Zašto građani Srbije odbijaju vakcinaciju: Vlast se kocka s našim životima

Piše: Jelena Aleksić

U suočavanja sa širenjem kovida-19 planetom su se brže od same infekcije širile jedino teorije zavere o tome kako je ovaj virus nastao, ko ga je izmislio kako bi nas čipovao, pobio višak čovečanstva i(li) nadigrao suparničku vladu. U to vreme naučnici širom sveta krajnje solidarno su razmenjivali sve dostupne informacije kako bi planeti što pre ponudili vakcinu, upozoravajući istovremeno da će zbog dezinformacija, ali i objektivnog straha od novog i nedovoljno poznatog, biti mnogo onih koji će radije slušati nekakvog “doktora Nestorovića” nego naučnu zajednicu. Onog doktora Nestorovića koji baš ovih dana kada je u Srbiji sve više zaražene dece tvrdi da “deca ne mogu da obole od kovida”, dodavši još: “Dosadan sam, to je moja specijalnost, ne mogu da obole jer nemaju receptor za virus, nemaju ACE2 receptor do 12 godina, ne mogu da obole”. Budući da je lekar, doktor Nestorović obavezno u svojim krajnje apsurdnim i kontroverznim izjavama ubaci i neki zbunjujući medicinski termin, onaj koji će njegovim slušaocima služiti kao krunski dokaz autoriteta za sve što govori. Sada je malo ljudi od ugleda koji ovog čoveka otvoreno ne prozivaju, upozoravajući na štetočinska gostovanja po televizijama i činjenicu da samo neke od njegovih izjava imaju po čak 18 miliona pregleda na Jutjubu dok Srbiju priteže delta soj koronavirusa odnoseći sve više života, kako onih koji nisu uspeli da pobede bolest tako i svih onih koji ne mogu da dobiju potrebnu medicinsku negu jer su bolnice preokupirane kovid-pacijentima. I sve to u trenutku kada se Evropska unija polako, ali sigurno izvlači iz kandži masovnog obolevanja zahvaljujući kolektivnom imunitetu i činjenici da je više od 80 odsto odraslog stanovništva vakcinisano. Zašto je Srbija ostala na začelju iako je među prvima imala vakcine? Ko su ljudi koji odbijaju da se vakcinišu iako time ugrožavaju sve oko sebe? Kakva su njihova objašnjenja? Kako je moguće da su društva za koja se veruje da su izrazito individualistička pokazala mnogo veći nivo kolektivne i društvene solidarnosti od žitelja Srbije? Šta su mitovi, a šta istine o solidarnosti građana Srbije?

NA KRIVOM TRAGU: Zanimljivo je da na većinu postavljenih pitanja od stručnjaka dobijamo odgovor da smo sasvim na krivom tragu, te da se pune bolnice, hiljade obolelih i sve više umrlih ne mogu staviti na dušu nesaosećajnom pojedincu već predstavnicima države koji nas mesecima uveravaju da je baš sve u redu i da virus uopšte nije opasan. Naime, profesor Dragan Popadić s katedre za socijalnu psihologiju Filozofskog fakulteta insistira na ovom objašnjenju, slično kao i psiholog i profesor na nekoliko ovdašnjih fakulteta Žarko Trebješanin, pretpostavljajući tezi o ličnoj neodgovornosti pojedinaca to što su se isti ti pojedinci na početku pandemije ponašali krajnje ozbiljno, poštujući sve naredbe i preporuke Kriznog štaba.

