan Kocev, Stefan Milosavljević, Goethe-Institut Srbija.

Stefan Milosavljević – O izložbi „O Nemačkoj. Metropola“

Putna torba za odlazak u zemlju novog početka ima samo ono najnužnije: garderobu, par slika brzopleto odabranih tek toliko da održe privid kontinuiteta i barem privremeno, po dolasku, otupe radikalnost prekida. Neke uspomene i ispraćajne poklone ostavio sam ne zbog ograničenosti mesta u torbi već zbog toga što sobom nose višak sećanja. Naći meru između onog poželjnog, između sećanja koja se mogu preneti preko granice i ugraditi u novi početak, i opterećujućeg i mrskog, što preti da uzdrma ono što će tek doći – očitava osobenost svakog putnika koji je svojevoljno napustio svoju zemlju. Spram onih koji su je prinudno napustili i nisu imali ništa drugo da spakuju osim svog života, ovi putnici, poput mene, imaju privilegiju samoostvarenja.

Za razliku od napuštenog društva koje nikako da izađe iz mulja nasilja, mržnje i nacionalizma, Nemačka se čini kao poželjno mesto za takve, hrabre da napuste ili nemoćne kukavice, da se iznova nastane i ukorene. Sve mučno i sumnjivo iz prošlosti utopilo se u modernim staklenim zgradama i voznim prugama koje upućuju na brzinu u kojoj će sve neugodno i opterećujuće naći konačno pomirenje sa onim vrednim i istinskim. Berlinska železnička stanica, viđena očima pridošlice, izgleda poput velikog, od stakla i metala izgrađenog, višespratnog broda koji obećava sigurnu budućnost. Prošlost ovde je, čini se, odavno prevaziđena i svedena na istinu – od Holokausta do kolektivnog preobražaja. Stigao sam u zemlju koja, poput doseljenika sa koferima, živi svoj novi početak.

Sa prvim rečima na drugom jeziku naprezanje je oslobođeno bilo kakve frustracije i osećanja nemoći. Kao da svi igraju igru u kojoj se istovremeno osećam kao igrač i njen izumitelj. Svaki korak suigrača, ma koliko napadan ili prijateljski i susretljiv, radi za mene, priznaje tu voljnu, svesno izabranu drugost novog čoveka. Još nesavladan jezik nosi u sebi tu nevinost i nezrelost početka, distancu sa koje nije vidljiva nikakva nejednakost i nasilje.

U ne-moći da izgovorim više od mein Name ist… prikrio sam svu prošlost i bilo kakvu vezu sa onim ostavljenim. U toj nemoći potpuno vladam svetom, stvarnost ima tek toliko stvarnog u sebi koliko joj ja dozvolim. Kao da je ona tu zbog mene, pa prodire samo površno i kontrolisano, tek toliko da osetim da ovaj novi svet nema samo kvalitet sna. Iskušenje da se tu ostane što duže, da se biva građaninom bez ikakve odgovornosti, nagon je svakog čoveka. Jedina mera i obaveza takvog građanina jeste njegovo zadovoljstvo. No, reći nešto više naglo prekida predstavu, otvara dijalog u kojem se slušalac pretvara u sagovornika, a ja postajem više od svoje želje za novim početkom.

Svi zajedno, uprkos razlikama, sa koferom ili bez njih, u kancelariji za strance postajemo formalno jednaki. U ispunjavanju formulara za dobijanje boravišne dozvole materijalizujemo dotadašnju plutajuću volju za ukorenjivanjem. Na jednom papiru dato je obećanje da će sve suvišno biti odbačeno ili, barem, stavljeno na stranu, te će taj napor jednoga dana, kada se „integrišemo“, steći svoju kompenzaciju kroz priznanje da smo deo novog društva.

Ovladavanje jezikom svoj vrhunac dostiže tek kad on vlada nama. Moći reći više znači biti ranjiviji, izloženiji, odnosno biti deo sveta po tuđim pravilima. Iluzija da taj drugi čovek ima nov početak po svojoj volji i prema svojim snovima rasprši se u susretu sa decom migranata. Rasterivači mašte svih pridošlica prevode za nas pravila igre za koju se nekad činilo, a i poverovalo, da smo mi njeni izumitelji.

