Most: Kada će zvezde RTS-a slediti primer iranskih TV voditeljki?

Priredio: Omer Karabeg, Radio Slobodna Evropa

Bilo je reči o tome kakva je danas medijska situacija u Srbiji i Hrvatskoj u poređenju sa devedesetim godinama, kakvim su pritiscima i pretnjama izloženi novinari, kako tabloidi u Srbiji, koje finansijski pomaže država, blate kritičare režima, zašto u Hrvatskoj nema takvih tabloida, kako moćnici u Hrvatskoj pokušavaju da ućutkaju novinare podnoseći na stotine sudskih tužbi protiv njih, zašto Hrvatska radiotelevizija tuži svoje vlastite novinare, zašto se nijedan novinar Radio-televizije Srbije nije pobunio protiv propagande u programu te kuće kao što su to uradile novinarke iranske državne televizije rizikujući da budu progonjene, da li hrvatski premijer Plenković javno napada medije koji istinito izveštavaju, kao što to čini predsednik Srbije Vučić, kako hrvatska vlada ignoriše zahteve velikog protesta novinara, kao i o tome zašto je iluzorno očekivati da će se Vučić ikada odreći kontrole nad medijima.

Omer Karabeg: Gospodine Bodrožiću, vi ste jednom prilikom rekli da se Srbija nalazi pod režimom koji umnogome podseća na Miloševićev samo što nema rata i pucanja. Da li je i medijska situacija takva?

Željko Bodrožić: Mi u Srbiji sada živimo u skoro potpunom medijskom mraku, za razliku od devedestih kada su postojali opozicioni mediji i veliki broj nezavisnih i hrabrih novinara koji nisu želeli da učestvuju u ratnoj propagandi Miloševićevog režima. To je kvalitativna razlika koja ne ide u prilog sadašnjoj situaciji. Posle 5. oktobra stvari su se popravile, međutim od 2012, naročito od 2014, kada je Vučić uspostavio takoreći apsolutnu vlast, mnogo toga se pogoršalo i mi smo se u svakom pogledu vratili unazad.

Vučić i Plenković

Omer Karabeg: Gospodine Zovko, kako biste uporedili sadašnju medijsku situaciju u Hrvatskoj u odnosu na onu iz Tuđmanovog vremena?

Hrvoje Zovko: Kada uspoređujemo devedesete sa sadašnjom situacijom, citirao bih moju kolegicu novinarku Slavicu Lukić koja je rekla da devedesete jesu bile olovne godine za slobodu govora i novinarstvo, ali iz današnje perspektive na njih gledamo sa nekom vrstom nostalgije. Naime, devedesetih godina je postojao snažan pritisak na javne medije koji su samo po nazivu bili javni, ali su zapravo pripadali vladajućoj stranci i znalo se čiju su politiku provodili. Međutim, mediji koju su bili u privatnom vlasništvu borili su se za prepoznatljivost i čitanost i neki od njih su u većoj mjeri služili javnom interesu od javnih medija. Danas su sve informacije dostupne, nemate samo jednu televiziju nego ih je više, tako da ne bih s prevelikom nostalgijom gledao na devedesete. To je bilo vrijeme kada je u redakciju Glasa Slavonije upao Branimir Glavaš sa svojim vojnicima, to je bilo vrijeme velikog pritiska na Feral Tribune, vrijeme kada se pokušalo ugasiti Radio 101. Nadam se da se devedesete više nikada neće ponoviti, ali čini mi se da danas u nekim segmentima nije puno bolje u odnosu na to vrijeme. Da mi je devedesetih godina netko rekao da će situacija na Hrvatskoj radioteleviziji za dvadeset godina biti gore, rekao bih mu da je lud i da je to nemoguće. Ali evo, danas, kad gledam situaciju, mogu reći da je gora nego prije 20 godina.

Omer Karabeg: U Srbiji Vučić direktno napada nezavisne novinare. Čim ga neko kritikuje on mu odmah odgovori i optuži ga da laže. Da li to radi i premijer Plenković?

