Igor Velić – Saobraćaj kao sistem režimskog nasilja

Autor: Igor Velić, master inž. saobraćaja, predsednik udruženja Sigurne staze i osnivač Instituta za urbanu mobilnost

Bolnica ima isti miris kao i raskrsnica u špicu. Mešavina straha, besa i nečega što se više ne zove nada, nego navika na udarce. Dok sam gledao kako se jedno, meni drago, bolesno telo tiho gasi pod naletima neizlečive bolesti, shvatio sam da kancer nije samo biološka dijagnoza. Kancer je metastazirao u tkivo našeg društva. On se očitava u betonu, u batinama, u policijskim kordonima i u hladnim kovertama sa prekršajnim i krivičnim prijavama koje stižu na adrese srpskih studenata. Sve je to isti rukopis, ista agresija, tihi napad iznutra, sa gasiranjem[1] i bez upozorenja.

Kao master inženjer saobraćaja, godinama ponavljam tezu koja mnoge u mojoj struci iritira jer im kvari udobnu poziciju tehnokratske neutralnosti: saobraćaj nije tehnički sistem izolovan od života. Saobraćaj je ogledalo politike, kulture, ekonomije i odnosa moći. Saobraćaj je sociologija u pokretu. U njemu se najpreciznije očitava ko ima moć, ko ima prostor, a ko ima strah. A danas, pod blagoslovom režima Aleksandra Vučića, saobraćajni sistem u Srbiji je ogoljen do koske. Tačnije, transformisan je u hladan, proračunat i brutalan aparat režimskog nasilja nad sopstvenom decom.

Nasilnička vožnja naprednih ljudi

Urbana teorija nas uči da je ulica osnovni arhitektonski prostor grada. Ne reprezentativni trgovi sa sterilnim spomenicima, ne staklene fasade investitorskog urbanizma u kojima se pere sumnjivi kapital, već ulica, prostor gde se život odvija, sudara i ovaploćuje. Međutim, u neoliberalnoj i autokratskoj matrici koja je okupirala Srbiju, ulica je sistematski redizajnirana iz prostora susreta u prostor dominacije.

Kada studenti i građani izađu na ulice da protestuju protiv nepravde, korupcije i sistema koji doslovno ubija ljude pod nadstrešnicama, režim ne odgovara dijalogom. Režim odgovara saobraćajnim inženjeringom sile. Prva linija odbrane autokratije postaje asfalt. Ulica se svesno pretvara u front. Svedoci smo stravičnih scena gde se automobili sa zatamnjenim staklima i džipovi bez registracionih oznaka zaleću u masu mladih ljudi koji stoje na pešačkim prelazima i raskrnicama. To nisu izolovani incidenti. To je politizacija nasilja i brzine.

U takvom sistemu, automobil prestaje da bude prevozno sredstvo i postaje ideološko oružje, produžena ruka partijske falange. Ako poseduješ skup džip i partijsku knjižicu, tebi je prostor poklonjen; ti imaš pravo na brzinu, pravo na gaženje. Sa druge strane, telo studenta na kolovozu tretirano je kao „šum u sistemu”, telo koja smeta protoku kapitala i korupcije. Kada vozači bliski režimu nekažnjeno obaraju mlade ljude na blokadama, poruka je jasna: vaša tela i životi ne vrede ništa. To je brutalna manifestacija klase koja vlada prostorom nad klasom koja je iz prostora proterana.

Birokratija pendreka

„Jeste li vi pri svesti? Umijte se ledenom vodom. Uzmite negde. Ima ’ladne vode koliko hoćete. Ne morate na izvor da idete. Iz česme uzmite. Umijte se malo. Protrljajte oči. Izbacite krmelje. Šta vam je, ljudi?”[2]

Aleksandar Vučić

Nasilje režima nije uvek fizičko, ono ne podrazumeva uvek direktan udarac haube u koleno studenta. Ono je mnogo perfidnije. Režim Aleksandra Vučića je saobraćajno pravo pretvorio u birokratski logor za pacifikaciju pobune.