Na kraju krajeva svaka Drugost teži sjedinjenju sa drugima, da bude jedno, odnosno, u onom najčistijem i još neiskvarenom obliku, jedno u jednakosti sa drugima. Sopstveni i tuđi svedoci te nikad ostvarene težnje pojavljuju se svuda u svojoj skromnoj pluralnosti. Kod pojedinih se ta težnja za priznanjem pretočila u suicidalni nagon za utapanjem, te su, u pokušaju da obrišu svoju prošlost, zamrzeli svoju, a i tuđu drugost. Malobrojni, oni najsigurniji u svojoj odlučnosti da budu deo novog društva, već odavno glasaju za AfD i koriste svaku priliku da podele svoju zabrinutost zbog novih migranata. Ukazujući prstom na pridošlicu koji je „neukroćen“ i „divalj“, u skladu sa njemu poznatim merilima integrisanosti, on je više Nemac, odnosno manje Drugi. Naspram njih ima i onih koji po svojoj brojnosti i osećanju autentičnosti nadmašuju prethodne. Još su sigurniji u sebe, jer su već odavno ili od skoro raskrstili sa svim iluzijama i lažnim obećanjima da će biti jednaki. Iako na nemačkom tlu rođeni, hrabri su da se duhovno rađaju iznova, pomoću takozvanog kasnog, ali makar svojevoljno izabranog krštenja. Nemoguć Nemac završava kao strastveni Srbin ili Srbin pridošlica, ta posebna kategorija, koja tek sad jasnije vidi vrednost onog napuštenog i dalekog. U društvu gde trenutno obitava oseća samo prezir i ozlojeđenost, a u daljini vidi sebe, priznanje i ono najnužnije – dostojanstvo. Postoji integracija kao prosta računica, mržnja prema sebi ili drugima. Naposletku ima i onih koji lutaju – prezreni od svih, zaluđenici koji još uvek veruju u dostojanstvo kroz nemržnju.

Ko hoće, taj i može. Posla ima za sve iako nije svaki za svakog. Nemačkoj su sve više potrebni radnici iz inostranstva, deficit se premošćava kroz reklamu Make it in Germany i legalni uvoz potrebnih radnika. Najpre Olaf Šolc, a nakon njega Fridrih Merc, obećavaju da će kroz efikasnije i brže proterivanje (Abschiebungen) nepodobnih i bez pitanja uvezenih migranata sa uporednim uvozom drugih, potencijalno korisnih, konačno rešiti deficit integracije i radne snage. Koja koalicija ili partija će naći najbolju ravnotežu u tome – pobeđuje. Alis Vajdel, jedna od vodećih figura AfD-a, izjavljuje: Sie haben unsere Politik übernommen (Oni su preuzeli našu politiku). Klatno se pomerilo od moralnosti politike ka moralnosti izvođača. Nije problem u proterivanju, već ko proteruje – što je osnova za širu, jaču anti-AfD koaliciju.

Zdravlje i zadovoljstvo na prvom mestu. Od rata u Ukrajini pa do Gaze, zaključili su neki, još čvršći u svom uverenju nego ranije – ako svet nije moguće promeniti, a kamoli spasiti, onda barem treba postići što više ličnog zadovoljstva za vreme ovog kratkog boravka na zemlji. Zdrav život za produženo zadovoljstvo (od trčanja do vožnje biciklom ili, za previše zauzete, online časovi joge ili meditacije), dovoljno dana za odmor i fleksibilno radno vreme kao znak samorazvoja i ispravnosti. Stil života izgrađen na izboru zadovoljstava, individualnost svedena na osećanje autentičnosti samih izbora. Spasioci sveta čvrsto se drže pravila za odvajanje smeća (žuta kanta za plastiku, braon za organsko smeće, a crna za beskorisno), povremeno idu na proteste za zaštitu životne sredine i kupuju skupu garderobu u second hand radnjama. Šefica moje poznanice, pridošlice zaposlene u radnji za zdravu hranu, skrenula joj je pažnju, nakon njene neobazrive potrošnje vode pri pranju sudova: „Mi ovde (u Nemačkoj) vodimo računa o vodi.“ O značaju vode za zdrav život, tj. koliko litara je potrebno popiti na dnevnom nivou u zavisnosti od visine i težine, često se govori u dobronamernim savetima.