Hrvoje Zovko: Plenković je znao javno ispoljiti svoju ljutnju na novinare. Bilo je više slučajeva kada je on znao pokazati svoje drugo lice koje nije umiveno i proeuropsko. To sam osobno doživio prilikom novinarskog prosvjeda prije godinu dana. Nije se usudio komentirati zahtjeve koje je na tom prosvjedu iznijelo 2.000 novinarki i novinara što su mu došli pred Banske dvore, nego me optužio da sam kolovođa i da sam fizički nasrnuo na urednicu Informativnog programa HRT. Time je praktično sa pozicije najmoćnijeg čovjeka u Hrvatskoj na neki način izvršio pritisak na sud, jer me je rukovodstvo HRT-a otpustilo i ja sam potražio pravdu na sudu. I u drugim prilikama Plenković je znao novinare optužiti za vođenje hibridnog rata protiv vlade.

Moć tabloida

Omer Karabeg: Da li su tiražni tabloidi u Srbiji glavna poluga Vučićeve vlasti? Na mig iz vrha oni se obračunavaju sa Vučićevim kritičarima ne prezajući ni od najgorih kleveta i podmetanja.

Željko Bodrožić: Ne bih se složio da su oni glavna poluga. Oni jesu važna poluga, jer im je dodeljena uloga da targetiraju i provlače kroz blato ljude iz javnog života koji se oglašavaju o političkim prilikama u Srbiji. Oni su stekli moć zato što su jeftini i što se služe nacionalističkim stereotipima. A nacionalizam je zver koja od kraja osamdesetih do danas razjeda srpsko društvo. Tabloidi u suštini rade posao koji ne stignu da urade televizije sa nacionalnom frekvencijom koje su glavna poluga Vučićeve propagande, one odrađuju najveći deo posla. Za njima idu tabloidi, a tu su i lokalni mediji koji su veoma važni za režim. Srpska napredna stranka je zavladala skoro svim lokalnim medijima. Tako nije bilo devedesetih. Tada je bilo stotinak jakih i uglednih lokalnih novina, radio i televizijskih stanica koje su probijale medijsku blokadu.

Omer Karabeg: Zašto su tabloidi jeftini? Da li oni dobijaju novac od vlasti?

Željko Bodrožić: Da, na razne načine. Preko konkursa za sufinansiranje medijskih projekata desetine miliona dinara odlazi tabloidima. Pre svega, Srpskom telegrafu, Informeru i tabloidu Alo. Tabloidi dobijaju i razne druge podsticaje iz državnog budžeta, a i veliki broj reklama i oglasa od javnih preduzeća koje kontroliše režim.

Omer Karabeg: Da li u Hrvatskoj ima tabloida koji obavljaju prljave poslove za vlast?

Hrvoje Zovko: Mislim da ne. Postoje neki portali sa huškačkim sadržajem, postoje neki ekstremistički mediji, ali ne u onoj mjeri kako je to u Srbiji. Njihov broj je zanemariv u odnosu na Srbiju.

1.160 tužbi protiv novinara

Omer Karabeg: Kakvim su sve pritiscima izloženi nezavisni mediji i novinari? Ima li i fizičkih pritisaka?

Željko Bodrožić: U Srbiji ima i pretnji i fizičkih napada, a i finansijskog pritiska. Nezavisnom mediju je nemoguće doći do javnog novca, niti do reklama i oglasa. Finansiraju se samo podobni mediji. U manjim sredinama novinarima, koji su zaposleni u javnim servisima ili u privatnim medijima pod kontrolom vlasti, preti se gubitkom posla. Nezavisno udruženje novinara vodi evidenciju o napadima i pritiscima, ali mnogi novinari ih zbog straha ne prijavljuju.

Omer Karabeg: Gospodine Zovko, vi ste rekli da su novinari u Hrvatskoj poput nezaštićene divljači na koju je sezona lova stalno otvorena.

