Mediji

20200731170041_327030.jpg
Javni servis3. Avgust 2020.

Dugo vremena neki saborski govor nije izazvao toliko reakcija kao što je to slučaj s potresnom osobnom ispovijesti koju je sa saborske govornice ovaj tjedan iznijela Anja Šimpraga, saborska zastupnica Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) i dožupanica Šibensko-kninske županije. U kratkom govoru Šimpraga je ispričala kako je ona preživjela „Oluju“, kao dijete koje se našlo u izbjegličkoj koloni.

sarajevska.jpg
Javni servis3. Avgust 2020.

Piše: Bojan Tončić

Naravno da smo naslućivali razmere bestidnosti vlasti i znali za jezivu kliničku sliku srbijanske javnosti, ali su prošlonedeljne vesti, najpre o promeni naziva beogradskim ulicama, potom i o finansijskim istragama poslovanja nevladinih organizacija i ličnih bankovnih računa odabranih pojedinaca, pokazale – ponajviše medijskim propagandnim iživljavanjem – istinski moralni sunovrat društva i nesputanu bahatost režima Aleksandra Vučića i njegove kamarile. U suton roto štampe srbijanski su tabloidi, sledeći novu lepezu suptilnih nijansi nacionalističkog smrada, otvorili novi krug nipodaštavanja pisane reči i ljudskosti; novinarstvo je iznova obeščašćeno, a nesputana propaganda, prizemna i podmukla, postavila je suštinsko pitanje svrhe egzistencije ovdašnjih vlastodržaca.

Kako, inače, tumačiti napise Informera i Srpskog telegrafa kojima se na primitivan način istoričarki Dubravki Stojanović pripisuje odbrana Anta Pavelića, odnosno nevladinim organizacijama miniranje borbe protiv virusa Covid 19, po nalogu poslodavaca iz inostranstva i novcem Rokfeler fondacije i Džordža Soroša. Pogromaškom dikcijom davno, evo će već 30 godina, od njenog nepogrešivog utemeljenja.

Bajkovite kalkulacije

Varljivu nadu ne treba tražiti u istorijskim analogijama, činjenici da je Slobodan Milošević poslednji put nasrnuo na nevladine organizacije dva meseca pre sunovrata vlastitog režima (tada su zapečaćeni Centar za kulturnu dekontaminaciju, Forum za etničke odnose, Građanske inicijative…). Pokazalo se dosad da nikakva komparacija, u spontanosti i ritmu dosadašnjih protesta, recimo, ma koliko bila očigledna, ne ide na Vučićevu štetu. Razlozi su u predvidivoj atrofiji anesteziranog ovdašnjeg građanstva, ali, pre svega u tragičnom deficitu realno artikulisanih ciljeva, odnosno, lenjoj i korumpiranoj opoziciji, smeštenoj između ideološki bliskih nacionalističkih predvodnika, primitivaca mrtvorođene harizme i kalkulantskog sanjarenja nekakvog bajkovitog perioda prelazne vlade, u kojem neće biti zaobiđeni.

Tlapnje nastranog suseda

Osvanuo je, dakle, spisak na kojem je 37 nevladinih organizacija i 20 pojedinaca, nesputani aparat vlasti upro je prstom u svoje protivnike (ima, naravno, i ornamentalnih dopuna spiska, kao u enigmatici, “izbacite suvišne”), a režimski tabloidi poduprli su udbaško-tužilačku istragu koju realizuje Uprava za sprečavanje pranja novca. Taj se režimski mutant obratio bankama zahtevom da dobije podatke o transakcijama ovih pravnih lica i građana, što je bila (o tome malo kasnije) tek ekspozicija u ovoj besmislenoj predstavi.

I ostatak smo videli i čitali, protekla nedelja zaraze pokazala je kako Srbija morbidno uživa u rastućem kolektivnom onečovečenju; živi pod okriljem nacionalizma, suverenog gospodara saučesništva u zločinu i protraćenih života. Živi, to je i dalje nesporno, začuđena stavom neke normalne Evrope koja ne iskazuje licemernu empatiju, što ovdašnji živalj ne sagledava, ostaje nema pred tlapnjama o carstvu nebeskom i jednako takvom narodu. Bilo je previše, poneko iz dalekog inostranstva pronađe strpljenje za minimalnu učtivost. Niko ne želi u okruženju nepredvidivog suseda, sklonog čestim promenama raspoloženja, afektiranju i potištenosti.

