Sukob ovdašnjih kablovskih operatera me često podseti na devedesete kada su se slušaoci Radija B92 dovijali da čuju naš signal, željeni program i informacije.

Tokom prethodne sedmice beležimo dve prvostepene osuđujuće presude zbog ugrožavanja bezbednosti novinarki, prvo ročište povodom pretnji upućenih Jeleni Zorić kao i nastavak ponovljenog suđenja za ubistvo Slavka Ćuruvije.

Pre skoro dvadeset godina na B92 napravili smo dokumentarac o nerešavanju političkih ubistava koja su se dogodila devedesetih pod naslovom „Mafija ne ubija na Uskrs“.

Od nekih tema se ne može pobeći. Suđenje za pokušaj ubistva MiIana Jovanovića je odličan primer.

Kada sam, u ime Komisije za istraživanje ubistava novinara, javnosti uputio otvoreno pismo koje je sadržalo i jezive fotografije sa mesta zločina, nisam ni mogao da pretpostavim kakve će reakcije nakon toga uslediti.

Kada govorim o rešavanju slučaja ubijenog kolege novinara Milana Pantića, kroz ovaj slučaj ne mogu da gledam isključivo pojedinca kao izvršioca i konkretnu privatizaciju kao motiv za njegovu likvidaciju.

Ne pamtim da su UNS, NUNS i Ministarstvo kulture i informisanja skoro reagovali istovremenim saopštenjima sa istovetnim sadržajem. Objedinila ih je novinarka Mirjana Stevanović iz Danasa.

Deluje da u zemlji Srbiji rad na izmenama medijskih zakona ne može da dođe na dnevni red od rada na drugim zakonima čije će predložene odredbe imati značajan, i kako sada stvari stoje, negativan uticaj na rad ovdašnjih medija, urednika i novinara.

U poplavi “non pejpera” konačno smo dočekali jedan koji se odnosi i na medije. U pitanju je polugodišnji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u pregovorima sa Evropskom unijom.