Hrvoje Zovko: Hrvatska je poznata po tužbama protiv novinara. U Hrvatskoj možete biti osuđeni ako objavite istinitu informaciju. Stvoreno je ozračje da su novinari krivi za sve. Državni dužnosnici prozivaju novinare, premijer govori o hibridnom ratu, najviši predstavnici Katoličke crkve sa oltara okrivljuju novinare. Hrvatsko novinarsko društvo je prošle godine pobrojalo 1160 sudskih postupaka protiv novinara i medija, mada je njihov broj puno veći. Policija je upala u redakciju portala Net.hr da bi legitimirala kolegicu Đurđicu Klancir, a kolega Gordan Duhaček iz Indexa priveden je zbog jednog tweeta. Na to sam mislio kada sam rekao da je “otvorena sezona lova” na novinare i ta sezona dugo traje. I to se dešava u državi u kojoj imate bezbroj korupcijskih afera, u kojoj je bivši premijer na optuženičkoj klupi, u kojoj su pojedini ministri morali otići zbog korupcije.

U Hrvatskoj je registrirano preko 50 slučajeva prijetnji i fizičkih napada na novinare, a onima koji nam prijete i koji nas napadaju ništa se ne događa. Prije godinu dana imali smo sramotnu izjavu bivše predsjednice Kolinde Grabar Kitarović. Kada je jedan ratni veteran iz okolice Splita napisao na Facebooku da novinare treba ubiti, ona je rekla da je to bilo iskazivanje nezadovoljstva. Najviši predstavnici vlasti poput potpredsjednika Sabora Miljana Brkića, koji je drugi čovjek vladajućeg HDZ-a, tuže medije i dobijaju parnice. Najviši suci u državi tuže medije. Javni servis – Hrvatska radiotelevizija – masovno tuži vlastite zaposlenike. To je nemoguća situacija. I Evropski sud za ljudska prava je u nekoliko presuda ukazao na tu sumanutu atmosferu.

Čiji su RTS i HRT?

Omer Karabeg: Da li je Radio-televizija Srbije, koja bi trebalo da bude javni servis, pod direktnom Vučićevom kontrolom?

Željko Bodrožić: Odgovor je – da. Tu nema dileme. RTS služi za golu propagandu vladajuće stranke, pre svega za propagandu Aleksandra Vučića. Mislim da su mnogi novinari koji danas rade na RTS-u, a koji su važili za profesionalce, obrukali svoju profesiju. Obrukali su se i lično i ostaće upamćeni kao ljudi koji su javni servis pretvorili u propagandnu mašinu vladajuće partije. Oni to ne rade kao Pink – brutalno i bezobzirno – ali rezultat je isti. Glavne informativne emisije se sastoje samo od aktivnosti predsednika Vučića i funkcionera Srpske napredne stranke, a poneki opozicioni glas čuje se samo kada su neke vanredne prilike. Gledajući RTS ne možete da saznate šta se zaista dešava u Srbiji, već dobijate sliku da živimo u zlatnom dobu i da je sadašnja vlast najbolja u novijoj istoriji – kako njeni predstavnici sami o sebi govore.

Hrvoje Zovko: I Hrvatska radiotelevizija je pod kontrolom vladajuće stranke – Hrvatske demokratske zajednice. Sad će četvrta godina kako je HDZ došao na vlast. Kad su došli na vlast, u roku od nekoliko dana smijenjeno je 74-oro mojih kolegica i kolega. Smijenjeni su ne samo ljudi iz Informativnog programa, nego i šefovi snimateljskih ekipa i montažera, kao i vrsni znalci dokumentarnog i drugih programa. O tome kakva je situacija na Hrvatskoj radioteleviziji mogao bih još puno toga reći, ali ja sam sada u radnom sporu sa tom kućom koja me inače tuži. Vrlo je evidentno da je program Hrvatske radiotelevizije pod političkom kontrolom aktualne vlasti. Dovoljno je samo da pratite program, pa će vam sve biti jasno – ko i kako kontrolira Hrvatsku radioteleviziju. Ja sam 2018. dao ostavku na mjesto izvršnog urednika news kanala – to je HRT4 – zbog pritisaka i pokušaja cenzure. Pokušalo se utjecati na odabir gostiju gdje mi je tadašnja, a i sadašnja urednica Informativnog programa rekla da se mi trebamo baviti SDP-om, a ne HDZ-om. Ja sam nakon toga dao ostavku koja je prihvaćena, da bih nakon dva sata ponovo bio pozvan na razgovor gdje je došlo do svađe. Moja firma, za koju sam radio 21 godinu, iskoristila je tu svađu da mi da izvanredni otkaz pod optužbama za nekakvo nasilje, što je potpuno nevjerojatno, neistinito i sumanuto. Sve novinarske asocijacije u Hrvatskoj i regiji, Evropske federacije novinara i mnogi drugi dali su mi podršku. Krajem 10. mjeseca prošle godine dobio sam sudski spor i moj otkaz je proglašen nezakonitim. Međutim, Hrvatska radiotelevizija je podigla tri tužbe protiv mene. Samo u jednoj traže 250.000 kuna, a to je skoro 40.000 eura, za povredu ugleda i časti. Tužili su i HND čiji sam predsjednik. To je onaj, da tako kažem, pravosudni teror koji sam već spominjao.

