Ultimativni stres-test za preduzetnike

NES Communications nastao je pre 10 godina, za tadašnje prilike prilično neobično – otkupom lokalnog menadžmenta (popularni Management buy out – MBO) lokalnog predstavništva Siemens Enterprise Communications AG. To je bio prvi MBO u Srbiji, a i prvi u Siemensu. Posle je na osnovu tog  modela još oko 50 MBO-a urađeno u okviru Siemensa.

NES Communications je kompanija koja se bavi integracijom IT rešenja, što znači da kada klijent ima neki projekat ili problem, oni urade ceo projekat od početka do kraja, odnosno od dizajna i projektovanja rešenja, preko isporuke i implementacije, do samog održavanja u eksploataciji. Bave se rešenjima iz oblasti računarskih mreža i WiFi, telefonije, televizije, digital signage, storage i security sistema, kao i video-nadzora, kontrole pristupa, protiv požara, evidencije radnog vremena. Vole da kažu da NES ne prodaje proizvode, već rešenja i sisteme. Do sada su radili projekte u preko 35 zemalja sveta, koji uključuju fabrike, univerzitete, bolnice, hotele, tržne centre, kao i banke i policijske ustanove gde je potreban maksimalan nivo bezbednosti.

Šta su za proteklih 10 godina do ove velike krize bili najveći izazovi, ili konkretnije, problemi u poslovanju i u poslovnom ambijentu?

Najveći izazov je bio razvoj našeg imena i otklon od Siemensa, kako bismo bili prepoznati kao entitet za sebe. To nam je uspelo kroz konstantno usavršavanje i obučavanje zaposlenih, kroz način ophođenja prema klijentima, kao i strateškim proširenjem našeg poslovanja. Pored toga, naravno, postojali su izazovi u svakom od projekata, jer je svaki projekat različit i zahtevan na svoj način, jer nije isto raditi sisteme u Hotelu Splendid u Bečićima i u policiji Republike Irske. Od ostalih problema naveo bih problem sa pronalaženjem kvalitetnog kadra u Srbiji, jer ga je sve manje i manje. Moje je mišljenje da, pored odliva kvalitetnih ljudi u inostranstvo, postoji i fenomen nerealnog povećavanja očekivanja za koji smatram odgovornim kuće koje se bave programiranjem. One, u nedostatku programera, daju nerealna očekivanja drugim ljudima koji se ne bave tim poslom, ali veruju da ako neka kompanija plaća programera 1.500 evra mesečno, onda treba i sve ostale, bez obzira na delatnost i naravno nivo znanja zaposlenog. Svako svoje znanje ocenjuje kao odlično ili visokostručno, bez toga da bude svestan da je poslodavac taj koji odlučuje da li je nivo znanja odgovarajući u odnosu na ono što je poslodavcu potrebno.

Da li je lakše raditi u Srbiji, ili kao srpska kompanija na inostranom tržištu?

NES voli da radi projekte van Srbije, jer se tamo poslovanje obavlja na potpuno drugačiji način nego u Srbiji (čast izuzecima). U inostranstvu nema standardnih srpskih boljki kao što su: očekivanje da se dobije ferari za cenu fiće, kašnjenje u plaćanju, nepridržavanje rokova i dogovora. Ovo naravno ne znači da u Srbiji ništa ne valja, jer da je tako ne bih bio ovde, već da postoji nekoliko ključnih stvari koje moramo da rešimo, a verujem da možemo. Potrebni su veće angažovanje i komunikacija između privrede i države.

Kako funkcioniše međukompanijska saradnja firmi koje su na sličan način nastale od Siemensa?

Međukompanijska saradnja je odlična, kako u Srbiji tako i u regionu i u celoj Evropi. Mi sarađujemo redovno na projektima, koristimo znanja koja naše kolege imaju, pravimo projekte u kojima svi učestvujemo i zarađujemo. Naravno, naša saradnja se ne ograničava samo na naš spektar delovanja, već i na pomoć u svakom smislu, pa i finansijskom. U Srbiji imamo odličnu saradnju, kako sa samim Siemenom, tako i sa kompanijom SBT koja je kao i mi, nastala iz Siemensa. Pored toga, u regionu sarađujemo sa bivšim Siemens firmama i ATOS-om. NES je jedan od ključnih partnera ATOS-a za velike projekte svuda u Evropi i na to smo veoma ponosni.

