Zašto je policija Srbije deset puta utvrđivala identitet žene s Kosova?

12. August 2019.
policija-policajac.jpg
Fotografija sa sajta Autonomija

Iako je svojevremeno između Beograda i Prištine potpisan čitav niz sporazuma čiji je načelni cilj bio da se olakša svakodnevni život građanima Srbije i Kosova, još uvek nije mali broj ljudi u Srbiji, poreklom sa Kosova, koji zbog „visoke politike“ i komplikovane administracije ne mogu da ostvare svoja elementarna prava.

Prošlo je dvadeset godina od završetka rata na Kosovu, a mnogi Kosovari u Srbiji su i dalje pravno nevidljivi. Najčešće su u pitanju oni koji se izjašnjavaju kao Romi, Aškalije ili Egipćani.

Adem H. (25) je rođen na Kosovu, a za vreme rata 1999. godine, kao petogodišnjak, sa porodicom, došao je u Novi Sad. Pre dve godine boravio je na Kosovu, gde je upoznao, kako kaže, srodnu dušu. Odlučili su da se venčaju, Ljiridona se doselila u Novi Sad. U tom trenutku nisu ni slutili sa kakvim će se problemima suočavati u svakodnevnom životu.

Ljiridona ima samo kosovska dokumenta koja se ne priznaju u Srbiji i zbog toga je pravno nevidljiva, odnosno ne može da ostvari niti jedno pravo koje imaju građani Srbije.

Za dve godine, i pored ogromnog truda i borbe sa komplikovanom administracijom, ona je uspela da dobije samo jedan dokument, i to izvod iz matične knjige rođenih. On joj međutim nije od velike koristi, pošto nema ličnu kartu i državljanstvo, pa samim tim ni zdravstveno osiguranje. Srbija inače još uvek smatra Kosovo integralnim delom zemlje.

Problem je postao veći kada su Adem i Ljiridona, prošle godine, dobili sina. Iako Adem ima uredne „papire“, propisi u Srbiji nalažu da majka mora imati ličnu kartu, odnosno državljanstvo, kako bi ga i dete dobilo.

U praksi to znači da sada ni mali dečak nema državljanstvo, niti zdravstvenu knjižicu, i takođe ne može da se leči u državnim zdravstvenim ustanovama. Osim toga, porodica ne može da ostvari ni pravo na dečiji dodatak.

„Kada smo se venčavali, verovao sam da ćemo jednostavno rešiti administrativne probleme, ali se sve pretvorilo u pakao. Već dve godine se mučimo, šalju nas iz Novog Sada u Kragujevac, iz Kragujevca u Novi Sad, ali nikako ne možemo da rešimo problem“, kaže Adem.

On navodi da je dodatni problem u tome što je supruga rodom iz opštine Klina, gde je za vreme rata na Kosovu izgorela kompletna opštinska dokumentacija, uključujući i matične knjige.

„Kada vide da supruga ima kosovske dokumente, u novosadskoj policiji ne žele ni da pričaju sa nama. Jedino su me saslušali ljudi iz Centra za socijalni rad, koji su mi pomogli da nekako dobijem očinstvo, odnosno da dete dobije izvod iz matične knjige rođenih. Ono, međutim, još nije dobilo državljanstvo i zdravstvenu knjižicu“, kaže Adem.

Adem ističe da lekari hoće da pregledaju dete kada je bolesno, ali tek posle ubeđivanja. Da ne postoji administrativni problem, koji nikako da se reši već dve godine, Adem bi mogao suprugu i dete da osigura preko sebe, pošto je stalno zaposlen.

„Supruga nema niti jedan dokument osim kosovske lične karte. Šta god treba da uradimo, traže ličnu kartu, a kada kažemo da je nema, ne žele ni da pričaju sa nama“, kaže Adem.

Na pitanje kako se Ljiridona leči kada je bolesna, Adem kaže da – „izdržava“.

„Kupujemo lekove u apoteci. Jednom je bila kod lekara, ali smo to morali da platimo“, kaže Adem.

On kaže da su mu u Kosovskoj Mitrovici tražili 800 evra da „srede“ državljanstvo za ženu, ali da on nije imao novaca.

„Prvo su rekli da ne mogu ništa da učine, a onda su tražili 800 evra. Kažu da se sa parama to može uraditi“, kaže Adem.

Adem je verovao da će porođaj rešiti njen status, ali stvar se samo zakomplikovala.

„Ona slabo govori srpski jezik. Kada sam je odveo u porodilište, jedva su je primili, a onda kada su je primili, nisu hteli da je puste. Deset puta je bila policija da potvrdi njen identitet. Nedelju dana je provela u bolnici, a kada je bio red da ide kući, još jednom je morala da dođe policija da joj utvrdi identitet“, priča Adem.

Adem dodaje da se njegova žena, kao i on, izjašnjavaju kao Egipćani, ali da ih u Srbiji svi tretiraju kao Albance.

Oni su se nedavno za pomoć obratili beogradskoj nevladinoj organizaciji Praksis, koja se bavi pravima pravno nevidljivih lica, izbeglica i interno raseljenih.