Lekcija iz Irana

Omer Karabeg: Kada govorimo o ostavkama, nedavno su u Iranu tri voditeljke dnevnika napustile državnu televiziju zbog toga što se u informativnom programu tri dana lagalo da Revolucionarna garda nije oborila civilni avion u kome je stradalo 176 putnika, mahom Iranaca. Jedna od njih je rekla: “Oprostite što sam vas 13 godina lagala”. Takvi gestovi u iranskom režimu predstavljaju ogromnu hrabrost, jer će te novinarke sigurno snositi teške posledice. Da li je iko iz Radio televizije Srbije napustio tu kuću? Za takav gest nije potrebna velika hrabrost, već samo odgovornost prema profesiji. Ima li takvih primera?

Željko Bodrožić: Nažalost, nema. Bilo je slučajeva da su se neki novinari povukli iz Informativnog programa i rade u nekim drugim redakcijama u okviru RTS-a ne želeći više da učestvuju u propagandi. Ali takvu izjavu nismo doživeli. Očigledno je da je i Iran ispred Srbije, kada je u pitanju savest novinara državne televizije. Nezavisno udruženje novinara Srbije nastalo je devedesetih godina iz protesta pre svega novinara RTS-a koji su u mnogo težem vremenu, kada je bio rat i kada su padale glave, smogli snage da kažu – ne totalitarnom režimu i njegovoj propagandi. Nastavili su borbu tako što su osnovali Nezavisno udruženje novinara Srbije i medije preko kojih su izveštavali o onome što se zaista dešavalo u Srbiji i regionu devedesetih godina. Poražavajuća je činjenica da 2020. novinarke iranske državne televizije – rizikujući da, ako ne izgube glavu, onda svakako građanska prava – kažu da su lagale svoj narod, a da u Srbiji novinari i novinarke, bez imalo griže savesti, vode dnevnik koji ne održava ni pet posto onoga što se dešava u našoj zemlji.

Omer Karabeg: Početkom marta prošle godine Hrvatsko novinarsko društvo organizovalo je u Zagrebu veliki protest novinara. Tada su novinari poručili vlastima – oteli ste nam medije, novinarstvo ne damo. Tražili su da im se omogući da svoj posao rade u normalnim uslovima. Od tada je prošlo desetak meseci. Da li se išta promenilo?

Hrvoje Zovko: Moram reći da se vlast ignorantski ponaša prema našim zahtjevima. Tu je bilo zahtjeva protiv cenzure, a jedan od zahtjeva bio je i ostavka vodjstva Hrvatske radio-televizije zbog svega što se događa na javnom servisu. Nije se puno toga promijenilo i mi ne isključujemo novi prosvjed. Pozvaćemo i građane da nas podrže. U Hrvatskoj se novinari optužuju da su protivnici države, pogotovo kada otkriju koruptivne afere u koje su umiješani najviši državni dužnosnici. Mi to ne možemo i nećemo podnositi. A sve to se događa u zemlji – članici Europske unije koja upravo presjedava tom Unijom.