Godine 2025. Humbolt fondacija najavila je simpozijum u saradnji sa izraelskom Akademijom nauka pod nazivom „Access“. U opisu stoji da je cilj da se „podstakne i uspostavi međunarodno povezivanje i saradnja između istraživača koji rade u obe zemlje, u širokom spektru disciplina“ sa tematskim fokusom: „Pristup je jedan od najosnovnijih, ali nejednako raspodeljenih uslova ljudskog života. Imati pristup ili biti lišen pristupa – hrani, stanovanju, demokratskom učešću, jeziku i mobilnosti – oblikuje mogućnosti ljudi za opstanak, njihov osećaj pripadnosti i njihovu sposobnost da napreduju.“ U Gazi stanovništvo na ivici opstanka, pored ubijanja, odumire u nedostatku hrane, vode i lekova. U avgustu 2025. godine, predsednik Fondacije Humbolt, nakon izražavanja brige za situaciju u Gazi govori ono već mnogo puta izgovoreno: „Mi stojimo u nepokolebljivoj solidarnosti uz državu, ljude i nauku u Izraelu.“ Slanje oružja se nastavlja, u skladu sa metaustavnim državnim razlogom podrške Izraelu. Često se setim zabrane učešća ruskih pasa na takmičenju u Velikoj Britaniji nakon invazije na Ukrajinu.

I mi, pridošlice iz neslobodnih zemalja, divimo se berlinskoj slobodi. Pluralnost na svakom uglu, različiti jezici i kulture. Svako za sebe uživa u upražnjavanju individualne i kolektivne slobode. Ispred zgrade gradonačelnika Berlina viju se zastave grada, Ukrajine, Izraela i duginih boja. Nemački sociolog Ralf Dahrendorf je 1965. godine u svojoj knjizi „Društvo i demokratija u Nemačkoj“ napisao: „Možda je, najzad, upravo ta mešavina teorijske humanosti i praktične neljudskosti ono što povremeno čini Nemačku tako nepodnošljivom. Nepoštovanje slabih i nemoćnih, spojeno s beskrajnim naklapanjima o humanizmu i humanosti kakvih nema nigde drugde.“ Svaki od pretučenih učesnika okupljanja za Gazu u Berlinu piše nastavak ove knjige. Njima se pridružuje i Abdallah A, 1990. godine rođen u Libanu koji sada živi sa svojom palestinskom porodicom u slobodarskom gradu, kome je 2025. dodeljeno državljanstvo i ubrzo oduzeto zbog nekoliko objava na Instagramu koje su protumačene kao podrška Hamasu.

Manjak ljudskosti je činjenica, a njen višak već sumnjiv. Sa ratom u Ukrajini otvorili su se mnogi stanovi, ponudile prazne sobe, pridružile kompanije, a ljudi izašli na ulice. Protest protiv rata kroz prekid saradnje sa Rusijom odvijao se na svim nivoima u ravni zdravorazumskog, podrazumevanog stava.

Odbio sam da učestvujem na jednom projektu o antimilitarizmu zbog nemačke osećajnosti izražene u stavu da se ne pozovu ruski antiratni aktivisti kao učesnici. Svi su pod sumnjom, od ruskih pasa do ruskih mirovnih aktivista i njihovih podržavatelja. U zajedničkoj inicijativi, tri godine kasnije, nekoliko nemačkih gradova ponudilo je zbrinjavanje bolesne i ranjene dece iz Gaze, ali nemačka vlada to odbija uz saopštenje da postoje složene procedure za izlazak dece iz Gaze zarad lečenja. Što se tiče pevanja na Evroviziji, Nemačka odbija da učestvuje ako se suspenduje učešće Izraela.

Nemačka istorijska istina ukinula je prošlost. Berlinskim ulicama naviru istorija i stvarnost neobuhvaćena istinom. Nemački stid javlja se kao bestidnost. „Eines Tages werden alle dagegen gewesen sein“ (Jednoga dana svi će tvrditi da su bili protiv toga) piše na jednom plakatu. Lekcije iz suočavanja sa prošlošću – Nie wieder! / Nikad više! – na dnu su masovnih grobnica u Gazi. Od svih spakovanih stvari ovog pridošlice ostaje jedino slika Hane Arent. Ako smo svi krivi, niko nije kriv, napisala je.¹

Tekst je prenet sa potala Peščanik.