Kada je sat zazvonio, tek je počelo da sviće. Iz našeg malenog stana na sedmom spratu tokijskog kraja svetlećih solitera Šinđuku, uputili smo se ka metro stanici i sat vremena pre jutarnje gužve krenuli ka drugoj strani grada, na južnu obalu reke Sumide, u kraj Rjogoku (Ryogoku) gde žive i vežbaju sumo rvači.

Nisam se nadala da će tako izgledati. Da će odjednom samo izroniti između okolnih smeđih brda, kao da je živ. Ni potpuno beo od snega usred zime stopljen sa okolnim krajolikom; ni ogoljen, obrijan i neupadljiv, gotovo nevidljiv u isparenjima tokom perioda između juna i oktobra; već jasan i crn sa tek suptilnom kapom od pahulja, u proleće. Sa snežnog vrha, ponegde još tananim kanalima ka podnožju otiče sneg. Prema budističkom verovanju, reč "Fu-shi" vezuje se za prvi naziv ove planine, i u slobodnom prevodu sa japanskog znači - "nešto što nije mrtvo".