“Setite se da su ljudi ostajali u kućama, da se svakoga dana sastajao Krizni štab i da smo svi čekali njihova saopštenja i konferencije za medije, i to onda kada za onako drastičnim merama i nije bilo potrebe. To su isti ljudi za koje sada pretpostavljate da su neodgovorni. Zapitajte se zašto sada neće da se vakcinišu, a odgovor je sasvim jasan – zato što država ne šalju poruku da je stvar ozbiljna”, smatra Trebješanin. I Popadić najveći deo odgovornosti nalazi u predstavnicima vlasti. Zapravo, profesor Popadić tvrdi da verovanja u teorije zavere u slučaju aktuelne pandemije imaju mali uticaj na ponašanje antivaksera, ali zato oni koji šire poluinformacije, poput pomenutog doktora Nestorovića, imaju veliki uticaj. Evo i zašto: “Pojavljuje se na većini televizija. Uvek ga predstavljaju sa dubokim poštovanjem kao lekara. Dobio je orden od države. I sad ja vas da pitam kako ćete prosečnog gledaoca ubediti da on ne treba da veruje profesoru Nestoroviću. Da su lekarska udruženja reagovala, da ga je neko od medicinskih autoriteta javno diskvalifikovao, da je ovaj čovek snosio bilo kakvu sankciju, onaj ko ga sluša zapitao bi se hoće li ga i dalje pratiti. Ovako, ljudi s punim pravom mogu sve nas koji smo za vakcinaciju da pitaju zašto bi se vakcinisali. Em se od takvih kao što je taj doktor propagira da je vakcina rizična, em nas vlasti svakog dana uveravaju da situacija uopšte nije alarmantna”, u dahu izgovara profesor Popadić, objašnjavajući dalje: “To što se vlast deklarativno zalaže za vakcinu, to više nikoga ne dotiče jer suština je u akciji. Pominjete zemlje EU koje suočene sa svakodnevnim protestima podižu nivo vakcinisanih na 80 odsto. Zašto? Zato što imaju bolje i solidarnije pojedince? Ne nego zato što je stav države odlučan i jasan. Ona zna da će krute mere oštetiti njen imidž, ali joj to nije prioritet i kada država insistira na kovid-propusnicama i vakcinaciji, ljudi shvataju da je stvar ozbiljna i poštuju preporuke. Uostalom, nemaju mnogo izbora. A kod nas se sa 7.500 obolelih u danu živi sasvim normalno, organizuju se koncerti, ne insistira se na propusnicama, u javnom prevozu je pola ljudi bez maski. Pa to je poruka građanima da ne moraju da se vakcinišu jer stanje uopšte nije tako teško, a kad na to dodate informacije o eventualnoj štetnosti vakcine, koje šire i mnogi lekari, onda je otpor vakcinaciji sasvim razumljiv”, smatra sagovornik Novog magazina.

I zaista, nabrajati kakve su sve mere na snazi širom Evropske unije i sa koliko protesta su se suočile sve zemlje koje su uvele kovid-propusnice bilo bi sasvim nepotrebno, budući da je Novi magazin o tome nekoliko puta pisao. Tek, Srbija je ostala na oko 52 odsto vakcinisanih, dok su zemlje Starog kontinenta na oko 80 odsto, a u mnogim se ukidaju sve mere ograničenja zbog stečenog kolektivnog imuniteta. U našim bolnicama je sve više zaražene dece i beba mlađih od mesec dana, a Krizni štab još uvek razmatra kovid-propusnice, i dalje ne ograničavajući okupljanja ni u zatvorenom ni na otvorenom. Profesor Popadić je posebno zgrožen činjenicom da za postojeće stanje vlast okrivljuje građane, čemu ponovo svedočimo u danu kada nastaje ovaj tekst. To je već treći mesec otkako se debatuje o kovid-propusnicama, za koje premijerka u utorak kaže: “Mi smo sve spremili za kovid-propusnice. Ja ću razgovarati još, da vidim da li ćemo ići na to. Ali čujem na različitim medijima i od raznih eksperata različite informacije i poglede na stvari. Propusnice nisu magični metak koji će rešiti situaciju već način da se motivišu mladi ljudi da se vakcinišu kako bi mogli da idu u klubove, kafiće, restorane”, saopštava Ana Brnabić, konstatujući da je svega 21,4 odsto mladih uzrasta od 18 do 30 godina vakcinisano.

“To je stvar građanske solidarnosti i zaštite onih koji iz različitih razloga ne mogu da se zaštite. Država je svoj deo posla uradila – među prvima smo nabavili vakcine četiri različita proizvođača, a uskoro stiže i peta “moderna”, ali ima nešto i do individualne odgovornosti. Nigde nije zapelo, razmišljamo o kovid-propusnicama”, zaključila je šefica izvršne vlasti.

A to što se i dalje samo razmišlja o propusnicama, to što se ne poštuju mere, to što političari ne nose maske, što se ljudi poput Nestorovića promovišu, što se ne uvodi obavezna vakcinacija dela stanovništva – sve je to za profesora Trebješanina isključivo političko i nimalo društveno odgovorno delovanje vlasti.

“To kako vlast deluje isključivo je politički interes nezameranja biračima jer ako se polovina nije vakcinisala, to je veliki broj potencijalnih birača. Jer, oni razmišljaju koliko bi obaveznom vakcinacijom izgubili podrške i ako je to 10 ili 20 odsto, očigledno im se ne kocka”, misli profesor Trebješanin, s kojim dalje razgovaramo da li bi se i kako ovi ljudi mogli privoleti na imunizaciju.