Nakon svakog protesta, na adrese studenata i građana masovno stižu prekršajni nalozi zbog „ometanja saobraćaja”, „kretanja po kolovozu na mestu gde ima trotoar” i tome slično. Kakav ciničan, odvratan zaokret saobraćajne struke! Saobraćajna policija, koja inače žmuri na divljanje bahatih džipova po ulicama naših gradova, odjednom postaje hirurški precizna kada treba locirati i kazniti dvadesetogodišnjaka koji je podigao glas protiv nepravde.

Ovde na scenu stupa ono što Emil Dirkem naziva anomijom[3], poremećenim društvenim poretkom koji je izgubio meru i etički autoritet. Zakon se ne primenjuje da bi zaštitio slabijeg, već da bi ga ekonomski i psihički iscrpeo. Kazna od „deset” hiljada dinara za studenta u Srbiji nije običan papir; to je egzistencijalni udarac. To je poruka: „Sedi kod kuće, budi nepokretan, motaj kablove za stranog investitora i ćuti”. To je pokušaj proizvodnje „kapitalističke ropske svesti” kroz sistem saobraćajne kontrole.

Saobraćajna policija koja sastavlja te prijave, koja obezbeđuje video-nadzor sa „pametnih kamera” da bi režim lovio sopstvenu mladost, a krije snimke sa naplatnih rampi kada stradaju obični građani, svesni je saučesnik u režimskoj represiji. To je hladna tehnička nauka odvojena od ljudskosti, koja postaje obično oruđe moći u rukama režima.

Da saobraćajna policija ne brani zakon već isključivo partijski poredak, najbolje se vidi na periferiji, tamo gde izvan svetala prestonice tinja ogoljeni lokalni teror. U mom rodnom Boru, gradu koji je sistematski žrtvovan i pritisnut ekološkom nepravdom, saobraćajna policija je tokom izbornog dana svesno i kukavički odbila da reaguje na prijave građana. Dok je borskim ulicama divljala motorizovana banda dvotočkaša i četvorotočkaša, većinom bez ikakvih registracionih oznaka, saobraćajci su okretali glavu, jer je ta banda imala jasnu logistiku i bazu lociranu direktno ispred prostorija Srpske napredne stranke i Bezbednosno-informativne agencije u Boru.

Jedan od vrhunaca tog inženjeringa sile dogodio se tokom blokade jedne borske raskrsnice. Policija je u početku profesionalno i bezbedno regulisala saobraćaj, da bi se zatim, na mig nečije nevidljive komandne palice, naprasno povukla i svesno pustila vozila direktno na okupljene građane. Kada je taj manevar sabio preplašene Borane na pešački prelaz kako bi spasili žive glave, saobraćajna policija je volšebno bila tu, ne da kazni vozače koji su ugrozili živote pešaka, već da tim istim Boranima piše prekršajne prijave pod izgovorom da su „koristili mobilni telefon na pešačkom prelazu”. To je ta nakazna, ulična primena anomije: prostor se namerno pretvara u zonu životne opasnosti, da bi se potom žrtve kaznile zbog instinkta za samoodržanjem.

Dakle, policija u Srbiji ne brani zakon, već čuva granice ograđenog rezervata moći u Pionirskom parku gde se pod blagoslovom režima spajaju pendrek, kriminal i estradni kič. U toj tački puca svaka iluzija o pravnoj državi: dok običan student postaje državni neprijatelj zbog koraka na pešačkom prelazu, policija stoji rame uz rame sa naoružanim ljudima pod fantomkama, štiteći urbanu enklavu u kojoj vladaju kontroverzni biznismeni, batinaši i likovi sa robijaškim stažom koji su ponosno izabrali da „budu kerovi”[4] sistema da ne bi bili iza rešetaka. To je ta duboka i strukturna etika Ćacilenda. To je prostor otet od naroda i predat korumpiranoj eliti, gde se radnici javnih i komunalnih preduzeća zloupotrebljavaju kao živi štit i dekoracija režimskog neukusa, dok zvanični organi reda služe kao privatno obezbeđenje te paradržavne oligarhije. Ovo je samo jedan u nizu dokaza da u uslovima urbane nepravde represija uvek ima zadatak da sačuva privilegije onih na vrhu, a da uništi i ponizi svakoga ko se drzne da zatraži slobodu.