Da li iz ove perspektive imate utisak da ste imali sreće što vam je Simens kao gigant „poklonio“ firmu, ili je to obostrano koristan poslovni model koji ovde nije baš mnogo razvijen?

Svakako smatram da je obostrano koristan model, mi smo povećali promet tri puta od kada smo otkupili firmu, sarađujemo na obostrano zadovoljstvo i smatram da je Siemens imao sreće što smo baš mi otkupili firmu.

Šta se sada događa u vašoj industriji? Mnoge su na ivici opstanka, a nekima ide i bolje, očekuje se da IT sektor pretrpi najmanje posledice.

Naša industrija trpi posledice kao i sve druge industrije. Možda ne u tolikom obimu, ali definitivno trpi posledice. Naša industrija je vezana za druge industrije, kao što su građevina, ugostiteljstvo i slično. Čak i sam deo industrije koji se bavi programiranjem je pretrpeo i dalje trpi posledice, s obzirom na to da su investicije stopirane, smanjene ili odložene. Samim tim i naš sektor, koji je servisni sektor svih industrija, trpi.

Da li je rad od kuće sledeći veliki korak u Srbiji, ali i u svetu, ili ipak očekujete povratak na radna mesta i dosadašnji način rada?

Moje lično mišljenje je da će ova kriza dovesti do povećanog broja ljudi koji rade od kuće, jer će poslodavci shvatiti koje su prednosti i mane rada od kuće. Do sada su u većini firmi vladala verovanja da je rad od kuće neproduktivan i nekontrolabilan. Sada kada su bile prinuđene da uvedu rad od kuće, firme su našle način da rad od kuće bude na obostrano zadovoljstvo. Ne očekujem da će doći do potpunog prelaska na rad od kuće u industrijama u kojima je to moguće (s obzirom na to da postoje industrije gde je to apsolutno nemoguće, jer bismo teško pili kafu u kafiću ako konobari rade od kuće), ali očekujem da će poslodavci lakše odobravati rad od kuće i čak deo poslovanja prebaciti na rad od kuće. Ovaj način je u svetu potpuno normalan već više od deceniju, ali se kod nas do sad nije toliko primenjivao.

Koji su izazovi sa kojima će se poslodavci i zaposleni sretati već od leta?

Po mom mišljenju, ovo leto će biti veoma izazovno za mnoge, kako poslodavce, tako i zaposlene. Prvo, posao još uvek neće biti na nivou na kome je normalno da bude, jer se nijedna ekonomija neće oporaviti do leta, pa ni naša, s obzirom na to da mi veoma zavisimo od stranih ulaganja i stranih tržišta. Ono što vidim kao najproblematičnije za poslodavce je nemogućnost planiranja tokova novca, jer će pogođene industrije i kompanije i dalje imati problem, a samim tim će odlagati plaćanje svojim dobavljačima. Takođe, mnogi projekti ce biti odloženi za sledeću godinu, dok se vidi kako će izgledati oporavak. Što se zaposlenih tiče, njima će problemi takođe biti višestruki, jer pored smanjenog obima posla, verujem da će doći i do smanjenja plata, a da oni koji su već smanjili plate neće ih vraćati na stari nivo do kraja godine, što zbog nemogućnosti odlaska na odmor nigde osim u Srbiji (jer će verujem i dalje biti problematično putovati), a što i zbog toga što će zaposleni sa malom decom imati problem sa čuvanjem dece za vreme leta.

Kako će izgledati „odlazak na posao“ u bliskoj budućnosti?

Iskreno se nadam da će biti sličan onom kao pre krize. Mada, sve više će to biti odlazak u drugu sobu ili odlazak na neko tiho mesto van kuće. Virtualna kancelarija je sve bliža realnosti u Srbiji. Alati za to postoje, samo ih treba koristiti. Verujem da će biti i veliki broj ljudi koji će obavljati delatnost iz kafića, tamo je mirno, a može se organizovati i sastanak, kao i popiti kafa.

Da li ste uzeli pomoć od države?

Jesmo, uzeli smo pomoć države u vidu 30.000 dinara po zaposlenom i odlaganju plaćanja poreza i doprinosa.

Zašto? Neki su odbili, smatrajući da im to vezuje ruke ako budu morali da otpuštaju radnike, a ne smeju kada uzmu pomoć. Kao ni da isplate dividendu.

