Na snimku na mrežama se vidi krupan mladji čovek od dva metra, bez maske, kako urla na sestru na prijemnom šalteru Infektivne, najgorim psovkama je vredja i otvoreno joj preti da će joj se "Usr... u život". Kaže kako od podneva tog dana leži na klupi i kako mu nije dobro, medicinskoj sestri govori da je dromfulja, fuksa i još gomilu trenutno popularnih pogrda, unosi se u njen prostor koji je i inače na direktnom udaru i virusa i nezadovoljstva pacijenata.

Pre nekoliko godina sam, za neki šareni magazin, samouvereno i jezivo uobraženo izjavila kako me nerviraju džiberi i njihovo džibersko postojanje, pa posle pokušala da objasnim šta ja mislim da je "džiber". To nije sinonim za drugu pogrdu "seljak" ili "provincijalac", kako se pogrešno veruje, već je autohtoni pojam i odnosi se na bahate, samouverene ljude koji ti, svojim džiberskim postupcima, dnevno barem jednom zagade život.

Jedna od mojih brojnih labavo konstruisanih političkih teorija je da je u ovoj zemlji svaki veliki potres na neki način bio povezan sa fudbalom.

Čim ponestane političkih spletki ili katastrofičnih vesti oko pandemije, novine se okreću sigurnom izvoru eksploatacije a u svrhu brze zarade - seksualnim radnicama sa dna klasne lestvice najprekarnijeg tipa.

Znam da intelektualna elita što se, u doba pandemije, u programe N1 uključuje skajpom, slikajući se isključivo ispred polica krcatim knjigama, da se vidi kako su načitani, voli da citira najbanalnije opšte poznate aproksimativno shvaćene misli velikih pisaca, uz dodatak "pametnom dosta" i time kao objasne sve, i sramota me je što moram da uradim isto. Jer, za stanje na našoj intelektualnoj sceni nema boljeg objašnjenja od naslova velikog romana Edena Fon Horvata "Večiti malograđanin" i ne moraš ni da mrdneš dalje od tog naslova, da ti bude dosta. Jer, ta površnost i ta prostota kojoj svedočimo, ne treba dublje pojašnjenje.