Biljana Srbljanović – Mokro ćebe

28. Jun 2020.
Na snimku na mrežama se vidi krupan mladji čovek od dva metra, bez maske, kako urla na sestru na prijemnom šalteru Infektivne, najgorim psovkama je vredja i otvoreno joj preti da će joj se "Usr... u život". Kaže kako od podneva tog dana leži na klupi i kako mu nije dobro, medicinskoj sestri govori da je dromfulja, fuksa i još gomilu trenutno popularnih pogrda, unosi se u njen prostor koji je i inače na direktnom udaru i virusa i nezadovoljstva pacijenata.
biljana_srbljanovic
Biljana Srbljanović. Foto: Medija centar Beograd

Piše: Biljana Srbljanović

Ta sestra u nekom trenutku, na nekom drugom snimku, uspeva da kaže da je u smeni tek od sedam te večeri, tako da onaj što urliče da leži na klupi od podneva, nema nikakvog razloga da se ostrvljuje baš na nju. Neka druga žena joj preti da će izgubiti posao uz obavezno “Videćeš ti ko sam ja”, tvrdi da će ići kod direktora da je tuži, a sestra joj odgovara “Idite, učinićete nam uslugu”.

Trista ljudi dnevno se tiska samo ispred ove bolnice, čekaju na testiranje, osećaju da imaju simptome Covida. Medju njima ima mnogo onih, kao ovaj siledžija sa početka priče, koji ne nose zaštitu i koji imaju dovoljno snage da urlaju, da se guraju, da hodaju i mlate rukama preteći, tako da – i da imaju koronu, nisu neki ozbiljniji slučaj. BIRN-ov zakasneli izveštaj o stvarnim brojevima umrlih, o statistikama, doprineo je da se ljudi s pravom zabrinu. Ne dovoljno da se izdvoje jedni od drugih, da nose maske i slušaju lekare, ali dovoljno da nas je, s pravom, opet strah. S druge strane, oni koji su poslušali sva pravila, prijavili se Covid ambulanti kojoj pripadaju, čekaju rezultate i po deset dana, nekima se bris izgubio pa mora ponovo da se radi, onima kojima je odredjena samoizolacija, nakon potvrdjenog pozitivnog testa, niko ne sme da pripreti kaznom kad je ne poštuju, jer šetaju”samo malo oko zgrade”. Jer bi mnogo ljudi, kao ovaj siledžija, odmah da se biju.

Na fakultetima, koji iz potpuno neobjašnjivih razloga rade, sada moramo da neprekidno nosimo maske tokom trajanja ispita i prijemnih. Iako sam preležala ovo čudo, a nadam se da neću biti prva osoba u Evropi koja se dva puta zarazila, dakle opravdano mislim da sam donekle imuna, i ja sam obavezna da nosim tu neprijatnu masku satima, pod kojom se teško diše, teško ispituju studenti, ništa ne čujete kad vam odgovaraju. Ipak, ako je to pravilo za sve, pravilo je i za mene i ja ga se pridržavam, jer nije moje zdravlje najvažnije i ne piše mi na čelu da sam preležala. Istovremeno, gomila mladih u zgradu ulazi kontrolisano, stavlja masku kad prolazi pored portirnice, samo da bi je odmah potom svukli. Jer: guši ih, smeta im, žulja iza ušiju, nije im ništa, neće njih korona, to je sve zavera, a što su bili izbori kad sad moramo maske, stručni štab su potkupljeni ljudi, neću da stavim, staviću samo dok me neko gleda, a čim mi okrenu ledja – ja skinem, pošto sam pametniji od svih. Ti i takvi ljudi izlažu opasnosti ceo kolektiv, čitavo društvo u kom smo bili zatvoreni nedeljama, bunili se šerpama i dranjem da hoćemo napolje, da smo odgovorni gradjani, da ne može nama diktator da odredi kako da čuvamo svoje zdravlje jer nismo idioti, znamo sigurno bolje od njega, da je to fašizam i jadan naš Ustav. I kad su nas pustili napolje, pustili nam i utakmice, i glasanje, i teniski turnir i što je najgore – noćni život, sve je eksplodiralo, posebno kod onih što su tvrdili da nisu idioti, da znaju sami bolje od bilo koga kako da sebe sačuvaju. E sad imamo suprotnu poviku: kakva je to država koja nas je pustila napolje i dozvolila sva okupljanja, jer nikako da se sami sa sobom dogovorimo: da li nam treba tutor ili nam ne treba tutor? Da li sve što je dozvoljeno znači i da treba da to radimo? Ko je odgovoran što si otišao u klub, ti ili država koja ti to nije ZABRANILA, jer si rekao da umeš sam?

Ja mislim da je država odgovorna što je sve dopustila i da karantin morao da traje i dan danas. U tome sam u maloj manjini, svi oko mene su udarali u gelendere i šerpe zahtevali da izadju napolje. Istovremeno, to što je dozvoljeno da se ide u potencijalna legla zaraze, ne znači da bi mi na pamet palo da to i uradim. A gomila sveta što je zahtevala da sama odlučuje, odlučila je da je sasvim ok da vodi dete na teniski turnir, jer nije zabranjeno. Nije zabranjeno ni da ogrneš mokro ćebe zimi pa sedneš na motor, ali to većina uglavnom ne radi. Zašto sada tražimo nove zabrane za nešto što je pitanje elementarnog razuma? I zašto nam je uvek neko drugi kriv? Ko god da je, sigurno nije ona sestra sa početka priče. A te večeri, na tom snimku, ovu ženu bukvalno niko nije zaštitio. Takav smo svet.

Tekst je prenet iz lista Blic.