Biljana Srbljanović – Manjina

14. Jun 2020.
Jedna od mojih brojnih labavo konstruisanih političkih teorija je da je u ovoj zemlji svaki veliki potres na neki način bio povezan sa fudbalom.
biljana
Biljana Srbljanović. Foto: Medija centar Beograd

Piše: Biljana Srbljanović

Titovu smrt  su nam objavili prekidajući utakmicu na Poljudu, bila sam dete ali se dobro sećam fudbalera koji plačući tumaraju terenom i huka publike koja iskreno žali. Maksimirsko orkestrirano nasilje bio je pravi početak ratova bivše Jugoslavije, tu su se već tada jasno mogli identifikovati svi elementi vojne strategije i taktike koja je usledila – stupanj agresije, komandna odgovornost, slepa poslušnost izvršilaca i mržnja podgrejana do tačke ključanja. Istorijska pobeda Zvezde u Bariju, fudbalskog tima koji je bio najbolje što je bivša zemlja ikada iznedrila, bio je poslednji simbolični trzaj moje jedine domovine pred njenu strašnu, krvavu smrt.

I baš na jubilej ovog velikog dogadjaja, Zvezda se odlučila neshvatljiv čin – dres sa počasnim brojem 1, dodelila je, uz prisustvo legendi kluba i medijsku pompu, vucibatini iz Australije, izvesnom Draganu Vasiljkoviću, alias Daniel Sneddenu, osudjenom ratnom zločincu što se krio od policije nekoliko država, bežao iz zatvora, u jednom trenutku čak i kupio jahtu, ni manje ni više, nego jahtu, planirajući da na njoj živi pod tajnim identitetom, da bi izbegao hapšenje i sudjenje za zlostavljanje zatvorenika u Kninu i napad na policijsku stanicu u Glini. A te zločine za koje je ipak osudjen i ipak ih je odrobijao, načinio je baš nekako u vreme te svetle Zvezdine pobede, sa timom koji su činili i Srbi i Hrvati, Bošnjaci, Crnogorci – i prava Jugoslavija u malom, protiv koje se ovaj avanturista, profiter i zločinac na svaki način borio. Njegovi zločini su dokazani i time što je bio toliko glup da se njima hvali u australijskim novinama, a bili su i toliko perverzni da svedočenja beleže kako su zarobljenim Hrvatima u Kninu dovodili živu mečku – da, životinju mečku – pa nesrećne ljude terali da zver ljube u dupe. Bukvalno, ne metaforično – zarobljenici su morali da kleče i ljube zadnjicu divlje životinje koja je svakog momenta mogla da ih raskomada. E taj čovek, taj “kapetan” Dragan Vasiljković, odslužio je kaznu, uz pompu se vratio u Srbiju, najavio kandidovanje na izborima gde mu je program da pusti Djindjićeve ubice iz zatvora, jer ih smatra herojima, a sada, sa Zvezdinim dresom br. 1 ima popularnost i ozbiljnu šansu da, ukoliko mu služba tako naloži, jednom zaista postane poslanik u Narodnoj Skupštini ove strašne zemlje.

I to je nekako svima normalno. Štaviše, njegova popularnost je nemerljivo veća od one, na primer, Čedomira Jovanovića. Koji se, naravno, opet kandiduje na izborima, sada u širokoj manjinskoj “Koaliciji za mir”. Samo što je Čedomiru RIK odbio status manjinskog kandidata, iako je na listi sa bošnjačkim, madjarskim, romskim i vlaškim partijama, i to ne lažno, kao takodje višestruko popularniji Djoka Vlah Vukadinović, koji se u Skupštinu prošli put umuvao baš tako kao “manjina”, mada je otvoreni nacionalista koji ne poštuje te iste manjine, već zaista i suštinski. Čedomirova lista jeste manjinska, i to ne samo zbog toga što i u LDP-u, kao i u celoj toj koaliciji, kandidati zaista jesu svih nacionalnosti, ne čak ni zbog toga što je Čedomirova ideologija oduvek bila ta da otvoreno govori, i sad ga bukvalno citiram od pre 13 godina: “Ako glasate za mene, znajte da ne glasate samo za Srbina, jer ja sam i Hrvat i Bošnjak i Madjar i Albanac, jer samo tako mogu da budem čovek”, ne samo zbog toga što je mir u regionu najmanjinskija od svih manjinskih ideja i politika, već zbog toga što će, ako on ovoga puta ne prodje, naša Narodna Skupština po prvi put biti potpuno očišćena od one najugroženije manjine u političkom životu Srbije – od poslednje petooktobarske snage i simbola revolucije.

Ljudi mrze Čedomira a ne mrze Vasiljkovića, ljudi seire nad njegovim minimalnim procentima na izborima, ljudi mu zameraju što je iz iscepanih starki devedesetih dvadeset godina kasnije u skupim kolima, ljudi mu se podsmevaju što ga RIK ponižava, a istovremeno najnormalnije prima liste Levijatana i primila bi Vasiljković Dragana da se, kao vlasnik australijskog pasoša, kandiduje kao australska manjina, a sve to samo zbog jednog: ne ni zbog para, ne ni zbog starki, ne ni zbog kola, ne ni zbog tog izmišljenog DNK u hlorisanoj vodi kod Šilera, već zato što on jeste prava manjina, jedina politička manjina koja kaže – nikad više Srebrenica, nikad više zločini na Kosovu, nikad podela Bosne, nikad više rat u regionu. To je ono što mu Srbija ne oprašta, a ne silos i skupo odelo. I da koru hleba nema, opet bi ga mrzeli, kao što mrze svaku manjinu, posebno onu koja nam uporno i uporno, uprkos svemu, decenijama govori istinu u lice.

Tekst je prenet iz lista Blic.