Zato što to pomaže našem toku novca i omogućava nam da prođemo ovaj krizni period bez smanjenja zarada za zaposlene. U toku krize mi smo primili jednog zaposlenog za stalno, a imamo i stalni konkurs za pozicije koje su nam potrebne. Detalji su na našem sajtu. Uvek smo zainteresovani da primimo mlade ljude, željne znanja i napredovanja. Verujemo da ćemo imati dovoljno posla u narednom periodu i za nove snage, čak i u ovakvim vremenima. Ne smemo da dozvolimo da kriza utiče na ljude koji žele da uče, pošto sada imamo više vremena za to.

Očekujete li još neku dalju pomoć od države, šta bi vama bilo od pomoći?

Zahvalni smo za pomoć države, ali nažalost to nije dovoljno, jer u trenutnoj situaciji se mora raditi sa globalnim merama koje uključuju aktivaciju cele privrede i pospešuju državne projekte i državno trošenje novca na infrastrukturne projekte u svim branšama. Ako pogledate realno, sve što je svaka mala i srednja firma dobila je 750 evra po zaposlenom. Ostalo su krediti koje firma mora da vrati. Firma da bi vraćala kredite, mora da posluje dobro i u zdravoj ekonomiji. Nisam siguran da je to ispravan način za pomoć. Moje iskreno mišljenje je da je država čula deo zahteva privrede (s obzirom na to da sam lično uključen u nekoliko organizacija koje su slale predloge državi). Za početak smatram da je država morala da pomogne više malim i srednjim preduzećima jer su ona okosnica privrede u svakoj državi, pa i u našoj. Takođe, pomoć se mora dati i velikim preduzećima, jer bez njih mala i srednja nemaju kome da prodaju svoje proizvode i usluge. Sa ovakvom pomoći države, opstaće samo firme koje su bile zdrave, sa zdravim tokovima novca i solidnom ušteđevinom, odnosno one koje bude finansirao vlasnik ili grupacija. Nažalost, ovo nije kriza kao sve ostale, te ovde država treba više da se uključi. Po mom mišljenju, minimum bi bio dodatna davanja (u vidu bespovratnih sredstava) i umesto odlaganja poreza, apsolutno njegovo neplaćanje za period do kraja ove godine.

Šta trenutno radite?

Trenutno radimo projekte u zemlji i svetu. Završili smo projekat za jednu berzu u Francuskoj na primer, sve udaljeno i u toku najžešćeg karantina. Takođe imamo projekte koje radimo kako na novim objektima, tako i na postojećim u Srbiji. Izdvojio bih, na primer, jedan zanimljiv projekat za policiju u Holandiji. Ako putovanje ne bude i dalje moguće, moraćemo ga uraditi skroz na daljinu.

Kako procenjujete situaciju u privredi, pa time i u društvu, u narednih godinu dana? Na koji način se vi pripremate i planirate poslovanje?

Privreda je na vrlo tankom ledu trenutno, puno kompanija ima problema zbog poremećenog toka novca. Planovi koji su pravljeni odjednom više nisu važili i moralo se baviti kriznim upravljanjem. Očekujem da će doći do još otpuštanja i da će ih biti sve više kako vreme prolazi, do kraja godine. Sumnjam da će oporavak pratiti bilo koju drugu krivu osim U krive, tj. spor oporavak. Zato moramo imati, pored strpljenja i pomoći države, i razumevanje zaposlenih i poslodavaca. Zaposleni moraju da razumeju da je u toku krize nemoguće bez normalnih priliva održati normalno poslovanje i normalne zarade i beneficije, dok poslodavci treba da posežu za otkazima tek u krajnjoj nuždi. Ipak u firmama rade ljudi koji hrane porodice i koji, ako su otpušteni, posao ne mogu lako naći, te će biti puno ugroženog stanovništva.

Mi kao NES imamo nedeljne preseke poslovanja, sa jasnim planovima naplate potraživanja i maksimalnom angažovanošću na pronalaženju novih poslova i izvora prihoda. Trudimo se da u toku krize ostvarimo poslovanje „na nuli.“ Naš plan je jasan: koliko nam je novca potrebno, toliko treba da zaradimo, ne moramo biti u plusu, samo da pokrijemo potrebe kako bismo ispunjavali obaveze prema zaposlenima i dobavljačima na vreme. To je za ovu godinu dovoljno.