Odbacivanje neutralnosti

Kako bi za svako nepočinstvo izvršili kontrolu štete, sa određenih televizija i podkasta nas bombarduju lažnom akademskom neutralnošću. Osećam duboki prezir prema toj salonskoj i sterilnoj poziciji pojedinih profesora i intelektualaca koji sa visine posmatraju politiku, crtaju grafikone i pišu strategije za 2035. godinu, dok im studenti krvare na asfaltu ispred fakulteta. Neutralnost u uslovima sistemskog ugnjetavanja nije ništa drugo nego stajanje na stranu dželata.

Saobraćaj u Srbiji je nebezbedan i nasilan ne zato što smo „nekulturni”, već zato što živimo u sistemu koji proizvodi nesigurnost, agresiju i poniženje kao društvenu normu. Kada mediji sa nacionalnom frekvencijom svakodnevno vrše poniženje javnog prostora svojim urlanjem, pretnjama i crtanjem mete na čelu svake misleće osobe, ulica počinje samo da kopira taj ton. Saobraćaj je nastavak te radikalske medijske scene, samo bez cenzure i montaže. Svo to nasilje iz televizijskih studija oslobođa se na raskrsnicama i blokadama.

Zato su protesti studenata na ulicama, između ostalog, suštinska borba za prostornu pravdu. To je Lefevrovsko „pravo na grad”[5] u svom najčistijem i najtragičnijem obliku; pravo da se krećeš bez straha, pravo da ulica bude mesto susreta i slobode, a ne platforma za demonstraciju režimske sile. Naša deca, naši studenti, danas su u poziciji pešaka koga je sistem svesno gurnuo na marginu.

Zarobljeni u nepokretnosti

Srbija je danas zemlja zarobljena u nepokretnosti uma i tela. Dok se hvalimo brzim prugama, nacionalnim stadionima i kilometrima novog auto-puta koji služe samo za bogaćenje režimske klike, u bazi društva se odvija tiha likvidacija ljudskosti. Mi smo zvanično prvi u Evropi po broju smrtno stradalih u saobraćaju na milion stanovnika. To nije statistika, to je klanica. To je cena našeg lažnog napretka.

I na kraju, ovo ne pišem iz perspektive posmatrača, već svedoka. Pišem iz besa koji se skuplja u čoveku kada vidi kako žandarmerija i režimski batinaši vuku studente po kolovozu, dok se saobraćajni stručnjaci bave optimizacijom semaforskih ciklusa. Iskreno, boli me uvo za vaš ciklus na semaforu ako on služi samo da propusti policijsku maricu!

Studenti koji blokiraju saobraćajne arterije ne čine to iz hira. To je njihov jedini preostali krik, njihov mali gerilski napad na logiku autokratije. Ako im oduzmete pravo da zaustave saobraćaj, oduzeli ste im pravo da postoje. Jer u zemlji u kojoj su institucije mrtve, ulica je jedino preostalo mesto gde se istina može glasno izgovoriti.

Uprkos batinama, uprkos prekršajnim i krivičnim prijavama, uprkos džipovima koji ih svakodnevno gaze na blokadama, u tim mladim ljudima još uvek ima života. Ima gneva. Ima prkosa. Ima nade. Naša dužnost, dužnost struke koja nije prodala dušu i dužnost ovog društva, jeste da ne dopustimo da tu mladost pregazi kamion režimske korupcije. Moramo ostati na ulici, u cipelama onih koji hodaju sporo, svesni da bez pravde u prostoru nema i nikada neće biti bezbednosti u kretanju.