Tu neizbežno dolazimo do Aleksandra Vučića koji je uknjižio ozbiljne kreativne doprinose suicidnom šminkanju raspadnute lešine. Do njegove apsolutne vlasti i mahnitosti njegovih nedodirljivih saradnika. Totalitarizam čini ljude slepim za Čudovišnost, govorio je Radomir Konstantinović, još u vreme kad je postojala šansa da hiljade glava ostane na ramenima. “Ne samo što svakodnevno živimo usred ove normalne čudovišnosti i ne samo što smo se svikli na čudovišta, što smo se orodili s njima, nego, evo i sami se preobražavamo u čudovišta; živeti pod nasiljem totalitarističkog nacionalizma znači, iz dana u dan, sve više pristajati na to nasilje, ali i prihvatiti ga kao svoje – prihvatiti neprihvatljivo: prihvatiti čudovišno kao prirodno, rekao je Konstantinović na Prvoj sesiji Beogradskog kruga, aprila 1992.

Neka visi Dubravka

Faktografija nas vraća na konstataciju Dubravke Stojanović u vezi sa promenom naziva Zagorske ulice u Ulicu Blagoja Jovanovića. Reč je o iskazivanju počasti (Gradska skupština), samozvanom atentatoru na poglavnika Nezavisne Države Hrvatske Anta Pavelića. “Davanje ulice tom čoveku znači da Beograd podržava uzimanje pravde u svoje ruke, da slavi krvnu osvetu, ubice i nasilnike. Ante Pavelić nije, nažalost, odgovarao pred sudom za svoje monstruozne zločine, ali, slaviti njegovog ubicu jeste poruka da, kada pravda nije dostižna, imamo pravo da je sami sprovedemo oružjem”, zaključuje Dubravka Stojanović. I zavređuje najavu u Informeru (28. jul) i smernicu čitateljstvu “Bolest mozga: Đubravka! Brani Antu Pavelića”.

Sve korišćene “značajke” karakterističnog napisa novije srpske propagande ispravno su realizovane u ovom tekstu Informera: Dubravka Stojanović je prizemno, nekreativno, čak, “Đubravka” (pojednostavljenje), difamirana je i diskvalifikovana kao profesorka i pedagog, jer smatra da je “veliki srpski patriota i heroj” Jovović zapravo, ubica i nasilnik; eto “takva” “školuje nove generacije srpskih istoričara”, što bi, valjda, trebalo da znači kako je treba izbaciti sa Filozofskog fakulteta (šefica Katedre za istoriju), ekskomunicirati, šta već padne na pamet onima koji treba da se staraju o nacionalnoj ispravnosti i čistoti.

Nakon jednog od ovakvih medijskih napada, ekstremni srbijanski nacionalisti pokušali su da provale u stan arhitekte Bogdana Bogdanovića. Bivši gradonačelnik morao je da napusti Beograd.

Podsetimo se…

U pomoć Informer poziva dva anonimna istoričara, ali je presuda u prepričavanju stava jednog od njih. Autori teksta će napisati i objaviti da izvesni Saša Adamović podseća “da je profesorka Stojanović poglavar domaćeg autošovinizma”. Ako neko “podseća” znači da je sve što sledi nekad dokazano, presuđeno, “svi to znaju”, te samo valja podsetiti. I sagovornik Informera konsekventno zaključuje: “Zato nikoga ne bi trebalo da čudi njena odbrana Ante Pavelića”.

I sve je logično, ponajviše to da je čitalac-erudita već zaboravio na konstrukciju Dubravke Stojanović kojom je branila Pavelićamonstruozni zločini.

