Kako da smanjimo siromaštvo u Srbiji?

Autor: Lana Avakumović, portal Talas

Gost najnovije emisije Talasna dužina bio je Žarko Šunderić, direktor Centra za socijalnu politiku, koji je govorio o nekoliko izuzetno važnih, ako ne i ključnih tema za život i rad u Srbiji. Reč je o siromaštvu, nejednakosti, socijalnoj politici, penzijama, zdravstvu, obrazovanju i zaposlenju.

Imajući u vidu da, kako je Šunderić naveo, u Srbiji 500.000 ljudi ne može da zadovolji osnovne potrebe, pitanje siromaštva je od izuzetnog značaja. Još važnije je pitanje kako pristupamo problemu siromaštva – kako ga razumemo i kako razmišljamo o potencijalnim rešenjima.

Apsolutno i relativno siromaštvo – kako stojimo u Srbiji?

Kada je reč o merenju siromaštva, postoje dve osnovne kategorije: apsolutno i relativno siromaštvo. Pored toga, postoji i kategorija ekstremnog siromaštva, ali je ona u evropskim zemljama uglavnom na marginalnom nivou tj. blizu nule, objašnjava Šunderić.

Apsolutno siromaštvo odnosi se na potrošnju (na mesečnom nivou), a relativno na dohodak – to znači da apsolutno siromaštvo meri broj ljudi u nekoj zemlji koji ne mogu da zadovolje osnovne potrebe, dok relativno siromaštvo meri dohodak građana u odnosu na druge građane iste zemlje.

Kada je reč o apsolutnom siromaštvu, u Srbiji trenutno osnovne potrebe ne može da zadovolji oko pola miliona ljudi ili negde oko 7% stanovništva, kako je objasnio gost Talasne dužine. Ovaj nivo može da se uporedi sa stanjem pre Svetske ekonomske krize 2008. godine koja se prelila i na srpsku privredu.

Međutim, kada je Republički zavod za statistiku (RZS) prvi put sproveo anketu o potrošnji 2002. i 2003. godine, rezultati su pokazali da čak 14% građana živi u apsolutnom siromaštvu, što znači da je taj broj prepolovljen u periodu relativno visokog ekonomskog rasta (koji je dosezao i 7-8% BDP-a) između 2003. i 2008. godine.

Ako govorimo o relativnom siromaštvu, važno je da razlikujemo dva odvojena pojma – siromaštvo i nejednakost, o čemu smo ranije pisali:

Dakle, kada merimo relativno siromaštvo, treba imati na umu izazove u metodologiji – tako je i Šunderić objasnio da, iako zvanična statistika pokazuje da je oko 25% stanovništva u Srbiji relativno siromašno, Evropska unija i Eurostat ukazuju na to da postojeći indikatori više mere nejednakost nego siromaštvo. Dodatno, merenja u Srbiji imaju kategoriju negativnog prihoda (koliki prihod su ispitanici ostvarili u toku godine, a koliki su planirali da ostvare pa nisu), što se često svodi na subjektivne procene koje zatim utiču na rezultate ankete. Taj aspekt, kao i uračunavanje ekstremno bogatih stanovnika (koji se često isključuju iz računice u drugim zemljama), dodatno naglašavaju izmerenu nejednakost.

Konačno, ukoliko želimo da smestimo Srbiju u širi kontekst, korisno je pogledati dohodak po stanovniku u Srbiji u odnosu na zemlje regiona, Evrope i sveta:

Ako se vratimo na 500.000 ljudi koji u Srbiji žive u apsolutnom siromaštvu, Šunderić je naglasio da je važno imati u vidu i koje su to kategorije stanovništva. Reč je prvenstveno o domaćinstvima čiji nosilac je nezaposlen, što, po njegovim rečima, povećava šanse za siromaštvo čak tri puta. Dodatni faktor koji utiče na rizik od siromaštva jeste i obrazovanje, konkretno – ukoliko neko nema završenu osnovnu školu. Takođe, rizik od siromaštva je više nego duplo veći na selu u odnosu na grad.

Uvid u ove podatke navodi na moguća rešenja. Šta tačno treba da radimo da bismo smanjili siromaštvo u Srbiji?

Obrazovanje i zaposlenje – dve ključne oblasti

Kako se Centar bavi siromaštvom iz vizure socijalne politike, Šunderić je u pogledu rešenja govorio upravo o merama socijalne politike. U tom smislu, kao najvažnije oblasti izdvojio je obrazovanje i zaposlenje. Iako, kako je istakao, zvanična statistika pokazuje da se nezaposlenost u Srbiji smanjuje, broj od pola miliona ljudi u apsolutnom siromaštvu opstaje na tom nivou.