“Moramo da znamo ko su oni koji se ne vakcinišu da bismo znali kako da utičemo na njihove stavove. Najpre znajmo da u kriznim vremenima kakvo je ovo ljudi teže da sebi objasne stvarnost, a kako je danas internet omogućio širenje informacija u minuti, to je jasno do koliko kontradiktornih i neistinitih informacija svako od nas dolazi.

NISKE STRASTI: Teorije zavere uvek igraju na strasti i osećanja ljudi, nema tu zdravorazumskog razmišljanja ili naučnih objašnjenja i zato se one tako lako prihvataju. Drugo, mnogo je lakše kad imate personalizovanog neprijatelja nego kad vam kažu da je to neki virus koji vi ne možete da zamislite. Zato su bile veoma raširene teorije da Bil Gejts hoće da nas čipuje ili da su sve izmislili Kinezi ili Amerikanci u laboratoriji. Međutim, imajući u vidu da su teorije zavere uvek predrasude, jasno je zašto njima podležu i obrazovani i neobrazovani, pa vi danas među ljudima koji se nisu vakcinisali imate ljude svih statusnih i obrazovnih profila. Uz to, ovakve ili nešto drugačije teorije u Srbiji šire ljudi koji uživaju svaki ugled, poput tog doktora Nestorovića, a sve to će i obrazovanog čoveka na kraju dovesti u sumnju”, konstatuje profesor Trebješanin, tvrdeći da je veliki broj onih koji se ne vakcinišu u Srbiji zapravo zbunjen, a ne sebičan ili nesolidaran, kako često čujemo od nosilaca vlasti.

“Najveći broj tih ljudi ne odbija vakcinu, ali čekaju. Oni nisu neodgovorni nego obazrivi, smatrajući da je vakcina prebrzo napravljena. Ono što oni ne shvataju, a što bi država trebalo da im sugeriše, jeste da čekanjem ugrožavaju i sebe i druge. Problem je što nema ozbiljne, racionalne kampanje koja ne bi skrivala eventualne štetne posledice vakcine, ali bi jasno istakla da je vakcina i dalje jedini lek protiv ove pošasti”, mišljenja je sagovornik Novog magazina. Na pitanje jesu li građani upravo sada dokazali da ne brinu o tuđem već isključivo sopstvenom interesu, on odgovara: “Mi smo nekada bili kolektivističko društvo, ali to odavno nismo. Baš kao što ni zapadna društva nisu individualistička. Možete li zamisliti da se kod nas organizuje referendum hoćemo li mi koji imamo više da plaćamo veće poreze kako bi siromašnijima bilo bolje? Norveška tek tako odluči da deo onoga što imaju ostavi za buduće generacije. Kod nas je ta vrsta državne i društvene solidarnosti nezamisliva. Međutim, problem je što ova vlast forsira bezobzirni individualizam kako u ekonomiji tako i u medijima, u politici. Paradigma vam mogu biti rijaliti-programi, tu se igra na život i smrt bez obaziranja na drugog. Koncept života u Srbiji sveo se na socijal-darvinizam, gde opstaju samo oni koji su najbeskrupulozniji, oni koji se najviše laktaju, oni koji se ne obaziru na druge. Pa pogledajte opoziciju, koja ne može da se ujedini isključivo vođena time šta će ko od pojedinaca dobiti ili izgubiti”, upućuje Trebješanin, dodajući da nadu bude ekološki pokreti koji nastaju upravo kao zajednički odgovor na ugroženu lokalnu zajednicu.

Za kraj, on će spomenuti i jednu posebnu kategoriju ljudi koji izbegavaju vakcinaciju, a to su oni koji su uplašeni i kojima upravo strah snižava kapacitet za logičko promišljanje. “Iz straha, oni su posebno podložni različitim dezinformacijama i do njih bi sada i kampanja koja bi ponudila isključivo medicinske argumente, teško došla. Ipak, imajući u vidu da je 60 odsto mladih nevakcinisano, jasno je da bi se obuhvat mogao značajno povećati, uz istovremeno uvođenje obavezne vakcinacije za određene kategorije stanovništva. Pitanje je samo ima li političke volje za tako nešto, budući da su izbori blizu, a da predizborne kalkulacije imaju primat nad javnim zdravljem”, konstatuje profesor Trebješanin, koji će kao važnu i veliku kategoriju nevakcinisanih izdvojiti mlade o kojima govori i premijerka.

