Moram odmah na početku da kažem da još nije kasno da se donesu važne odluke koje su od životnog značaja za sve žrtve masovnih ubistva u OOŠ „Vladislav Ribnikar“, Duboni i Malom Orašju. Govorim to iz prve ruke jer sam u stalnom kontaktu i sa roditeljima ubijene dece, ali i sa roditeljima ranjene dece koja se svakog dana suočavaju sa bolnim terapijama i problemima koje im je nanelo višestruko povređivanje. Još nije kasno da svaka porodica dobije doživotnu podršku u svakom smislu – zdravstvenom, socijalnom, finansijskom, da više ne moraju da brinu o egzistencijalnim problemima koje im je stvorio masovni ubica, jedan ili drugi. Svako ranjeno dete treba da dobije svu moguću podršku da se izleči i edukuje za profesiju koju želi i da se omogući posao. Da sva deca koja su bilo posredno ili neposredno deo ovih traumatskih događaja dobiju trajnu podršku koja god im bude potrebna.

Saobraćajna navigacija kaže da je škola „Vladislav Ribnikar“ udaljena 51 kilometar od Malog Orašja, a od Dubone - 58 kilometara. Malo Orašje pripada opštini Smederevo. Selo Dubona deo je opštine Mladenovac, koja je jedna od sedamnaest gradskih opština Grada Beograda.

Bio sam juče u Malom Orašju i Duboni, pet meseci od monstruoznog desetkovanja ova dva sela. Osam mladića i jedna devojka ubijeni su, ali se teško može reći da su preživele njihove porodice, njihovi rođaci, prijateljice, prijatelji, komšije. Ova dva sela, a verujem i čitav kraj, nepovratno je izgubio najbolje što su imali, ne samo u sadašnjosti, već i kada gledaju u budućnost. Nada u neku bolju budućnost, čak i u neki snošljivi život, ne postoji. I niko se ne angažuje da se takvo stanje sistemski promeni.

3. oktobar, 14.ti rođendan Eme Kobiljski i 4. oktobar – pet meseci od masovnog ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i selima Dubona i Malo Orašje.

Baveći se temom užasnih zločina počinjenih 3. i 4. maja, shvatio sam koliko je teža situacija, od onoga što bi moglo da se pretpostavi. Za lažnu sliku, veliku odgovornost snose kreatori javnog mnjenja, koji svesno ili iz senzacionalističkih pobuda preteruju sa fokusom na ubice, vrlo često sa dezinformacijama, a u potpunosti zapostavljaju žrtve, porodice ubijene dece, ranjene i njihove porodice, decu koja su prisustvovala pokolju, nastavnike, sve učenike i nastavno osoblje koji su tog dana bili u školi, prijatelje, poznanike, građane…