Milan Radojev, koordinator Praksisa, kaže da Ljiridona do skoro nije imala ni izvod iz matične knjige rođenih i da ga je dobila nakon što je sproveden vanparnični postupak za utvrđivanje mesta i vremena rođenja.

Radojev navodi da je sudski postupak za utvrđivanje vremena i mesta rođenja relativno novi pravni instrument, koji je 2012. godine uveden u pravni sistem Srbije. On je, kako kaže, upravo namenjen ljudima kao što je Ljiridona, odnosno pravno nevidljivim licima.

„Pre toga, mnogi ljudi nisu uspevali da se upišu u matične knjige rođenih u upravnom postupku – uvođenje ovog instrumenta je bio dobar korak. I mi smo kao Praksis insistirali na donošenju ovog zakona. Praktično svi oni čiji roditelji nisu mogli da učestvuju u postupku – nisu mogli da budu upisani u matične knjige“, kaže Radojev.

On kaže da se, zahvaljujući tome, smanjio broj pravno nevidljivih lica u Srbiji, ali da ih nažalost još uvek mnogo ima.

Radojev kaže da trenutno Praksis pokušava da pribavi dokumenta Ljiridoninih roditelja, da bi na osnovu njih bio izvršen njen upis u državljanstvo, ali da najverovatnije u tome neće uspeti, jer je i otac rođen u opštini Klina, gde su uništene matične knjige tokom rata 1999. godine.

„Ukoliko ne uspemo, preostaje nam samo drugi osnov sticanja državljanstva, a to je prijem u državljanstvo. To je nepovoljnija situacija, jer je prvo taksa mnogo skuplja nego za utvrđivanje državljanstva na osnovu porekla roditelja. Drugo, zahtev može da bude i odbijen, jer ne postoji obaveza nego samo mogućnost prijema“, kaže Radojev.

On ukazuje na jedan ozbiljan administrativni problem u Srbiji: naime, deca majki koji nemaju dokumenta, odnosno ličnu kartu ne mogu da se upišu u matičnu knjigu rođenih, niti da dobiju državljanstvo i zdravstvenu knjižicu. Samim tim, roditelji ne mogu da ostvare ni pravo na dečiji dodatak.

„Takvih žena je mnogo u Srbiji, stalno se susrećemo sa novim slučajevima. Žene su se porodile i ne mogu decu odmah nakon rođenja da upišu u matičnu knjigu rođenih, nego moraju da sprovode različite postupke koje mogu dugo da traju i mogu da budu komplikovani, koje, na kraju, ne znaju sami da sprovedu nego moraju nekome da se obrate za besplatnu pravnu pomoć“, kaže Radojev.

On podvlači da je ova situacija suprotna Ustavu Srbije, ali i ratifikovanim međunarodnim konvencijama, koji nalažu da svako dete, bez obzira na status roditelja, mora da se upiše u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja.

„Evropska komisija je u izveštaju o napretku Srbije preporučila da se izmene propisi koji sprečavaju upis u matične knjige dece čiji roditelji ne poseduju dokumente. I mi smo se prošle i ove godine obraćali ministarstvima sa apelom da se oni izmene, ali bezuspešno. Uputili smo inicijativu Ustavnom sudu, ali on još uvek ne odlučuje po ovom pitanju. I dalje se rađaju pravno nevidljiva lica u Srbiji i bivaju potpuno obespravljena“, kaže Radojev.

On smatra da je to što je Ademovo i Ljiridonino dete ipak upisano u matičnu knjigu rođenih – pravo čudo!

„Oni imaju sreće što su uspeli dete da upišu u matičnu knjigu rođenih, koliko god im to ne rešava suštinski problem. U 99 odsto sličnih slučajeva dete ne bi moglo da bude upisano“, kaže on.

Radojev navodi da je teško reći koliki je broj pravno nevidljivih lica u Srbiji, a da je UNHCR uradio istraživanje koje pokazuje da je oko 700 ljudi u Srbiji potpuno pravno nevidljivo, uglavnom Roma. Oni nisu upisani ni u matične knjige rođenih. Kako kaže, oni ne samo da su pravno nego su i fizički nevidljivi, jer žive u neformalnim i izolovanim naseljima, najčešće marginalizovani i u okviru romske zajednice.

Mnogo je više onih koji imaju izvod iz matične knjige rođenih ali nemaju državljanstvo, jer treba da sprovedu određene, često komplikovane procedure da ga dobiju.

„Svakog meseca upoznajemo desetine ljudi koji imaju problem sa ličnim dokumentima. Sve više nam se obraćaju povratnici koji se u Srbiju vraćaju iz zapadnih zemalja po Sporazumu o readmisiji. Druga grupa ljudi su oni koji su poreklom sa Kosova, kao Ljiridona, i koji imaju kosovska dokumenta koja se ovde ne priznaju. Oni su bez ikakvog statusa, bez ikakvih mogućnosti da ostvare svoja prava“, zaključuje Radojev.

Podelite ovu stranicu!

Članak je prenet sa portala Autonomija.

Članak je prenet sa portala Autonomija.