„Ukoliko uspemo da obezbedimo svim ljudima da imaju dobro i kvalitetno obrazovanje i da ga završe, to je jedan od najsigurnijih načina“, objasnio je Šunderić i dodao da je izazov sa kvalitetnim obrazovanjem to što se ne dostiže tako lako. S druge strane, ni država nije u stanju da osigura obavezno osnovno obrazovanje, pa tako imamo 5-6% dece koja ne završavaju osnovnu školu. Poseban problem predstavljaju marginalizovane grupe kojima su uslovi za obrazovanje i zaposlenje dodatno otežani, što predstavlja posebnu temu.

Kako je istakao naš sagovornik, jedna od polaznih ideja Centra za socijalnu politiku jeste da ljudi u Evropi u 21. veku ne bi trebalo da gladuju, to jest trebalo bi da postoje mere koje ljude izvlače iz siromaštva. Dugoročno gledano, te mere da se odnose na obrazovanje i zaposlenje.

Rano obrazovanje – politika koja se najviše isplati

Šunderić je izdvojio nekoliko mera koje možemo da označimo kao dobre ili loše kada je reč o smanjivanju stope siromaštva. Pre toga, dodao je, treba naglasiti da se u Srbiji često dešava da „prepisujemo evropske modele“ uz očekivanje da će imati dobre efekte iako se društva značajno razlikuju.

To je slučaj sa politikom aktivacije siromašnih ljudi koja je, kako kaže, glavna tema u društvima koja imaju nisku nezaposlenost na nivou 3-5%, a čak ni tu nije izvesno koliko će rezultati biti pozitivni. Takva politika u Srbiji, društvu koje ima veliki broj važnijih strukturnih problema, predstavlja dodatni trošak koji ne donosi konkretne rezultate.

„Vi aktivirate nekoga za nekakav posao koji ne postoji na tržištu i to je uludo potrošen javni resurs“, objašnjava Šunderić i dodaje da je bolje koristiti postojeće resurse na mere za koje sigurno znamo da su dobre, nego tražiti i ulagati dodatne resurse u politike koje čak ni u EU ne postižu naročito pozitivne rezultate. U svemu tome treba imati u vidu i da u Srbiji ne postoji stabilan i jak sistem koji je u stanju da u potpunosti sprovede ovakve ili slične mere.

Na pitanje koje su dobre mere, Šunderić odgovara – ulaganje u obrazovanje.

Uloženi dinar, dolar ili evro u politike ranog obrazovanja vraća se između 5 i 13 puta

Kako kaže, politika za koju se kontinuirano pokazuje da ima veliki efekat na ekonomije i društvo jeste rano obrazovanje, u periodu između 3 i 5 godina. „Uloženi dinar, dolar ili evro u politike ranog obrazovanja vraća se između 5 i 13 puta, to je jedna politika koja se najviše isplati“, naglasio je. Ono što je posebno zanimljivo jeste da rano obrazovanje najveći efekat ima upravo za decu koja su siromašna i imaju težu početnu poziciju, zbog čega Šunderić zaključuje da bi ulaganje u rano obrazovanje imalo smisla jedino ako su siromašna deca uključena u taj program.

Kako je jedna od aktuelnih tema u ovoj oblasti dualno obrazovanje, Šunderić je istakao da ne postoji dovoljno kredibilnih dokaza da bi ono imalo posebno pozitivne rezultate u ekonomiji poput naše, sa celokupnim nasleđem u obrazovnom sistemu. Kompletno uvođenje dualnog obrazovanja zahtevalo bi, dodaje, mnogo subvencionisanja jer privreda u tome ne vidi šansu, što je poseban izazov ako pogledamo kako se država ophodi prema resursima i koliko je sistem za sprovođenje ovakvih politika nefunkcionalan.

Ulaganje u obrazovanje sobom nosi najmanje intervencije, zaključuje naš sagovornik – „najsigurniji ste da radite pravu stvar“.

Politika podsticanja rađanja – primer neodgovorne politike

Kao primer socijalne politike koja predstavlja veliki trošak a ne postiže rezultate, Šunderić je naveo – politiku za podsticanje rađanja. Reč je izuetno velikim sredstvima koja se ulažu, a porodice koje ih primaju imaju pravo na podršku u trajanju od 18 godina.

„Mi još nismo u punom kapacitetu videli u kom smo problemu“, dodao je, i posebno naglasio činjenicu da je reč o neodgovornoj politici jer postoje dokazi da su se druge zemlje „prevarile“, te su tako Severna Makedonija i Crna Gora „jedva odustale“ od ovih politika.

„Mi ćemo tek da konstatujemo da je uludo trošenje resursa, a nema efekta na ono za šta se mislilo da ima – podsticanje rađanja“, zaključio je gost Talasne dužine.

Pogledajte celu epizodu Talasne dužine:

——————————————————————————————————————————

Ovaj tekst je nastao uz podršku fondacije Fridrih Nauman i odražava isključivo stavove autorke.