Maraton i osobe sa invaliditetom

24. Septembar 2020.
„Nije u pitanju samo velika nepravda, diskrimancija. Proizvodnja štete po zdravlje pogoršava stanje, proizvodi bolesti, nova ograničenja, nove potrebe“.
beogradski-maraton-2
Foto: Beogradski maraton

Za vreme vanrednog stanja, već posle par nedelja, bilo je potpuno jasno da je toliko zatvaranje bilo nepotrebno, odnosno da je cilj mogao da bude realizovan mnogo pametnije, fleksibilnije, uvažavajući elementarne potrebe za zdravljem.

Temeljni princip medicine, Hipokratove zakletve, kaže „Primarno ne naškoditi“, masovno je kršen. Ograničeno kretanje kod starih, snažno je uticalo na opšte fizičko i psihičko stanje. To se moglo i videti kada su dobili mogućnost da poput kućnih ljubimaca izađu u šetnju. Gledao sam tada da s posla uvek krenem u vreme kada naši stari izlaze jer sam ih poželeo u predugom zatvaranju.

Za vreme naučnog eksperimenta pod nazivom Dalaška studija o odmaranju u krevetu i vežbanju (Dallas Bed Rest and Training Study) koji je napravljen 1966. godine, pet zdravih dvadesetogodišnjaka smešteno je u krevet. Nakon tri nedelje provedene u krevetu, koliko je eksperiment trajao, naučnici su utvrdili kako su im mišići i disanje došli na nivo šezdesetogodišnjaka.

E sad, zamislite sedamdesetogodišnjake koji su zatvoreni, čije je kretanje ograničeno.

Pa onda zamislite osobe sa invaliditetom koji veći deo života provedu sa vrlo ograničenim kretanjem zbog nepristupačnosti stambenih objekata, saobraćajnica, ustanova, trgovina, zanatskih centara… Potom, osobe sa posebnim potrebama bez neophodne podrške koja bi im omogućila kretanje.

Nije u pitanju samo velika nepravda, diskriminacija. Proizvodnja štete po zdravlje pogoršava stanje, proizvodi bolesti, nova ograničenja, nove potrebe.

A reč je o tome da se naizgled velikim ulaganjem, „troškovima“, u univerzalno dizajniranje prostora pristupačnih za sve, otvara neverovatna vrednost na raznim nivoima: puno vrednih ljudi koji kroz ravnopravnost, iste mogućnosti, usvajaju znanja i veštine. Zapošljavaju se i sami sebe izdržavaju, kao i svoje porodice. U vremenima u kojima kukamo zbog bele kuge, odlaska u svet… svaki građanin je podjednako važan i svaka osoba sa invaliditetom ili posebnim potrebama koja dobije mogućnost da uči i radi, neverovatan je dobitak. Ružno zvuči kada se kaže da je to veliki resurs koji ne koristimo, ali zaista, to je ljudski kapital kojeg se odričemo kao društvo besmislenim argumentima.

Kretanje je ključno za čoveka i društvo. Ograničavanje kretanja ima i svoju političku, društvenu podlogu. Lakša je kontrola.

Hose Saramago u romanu Slepilo, kada bi se prepričao u nekoliko rečenica, govori o tome kako jedan čovek iznenada izgubi vid, zatim se isto dogodi i lekaru koji ga pregleda. Oslepi i lopov koji mu je ukrao bicikl. Zavlada paranoja, vlada protiv „bele bolesti“ preduzima oštre mere. Sve koji su inače slepi, prikupljaju i izoluju u psihijatrijkoj klinici. Pokušaj bekstva kažnjava se smrću, naravno jasne su konture koncentracionog logora. Kada epidemija naglo prođe, traži se odgovor šta se dogodilo:

Zašto smo oslepeli,
Ne znam, možda ćemo jednog dana to otkriti,
Hoćeš da ti kažem šta ja mislim,
Reci,
Mislim da nismo oslepeli, mislim da smo slepci,
Zar slepci koji vide,
Slepci koji znaju da gledaju, ali ne vide.

Pisac ne misli da epidemije menjaju društva već da mogu da nam pomognu da shvatimo istinu o tom društvu.

Možda zbog toga što pandemija još uvek traje, ne vidim da smo puno toga naučili iz svega što nam se dogodilo, ne vidim pouke i ne vidim da smo smislili kako da se izborimo sa ograničenjima koja će nam sve više biti nametana.

Sve je jasnije da je slepilo prisutnije kod onih koji  nisu u kategorijih slepih.

Može nekome izgledati banalno što ubacujem u priču sudbinu maratona. Ali Dalaška studija s početka govori i o tome koliko bavljenje sportskim aktivnostima, hodanjem, trčanjem, vežbanjem, doprinosi očuvanju zdravlja.

Zbog toga, umesto jednostavnih zabrana, treba uvek tražiti mogućnosti da se normalnost zadrži sa poštovanjem određenih pravila. Ubeđen sam da je moguće organizovati i maraton smanjujući broj učesnika, poštovati rastojanje, uz korišćenje zaštite… Kada kažem maraton, mislim na sve ono što se događa oko ove manifestacije, ali i onoga što predstavlja sportska aktivnost uopšte. Ove godine, planirali smo da maraton ima i podnaslov Srbija bez barijera, kao podrška uklanjanju svih barijera koje otežavaju kretanje osobama sa invaliditetom, starim teže pokretnim ljudima ili trudnicama, majkama sa  decom, jer skoro svaki četvrti stanovnik ima problema sa  kretanjem i bez koronavirusa, koji je tu situaciju samo pogoršao. Umesto da smišljamo nove oblike rekreacije, nastavljaju se ograničenja. To jeste lakši put za one koji upravljaju, ali uz visoku cenu koju svi plaćamo.

A uz malo truda, samo bismo imali velike koristi.

 Tekst je prenet iz nedeljnika Vreme.

Srpski filantropski forum pokrenuo je kampanju Mesec pristupačnosti koji se realizuje povodom Nacionalnog dana davanja. 

Nacionalni dan davanja je deo Projekta za unapređenje okvira za davanje koji finansira Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID), a sprovodi Koalicija za dobročinstvo, koju predvodi Fondacija Ana i Vlade Divac. Ostali članovi Koalicije su Trag fondacija, Catalyst Balkans, SMART Kolektiv, Srpski filantropski forum, Forum za odgovorno poslovanje i Privredna komora Srbije.

Share