Veran Matić – Polumaraton: Zar u tim godinama?

7. Jun 2021.
Pripremajući se da istrčim polumaraton – nedelju dana ranije istrčao sam 20 kilometara.
20210607_121903

Piše: Veran Matić

Po završetku me je zateklo pitanje jednog mlađeg čoveka: „20 kilometara – zar u tim godinama?“ Na prvu loptu sam pomislio da sam eto i ja doživeo neku vrstu ejdžizma u 59. godini, ali shvatih da izrečeno nije nužno negativno, već neka vrsta odavanja priznanja.

Za mnoge u našoj zemlji imam utisak da je i samo trčanje pomalo čudno. Kao i rekreativno bavljenje sportom na otvorenom. Hodanje takođe kao da nije razvijeno do nivoa rekreiranja tela, održavanja energije, u funkciji zdravlja.

Imam utisak da je zabrana kretanja zbog Kovida-19 imala nesagledive posledice po zdravlje osoba kojima je kretanje neophodno za očuvanje zdravlja, posebno starim osobama. Kao da posle tih nekoliko meseci, ne mogu više da se vrate u kondiciju, u zdrave navike. Zato mislim da nikada više ne bi smelo da se dogodi takvo zatvaranje ljudi.

Pravo čudo je i kada vidimo osobe sa invaliditetom koje se bave rekreiranjem, sportom. Kada znamo koliko je osobama sa invaliditetom teško da se kreću gradom, onda i nije čudno što ih imalo vidimo u javnosti. A posebno kada je u pitanju rekreativno bavljenje sportom. I pored toga, naši paraolimpijci su među uspešnijim sportistima Srbije, koliko god da nemaju nikakvih uslova za treniranje i koliko god da se stalno dovijaju za sredstva kako bi učestvovali na takmičenjima.

I ove godine slogan Beogradskog maratona bio je „Bez barijera“ jer je bio posvećen osobama sa invaliditetom i borbi protiv uličnih i svih drugih barijera. Barijere ometaju inkluzivan život ne samo osoba sa invaliditetom, već i svih onih koji mogu preskakati rupe, savladavati ivičnjake, pronalaziti rešenja za kretanje pored prezauzetih trotara na kojima je ogroman broj parkiranih vozila bez prostora za kolica za bebe, osobe sa invaliditetom i sl.

Sportski savez osoba sa invaliditetom prikupljao je sredstva za projekte protiv barijera, a Srpski filantropski forum pridružio se ovoj akciji, pa sam i sam osećao obavezu da učestvujem i istrčim bar polumaraton.

Često se misli da je dovoljno trčati, ali mislim da je pre toga neophodno razviti veliku duhovnu snagu, prihički se pripremiti za bitku sa sopstvenim telom.

Osnažen duh i redovno održavanje kondicije omogućuju nam da osećamo zadovoljstvo koje dolazi i od hormona sreće, ali i zadovoljstva koje donosi redovno bavljenje fizičkim aktivnostima. Iako volim, zbog diskus hernije ne mogu dugo da hodam, ali mogu da trčim jer tada ne osećam bol. Ako bih i tada osećao bol, plivao bih ili vozio bicikl… Uvek ima prostora i načina.

Jučerašnja trka mi je bila teža nego ona pre pet godina. I pored toga, znao sam da ću kako znam i umem istrčati 21 kilometar. I pritom sam imao određenu vrstu zadovoljstva. Kao uostalom i puno trkača koji su tamo bili sa istim razlogom kao i ja, puno osoba sa invaliditetom koji su takođe bili veoma srećni zbog kretanja sa rekom energije i dobrih vibracija, publikom koja daje podršku, gostima iz drugih zemalja…

Naravno, ima i nekih loših utisaka – na prvom mestu o stanju naših ulica, prepunih rupa, talasa, potonulih šahtova… Na osvežavajućim punktovima je bilo nedovoljno kanti za smeće tako da smo se spoticali o bačene plastične flaše ili se klizali na kore od banana koje su neki trkači, posle okrepljivanja, bacali na ulicu…

Za mene su pravi heroji, ne samo na maratonu, svi oni koji svakodnevno savladavaju svoj invaliditet u društvu koje veoma malo radi na promeni postojećeg stanja poštovanjem neophodnih standarda kako bi se jedno društvo definisalo kao ono koje brine o svim svojim građanima, a posebno o onima koji imaju različite zdravstvene teškoće i fizička ograničenja.

I to ne samo deklarativno – kada je maraton, ili pojedini međunarodni dani određenog invaliditeta, već svakodnevno, i strateški na duge staze.

Share