Roze suknjica kao politički argument: slučaj Milenka Jovanova

Autorka:  dr Slavica Plavšić

U jednoj televizijskoj najavi, gotovo kao u zbirnom izveštaju, voditeljka nabraja šta se sve dogodilo u ta dva dana, i gotovo po pravilu, u središtu tih incidenata nalazi se narodni poslanik Milenko Jovanov.

Ono što dodatno zabrinjava nije samo sadržaj izgovorenog, već izostanak reakcije. Predsednica Narodne skupštine nije reagovala. Nije izrekla opomenu, nije oduzela reč. Premijer, koji je sedeo neposredno iza Jovanova, nije reagovao.

Taj muk nije neutralan. On je saučesništvo.

Opasnost je u tome što se ovakve stvari dešavaju toliko često da izostanak adekvatne reakcije počinje da deluje kao pravilo, a ne izuzetak i presedan.

Biljana Đorđević je često na meti komentara predstavnika vladajuće stranke. Danima se komentarisala njena haljina, Hermès kaiš koji deluje luksuzno i skupo, a zapravo ima sasvim pristojnu cenu u skladu sa prihodima koje ona ima kao doktor nauka i univerzitetska profesorka.

Najviše pažnje privlači njena bujna crvena kosa koja ne može ostati neprimećena.

A kosa je prirodna, lepa, negovana – njena.

Ništa u njenom ponašanju i izgledu ne odskače od korektnog, kulturnog i primerenog. Naprotiv.

Ali problem, očigledno, nikada nije bio u haljini, kaišu ili kosi.

Biljana Đorđević nije slučajna meta. Kao docentkinja na Fakultetu političkih nauka i narodna poslanica Zeleno-levog fronta, ona pripada onoj retkoj vrsti političkih aktera koji u javni prostor unose argument, koncept i meru. Njeni nastupi su mirni, precizni, lišeni populističkog viška, fokusirani na institucije, pravosuđe, prava građana. Upravo ta kombinacija: žena, vidljiva, obrazovana, artikulisana, politički aktivna, atraktivnog izgleda, u našem političkom kontekstu često postaje okidač za personalizovane napade.

Jer kada nema odgovora na ono što govori, ostaje samo da se komentariše ono što se vidi.

I onda, u toj istoj sali u kojoj bi trebalo da se govori o zakonima i institucijama, dolazi rečenica koja sa tim nema nikakve veze. Na snimku se vidi izraz lica deformisan od besa. Lice zategnuto, samouvereno, gotovo uvređeno tuđim prisustvom. Obrve skupljene, glas podignut na granici vikanja i pretnje. Rečenica izgovorena kao optužba: “Mislite, obukli ste roze suknjicu, potkratili rubove, pa mislite da ste interesantni. E pa niste!”

U tom izrazu nema radoznalosti, nema polemike. Samo potreba da se druga strana svede na meru koja joj je namenjena.

Ta rečenica ne govori ništa o ženi kojoj je upućena. Ali govori sve o onome ko je izgovara i o prostoru koji takvu rečenicu dopušta.

To nije usamljen ispad. U tom tonu ima nečega prenaglašenog, demonstrativnog i besnog. Kao da snaga zamenjuje argument tamo gde ga nema. Što je napad glasniji, to je vidljivija praznina koju pokušava da prekrije.

A onda  vidimo drugi kadar.

Ista ta „roze suknjica“, ista žena: mirna, pribrana, precizna. Govori o napadima na pravosuđe, o građanima, o studentima. O stvarima koje jesu politika.

“Šta god obukla, svakog dana ću se boriti protiv SNS-a i mizoginije” – rekla je profesorka u video snimku.

Kontrast je gotovo didaktički.

Dok se jedni bave suknjama, drugi govore o institucijama. Izgleda da se na ovim prostorima ženi ne može oprostiti kada je lepa, pametna, hrabra i uspešna.

I tako „roze suknjica“ postaje politički argument. Ne zato što ima ikakve veze sa politikom, već zato što u odsustvu stvarnih argumenata ostaje jedino telo žene kao meta i sredstvo diskreditacije. 

U zemlji u kojoj je „roze suknjica“ politički argument, problem nikada nije u suknji.

Problem je u institucijama koje to dopuštaju i u onima koji u tom dopuštanju učestvuju.