Omer Karabeg: Da li se išta promenilo nakon višemesečnih protesta građana Srbije protiv Vučićevog režima, posebno protiv gušenja slobode medija?

Željko Bodrožić: Samo fasadno. Uzdrmana masovnim protestima vlast je pristala na pregovore sa opozicijom pod patronatom Evropske unije. U tim pregovorima jedan od glavnih zahteva opozicije upravo je bila sloboda medija, odnosno da vlast skine šapu sa medija, pre svega sa televizija sa nacionalnom frekvencijom. Međutim, vlast nije pokazala nimalo razumevanja za te zahteve. Naprotiv, čak su i pojačali kampanju na svojim medijima protiv svih koji drugačije misle.

Omer Karabeg: Neki kažu da će Vučić pristati na sve, ali nikada na slobodu medija.

Željko Bodrožić: To je tačno. Vučić ne pušta medije i uopšte ne želi o tome da razmišlja. Svi ti pregovori, razgovori, okrugli stolovi samo su prazna priča. Mediji koje kontroliše Srpska napredna stranka, odnosno Aleksandar Vučić, a to je ogromna većina, sve su beskrupulozniji i brutalniji. Mislim da ovaj režim nikada neće dozvoliti da mediji budu slobodni.

Gde je veći mrak?

Omer Karabeg: Kako biste na kraju ocenili medijsku situaciju u Srbiji u odnosu na onu u Hrvatskoj?

Željko Bodrožić: Mislim da je situacija u Srbiji, nažalost, mnogo gora. U Hrvatskoj vladajući HDZ disciplinuje državnu televiziju i mnoge lokalne medije, a u Srbiji su, kad je reč o slobodi medija, ugrožena osnovna, elementarna prava. Toga nije bilo pre dolaska naprednjaka na vlast. I ondašnja vlast je imala tendenciju da kontroliše glavne medije, ali je postojala ravnoteža moći koja je umnogome doprinela da bude više medijske slobode. Bilo je nekoliko jakih partija koje su se između sebe borile za prevlast, tako da nijedna nije mogla u potpunosti da zavlada medijskom scenom. Sada imamo zarobljenu medijsku scenu. Vladajuća partija kontroliše sve televizije sa nacionalnom frekvencijom. Poslednja istraživanja govore da se 70 posto ispitanika o dešavanjima u zemlji obaveštava preko RTS-a i Pinka. To znači da velika većina građana Srbije nikada nije čula za aferu Krušik, da ne zna da je našem kolegi Milanu Jovanoviću zapaljena kuća, da ne zna o stotinu stvari koje su loše za ovu vlast. A stalno slušaju priče o napretku i velikim podvizima naprednjaka i Aleksandra Vučića. Nažalost, mi ponovo živimo u nekoj vrsti devedesetih. Ne puca se, ne ubija se, ali nas more crne slutnje. Ali novinarska scena je ipak žilava. To je valjda ostalo od onih devedesetih godina. Mnogi od tadašnjih hrabrih novinara su i dalje u profesiji, a posebno raduje da ima dosta mlađih novinara koji istražuju korupcionaške afere vlasti i čuvaju obraz profesije. To budi nadu da nije sve propalo i da se jednog dana stanje može normalizovati.

Hrvoje Zovko: Kad čujem kolegu Bodrožića moram da kažem da je veći mrak u Srbiji. Puno je bolja situacija u Hrvatskoj. To što mi imamo više slobode nije neka velika utjeha. Mi imamo svojih velikih problema o kojima sam govorio – i želimo da ih rješimo. Jer osim političkih pritisaka imamo i ekonomske pritiske. Raznorazni lobiji i oglašivači su rak rana hrvatskog medijskog prostora. Ja bih želio da i naše kolegice i kolege u Srbiji imaju puno bolju situaciju. Ovo o čemu priča kolega Bodrožić je nedopustivo. Jezivo. Meni je nevjerojatno da se sve to događa u Srbiji – u srcu Evrope.

Tekst je prenet sa portala Radio Slobodna Evropa.