Igor Velić, master inž. saobraćaja

Fusnote

 [1] Gasirati (se) – reč sa dvostrukim značenjem. U kontekstu saobraćaja (koji se koristi u ovom tekstu) odnosi se na agresivno, neodgovorno i prekomerno pritiskanje papučice gasa i nasilničku vožnju, često sa namerom demonstracije moći ili zastrašivanja. U slengu (često prisutnom u muzici poput hip-hopa/trepa) termin znači snažno bodriti sebe ili druge, preuveličavati sopstveni uspeh, važnost ili provokativno pumpati atmosferu, odnosno hvalisati se (engl. to hype ili to flex). Termin na metaforičkom nivou spaja materijalnu i socijalnu moć.

[2] Jovana Aleksić, „Tražili da uhapse čoveka koji je na haubi vozio demonstranta, Vučić rekao da se umiju ledenom vodom. Sada mu je advokat priredio hladan tuš”, 2. decembar 2024, https://nova.rs/ (pristup 23. 5. 2026).

[3] Dirkemova anomija označava stanje društva u kome su društvene norme oslabljene, nejasne ili prestaju da važe, usled čega pojedinci gube orijentaciju o granicama dozvoljenog ponašanja; zakoni i pravila mogu formalno postojati, ali nemaju stvarnu snagu obavezivanja, pa društvo više ne uspeva da obuzda ljudske težnje, želje i ponašanja. Prema Dirkemu, anomija se najčešće javlja u periodima naglih društvenih promena, ekonomskih kriza i slabljenja institucija, kada dolazi do raskoraka između onoga što društvo obećava i onoga što realno omogućava, a njene posledice su porast devijantnog ponašanja, nasilja, socijalne dezorijentacije i anomičnog samoubistva, pri čemu uzrok problema nije u moralnom posrnuću pojedinca, već u poremećenom društvenom poretku koji je izgubio meru, granice i autoritet.

[4] O stanovnicima Ćacilenda najbolje govori izjava Pavla Bihalija, lidera organizacije Levijatan: „Ja sam pas, ker, ker, brate. Mene to nije sramota da kažem. Zato što sam radio stvari u životu gde sam ucenjen da moram da budem ker. Mogu da budem ker ili da budem na robiji. Ja ću, složićeš se, pre da budem ker.”

“Ja sam ker, jer sam radio stvari zbog kojih sam ucenjen. Mogu da budem ker ili da budem na robiji”: Objavljen snimak razgovora gde Pavle Bihali priznaje da je na povocu i kidiše isključivo po komandi, 14. decembar 2025, https://nova.rs/ (pristup 23. 5. 2026).

[5]Anri Lefevr, francuski filozof, uvodi koncept „prava na grad”, ne kao puko ustavno pravo, već kao revolucionarni krik i zahtev za korenitim preobražajem društvenih odnosa u prostoru. Lefevr postavlja ključnu tezu: prostor nije neutralna posuda u koju naknadno smeštamo ljude i objekte, već je on društveni proizvod. U kapitalističkom sistemu, prostor se svesno proizvodi tako da služi akumulaciji kapitala, profitu i reprodukciji moći vladajuće klase, čime se običan čovek sistematski marginalizuju i proteruju sa ulica. U kontekstu savremene Srbije i režimskog nasilja, Lefevrovo konceptualizovanje prostora dobija svoju najbrutalniju potvrdu. Kada studenti i građani blokiraju saobraćajnice, oni zapravo vrše lefevrovski čin prisvajanja prostora. Oni ulicu, koju je režim projektovao isključivo kao tranzitnu traku za protok robe i kapitala (gde mašina ima apsolutni primat nad telom pešaka), ponovo pretvaraju u politički prostor, u mesto susreta i otpora. Režimski odgovor pendrecima, prekršajnim prijavama i uličnim batinašima nije ništa drugo nego nasilni pokušaj odbrane kapitalističke produkcije prostora, gde ulica mora ostati nemi sluga poretka, a građani svedeni na atomizovane, preplašene i nepokretne podanike.