Onda se pojavio Goran Vesić da ukaže, zapravo, na civilizacijsku razliku između učesnika u linču i boraca za fer suđenje: “Mi jesmo demokratsko društvo, ali nije normalno da neko poput Dubravke Stojanović kaže da Ante Paveliću nije suđeno i da nije mogao da bude ubijen bez suđenja. To nije normalno”, kazao je Vesić.

Porečka, Hvarska, Splitska, Murska, Lopudska, Zenička, Šibenička i druge beogradske ulice dobile su nove nazive, većina gradskih odbornika prihvatila je Vesićevo poimanje normalnosti. Iz kojeg je izuzeta Sarajevska ulica, iako su, čuli smo još poodavno od Rade Đokić (ponovo smo kod propagande) na Televiziji Beograd, u tom Sarajevu na početku Opsade, lavovima servirali Srpčad samo tako: ‘Muslimanski ekstremisti dosetili su se, valjda, najstravičnijeg načina mučenja na planeti. Protekle noći srpsku nejač žive su bacali u kaveze s lavovima u Zoološkom vrtu Pionirska dolina!’

Ulica snajperista i rušitelja Vijećnice

Menjaju se nazivi ulica, što ide u paketu sa vandalizmom i korupcijom skrnavljenjem toponima, ljubavi, uzdaha. Života. Za Vesića je “mazohizam” ono do čega se nije dokotrljao, što nije dosegao, što je ignorisao. Ubiti Jugoslaviju u nazivima ulica krajnji je domet tako opasnog defekta, kompleksa nesrećnika išutiranog sa štrafte (sažaljevamo), pomešanog sa bahatošću, opasnog odmetnika od civilizacije.

U vreme Slobodana Miloševića sačuvani su nazivi Jugoslovenskog dramskog i Jugoslovenske kinoteke. Neka nam je sa srećom.

Ali, kako je pretekla Sarajevska? Kaže Vesić da ga je “predsednik Vučić lično molio”, što mu je (Vesiću), valjda, najveći uspeh u dugoj karijeri. Sad, zašto je Vučić poželeo da sačuva baš Sarajevsku, iako Sarajevo svedoči o agresiji Srbije na Bosnu i Hercegovinu, na zločine počinjene tokom Opsade, ubijanje nevinih ljudi i dece snajperima, granatiranju bolnica, škola, džamija, sistematsko izgladnjivanje stanovništva, zime bez grejanja, struje, vode, gasa.

Jedini razlog koji bi bio razumljiv, s obzirom na mentalni sklop i političku školu predsednika Srbije je isključivo velikosrpski hegemonizam. Ako imamo Sarajevsku, to znači da imamo i Sarajevo; dobro, zasad samo Istočno, ali, od nečeg valja početi. I još jedan razlog, nismo se odužili svojim plaćenicima, zar Sarajevska ulica ne znači istovremeno i “Ulica sarajevskih snajperista”, “Ulica Rušitelja Vijećnice”, “Ulica grbavičkih četnika”… A na njih je Srbija sramno zaboravila.

Agenture i agenti

Ispituju se računi nevladinih organizacija i građana, promene u prošloj i ovoj godini, ne bi li se ušao u trag prljavom novcu namenjenom ovdašnjem pranju, ili terorizmu. Podrazumeva se da su tome skloni slobodni, Vučiću ne baš dragi novinari, te aktivisti nevladinih organizacija. Pripadnici – kako je to jezivo izanđala konstrukcija – stranih agentura koji za novac rade protiv svoje države.

Kod Srpskog telegrafa najgore je prošao Komitet pravnika za ljudska prava (YUCOM). Najgore je, zapravo, prošlo novinarstvo, budući da je pisanje ST o ovoj nevladinoj organizaciji prepuno neistina i konstrukcija nastalo, po svemu sudeći, u nekom sobičku banjičkog Instituta bezbednosti. Sve je ovom roto produktu dozvoljeno, pa i naslovnica na kojoj se najavljuje raskrinkavanje NVO, odnosno odgovor na pitanje “za šta stranci daju pare NVO”.

