Biljana Srbljanović – Džiberka

21. Jun 2020.
Pre nekoliko godina sam, za neki šareni magazin, samouvereno i jezivo uobraženo izjavila kako me nerviraju džiberi i njihovo džibersko postojanje, pa posle pokušala da objasnim šta ja mislim da je "džiber". To nije sinonim za drugu pogrdu "seljak" ili "provincijalac", kako se pogrešno veruje, već je autohtoni pojam i odnosi se na bahate, samouverene ljude koji ti, svojim džiberskim postupcima, dnevno barem jednom zagade život.
biljana-srbljanovic
Biljana Srbljanović. Foto: Medija centar Beograd

Piše: Biljana Srbljanović

A onda sam se ja, prošle nedelje, ničim izazvano i bez opravdanja, ponela kao neopisiv džiber. Nije mi to prvi put, neću da lažem, ali je prava definicija džiberluka. U svoju odbranu da naglasim da je nedelja bila teška i da, kao i svi prosvetni radnici, tokom junskog roka i prijemnih ispita, uglavnom mrzim ceo svet, a ponajviše sopstveni život, da sam bila umorna, neispavana i nervozna i sad dok ovo pišem, shvatam da sam time samo još veći džiber.

Tog dana sam kasnila na ispit (prethodne noći sam do zore čitala studentske radove), pozvala sam taksi i bukvalno istrčala iz kuće, pa direkt naletela na razlupani skuter dostavljača pice, parkiran tako da blokira prolaz. Imam pune ruke radova, moram da to podignem iznad glave, da uvučem stomak, pa da se provučem izmedju skutera i zida, pa shvatim da taksija još nema.

Stojim ja tako i kisnem, bes mi raste. Jednim okom pratim taksi aplikaciju i gledam vozilo na mapi kako se vrti u krug ulicu pored, drugim motrim na onaj skuter, vrebam da se dostavljač pojavi, da mu ja objasnim sve. Nemam kišobran, nema ni taksija, ni dostavljača, moj bes poprima epske razmere u meni se pomalja stravičan džiber.

U trenutku kada vidim da taksi konačno pristiže i staje, ali preko puta, pa još i dijagonalno, ispred gradilišta punog blata i otvorenih rupa, pristiže i dostavljač. I sad ja, koja, podsećam -kasnim, umesto da sednem u taj taksi i konačno krenem, ipak odlučim da očitam bukvicu o parkiranju na prolaz.

Viknem – E, dečko, nemoj tako da se parkiraš na prolaz! (dostavljač je klinac, odgovori klinački) – Koji prolaz, ja ovde ne vidim prolaz? – Taj prolaz koji si blokirao, šta se praviš lud!

– Pa prodjite okolo, šta je problem? – Neću da prodjem okolo, hoću da prodjem na prolaz, prolaz služi da se prolazi! – Dobro gospodjo, šta se derete, nisam čoveka ubio? – Ko se dere, ja se derem?! (derem se), a dečko me preseče – Sram vas bilo vaših godina, gospodjo.

Mojih godina? Kojih to mojih GODINA???

Tu doživim omanji nervni slom pa se grozno izurlam na klinca, on mi, srećom, ne ostane dužan. U nekom momentu, tako urlajući krenem preko ulice u taksi, gazim po onom blatu, ne mogu da otvorim vrata vozila, jer je stao baš pored ogromnog nepokrivenog šahta, počnem da se derem i na njega – Kakav je to način da kasnite i da se parkirate ovako, nema vas 10 minuta (kasnio je pet), mogu da poginem u toj rupi! Čovek ćuti, čeka i ja shvatim da stojimo u mestu. Jer nisam rekla gde idem.

To me valjda konačno trgne, kažem adresu i ućutim. Uhvati me stravična, ali stravična sramota i stid. Po glavi vrtim slučaj parkiranja i kako sam ja suštinski ipak u pravu i gledam ovog taksistu, pitom neki čovek, ko zna šta taj sve čuje u danu. Gledam kroz prozor,  kiša jače pada, mokra sam i blatnjava, ali ništa strašno. Pa pomislim kako onaj dečko sada vozi dostavljački razvaljen skuter, bez vetrobrana i bilo kakve zaštite od te kiše, da mu neko štopuje vreme dostave i zakida na dnevnici za najmanju grešku i da se još gospodje istresaju na njega. Da vozi dve ćelave gume preko onih istih rupa o kojima ja držim tirade, da sam sama kriva što kasnim i što nemam kišobran i da mali stvarno nije ubio čoveka, pa i da se sto puta parkirao na prolaz.

Pa sebi onda počnem džigerice svoje da žderem od stida i krivice.

Nekim čudom, koje ničim nisam zaslužila, na putu nema gužve. Do posla stignem mnogo brže nego kad je normalan dan. Taksista kaže – Evo stigli smo, izvinite što sam kasnio. I ja vam se tu raspadnem, počnem da se izvinjavam, ono baš.

Ispiti prodju tog dana, stigne veče, ja opet celu noć čitam za sutra i tako danima. A moj džiberluk me jede i jede, poždra me izutra.

Nekoliko dana kasnije sretnem komšiju koji je prisustvovao mojoj sceni i izvinim se i njemu, ali na onog dečka, dostavljača, nikako da naletim. Ovim putem zato želim da mu se najiskrenije izvinim što sam mu, svojim neoproostivim džiberskim ponašanjem, dodatno otežala težak dan, a znam da ovo neće doći do njega i da mu ništa ne znači. Izvini dečko, molim te. Probaću da to ne ponovim više nikad.

Tekst je prenet iz lista Blic.