Trebješanin objašnjava da su to uglavnom zdravi ljudi, bez pridruženih bolesti kojima takođe nije jasno i nedvosmisleno poručeno zašto bi trebalo da se vakcinišu.

“Oni vide da mladi relativno dobro prolaze ako obole, a uz to gledaju sve vreme kako država izbegava da uvede strože mere i zapravo osećaju da vakcina nije ni potrebna. Uz to, šire se vesti da bi mogla uticati na plodnost, pa se s pravom pitaju zašto bi se uopšte vakcinisali. Kada bi imali jasne i precizne informacije sa svih nivoa, siguran sam da bi mnogi promenili stav”, smatra profesor psihologije. I ne greši. Jer, oni koji znaju, oni koji stalno primaju istu poruku, nemaju nikakvu dilemu.

Naime, kako ovih dana saopštava dekan Medicinskog fakulteta u Beogradu profesor Lazar Davidović, čak 92 odsto studenata šeste godine ovog fakulteta je vakcinisano, dok je procenat imunizovanih na petoj godini – 91 odsto. Na četvrtoj je dosad vakcinisano 84 odsto studenata, a očekuje se da još 13 odsto njih bude vakcinisano u narednom periodu.

Na trećoj godini je 88 odsto, a vakcinisaće se još osam odsto, dok je na drugoj 69 odsto vakcinisanih, a 30 odsto će vakcinu primiti posle ispitnog roka, pokazalo je istraživanje studentskog parlamenta. Dekan Davidović je mišljenja da studenti ovog usmerenja imaju dvostruku odgovornost:

“Prvo da se zaštite i zaštite svoje iz okoline, a drugo da drugima daju primer jer moraju pokazati da veruju u ono što će učiti i što će sutra raditi.”

Medicinski fakultet je ujedno postao i prva ustanova koja je uvela kovid-propusnice za studente koji dolaze na praktičnu nastavu. “Ni predavači ni studenti ne smeju da imaju nikakve znakove akutne respiratorne infekcije i povišenu temperaturu. Zaštitna maska se podrazumeva, a ono što je novo u odnosu na prošlu godinu jeste da svi moraju da pokažu dokument da su revakcinisani, da su preležali kovid-infekciju ili da imaju odgovarajući broj antitela, negativan PCR ili antigenski test ne stariji od sedam dana, odnosno tri dana ako idu na kliničke preglede”, objasnio je profesor Lazarević.

Inače, studija koja mapira trendove poverenja u vakcinu sprovedena u 149 država u periodu između 2015. do 2019. otkrila je da skepticizam prema tome koliko su vakcine sigurne raste zajedno s političkom nestabilnošću i verskim ekstremizmima. Isto istraživanje je, između ostalog, pokazalo da dok poverenje u vakcine raste od 2015. u mnogim zemljama Evrope, dotle “značajno opada” u šest država: Indoneziji, Pakistanu, Srbiji, Azerbejdžanu, Avganistanu i Nigeriji.

“Ovo je povezano s trendovima političke nestabilnosti i verskim ekstremizmom u tim državama. Među nekim državama više je polarizacije emocija. Više ljudi odlazi u ekstreme ‘snažnog neslaganja’ ili ‘snažnog slaganja’”, analizirala je rezultate vođa ovog istraživanja profesorka Hajdi Larson sa Londonske škole za higijenu i tropsku medicinu.

Ono što je otkrila Larson objavljeno je u medicinskom žurnalu Lancet i bazira se na odgovorima više od 284.000 odraslih iz 2019. o tome smatraju li oni da su vakcine važne, sigurne i efikasne.

Zašto verujemo u teorije zavere

Profesorka socijalne psihologije Karen Daglas nudi nekoliko razloga zašto ljudi veruju u teorije zavere i koji su njihovi psihološki motivi. Ona smatra da im se pojedinac priklanja kako bi zadovoljio potrebu za znanjem, zbog čega su upravo ljudi nižeg nivoa obrazovanja više privučeni teorijama zavere. Drugi motiv se naziva egzistencijalnim i odnosi se na ljudsku potrebu da poseduju kontrolu nad onim što (im) se događa. Stoga, oni koji su inače razočarani i imaju izraženiji osećaj bespomoćnosti, osećaće i veću naklonost pomenutim teorijama. Važnu ulogu ima i potreba da se pojedinci osećaju dobro u odnosu na sebe i grupu kojoj pripadaju, a kada se poseduje informacija koju drugi nemaju i kada se veruje u nešto o čemu većina ne zna, to ispunjava potrebu za posebnošću.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.