Najava na toj strani je ubojita, toliko, čak, da se u njoj pominje pokojni milijarder Rokfeler, za ST, naravno, “ozloglašeni”: “Rokfelerovi prave krizni štab u senci” je naslov, a podnaslov: “Nevladina organizacija koja dobija milione iz inostranstva pozvala institucije u Srbiji da se priključe miniranju borbe protiv pandemije i naprave paralelnu državnu strukturu”. Ovde je sve laž, osim miliona (dinara) i pandemije, a sintagma miniranje borbe u tekstu se ne spominje (ovo je tijanićevska škola).

Ali, već u avgustu, citira Srpski telegraf sebe, kreću akcije, konsultacije o formiranju nezavisnog naučnog odbora, te kriznog štaba u senci, a nastavlja se i rad na potpisivanju peticije za smenu Kriznog štaba koje je, tvrdi ST, inicirao upravo Jukom.

Ko je za šta kriv

Oglasili su se ovim povodom i novinari, pre svih istraživačke kuće, ukazujući na to da nije bilo nikakvih razloga za ovakvom kontrolom. I ovakvom halabukom, dodajmo; ako je reč o uobičajenoj praksi (neke su kuće ove godine imale i po šest kontrola, najmanje dve donatorske), čemu zloslutni spiskovi, ako ne zbog zastrašivanja, ili medijske pripreme da se novinarima i “agenturama” pripiše neka krivica. U propagandnom smislu ništa novo: “Takozvani nezavisni novinari sarađuju sa inostranim snagama i neprestano izdaju svoju otadžbinu. Mediji u kojima ti ljudi rade danas su na strani onih koji žele građanski rat u Srbiji i koji žele rat na Kosovu…”.

(Stefan Grubač, komentator RTS, 1993.). A isti autor poznavao je i rad NVO:

“Beogradski intelektualci i takozvani antiratni aktivisti pod zaštitom su Izetbegovića. Oni u srcu ne nose bosanske Srbe, nego Muslimane i novac agencija iz inostranstva (S.G, april 1993, povodom antiratnih protesta).”

Beograd, mrak pada na Sarajevsku. I na Mostarsku petlju. Isti nazivi. Letnja noć, otvoreni prozori. Iz jedne sobe čuje se poznati glas: “Ako pitaš gde sam sada/Ne idem iz ovog grada/Sve je moje ovdje ostalo…”

Članak je prenet sa portala Remarker.

dimitrije-boarov.jpg
Javni servis3. Avgust 2020.

Iako finansijski paket pomoći, kredita i sedmogodišnjeg budžeta EU u ukupnom iznosu od preko 1.820 milijardi evra, koji je pre neki dan usvojen na vanrednom samitu predsednika članica Evropske unije, još treba da dobije saglasnost Evropskog parlamenta da bi bio efektivan, može se oceniti da je on dobio veliki i uglavnom benevolentan publicitet širom Evrope, pa i u Srbiji. No, osim kod nekoliko gotovo usamljenih “proevropskih” medija, on od velikog orkestra “provladinih” glasila zasad nije iskorišćen za eksplicitnu promociju i propagandu Evropske unije, uprkos tome što je Srbija “na evropskom putu”.

Samjuel-Beket-izvor-Vikipedija.jpg
Javni servis3. Avgust 2020.

Gerzićeva biografija Beket. Čovek i delo rađena je brižljivo, sa osećanjem punog poštovanja za pisca i diskretnim odnosom prema njemu kao nekom ko, s jedne strane, ima divovsku umetničku snagu, pronicljivost i intuiciju da prodre u suštinu ljudske egzistencije, dok sa druge strane ostaje samo čovek, nesavršen i poročan, sa slabostima kao i ljudi čije najtamnije strane proučava

radar-Biljana-Mickov.jpg
Javni servis3. Avgust 2020.

Biljana Mickov je kulturološkinja i urednica. Diplomirala je na Univerzitetu u Novom Sadu, takođe ima Evropsku diplomu iz menadžmenta u kulturi, Brisel (podržava UNESCO i Evropska komisija). Priredila je nekoliko značajnih knjiga o razvoju kulture za Routledge publishing iz Londona i izdavačku kuću L’ Haramttan iz Pariza; zatim knjigu za univerzitet Renmin iz Pekinga.