Vest iz „Liberasiona“: neposredna demokratija napreduje?
Piše: Svetlana Slapšak, Peščanik
Članovi, njih 100, biće birani kockom po tri kriterijuma – topografskom, starosnom i obrazovno-profesionalnom. A gde je kvota muško-žensko? Jutarnja kafa zaostaje u grlu. Možda je novinar ispustio podatak, gradonačelnica Pariza je ipak levičarka An Idalgo. Novinar je članak završio u blago negativno-neutralizujućem tonu, koji se obično povezuje sa objektivnošću: ne za mene, vala! Izabrani kockom sastajaće se jedanput mesečno i za taj dan dobijati 88 evra naknade, za dane izvanrednih, posebnih sastanaka takođe.
Uprava grada Pariza smatra da je to događaj od globalne važnosti. Slične postupke primenili su u poslednje vreme u Kanadi, Belgiji i Holandiji i na još nekoliko mesta, recimo u Mostaru. U svim slučajevima građani su birani kockom. U nekim slučajevima reč je o građanskoj inicijativi, u većini je reč o državnoj inicijativi, koja osigurava sve troškove neposredne demokratije. Ponegde je uveden i pripremni period, u kojem se izabrani kockom upućuju u administrativne, zakonske i druge lavirinte, da bi znali o čemu i kako odlučuju. „Odlučivati“ je možda prejaka reč, no ovakav oblik neposredne demokratije, nazvan najčešće „deliberativni“ opsežniji je od participatornog. Deliberacija, termin koji se upotrebljava u mostarskom slučaju, pripada danas evro-jeziku, što je, uzgred, savet piscima projekata.
O neposrednoj demokratiji i izboru kockom u antičkoj Atini pisala sam već toliko puta, i u Peščaniku, da skoro nema smisla da ponavljam; no ponavljanje sa popravljanjem upravo je praksa neposredne demokratije. Glasačka mašina za biranje kockom, čiji su ostaci izloženi u Muzeju agore u obnovljenoj Atalovoj Stoi u Atini, za mene je izvesno najviša na spisku antičkih spomenika. Ponekad zamišljam kako ovih otprilike sto kila mermera Indijana Džons tovari na svoja staračka pleća i nestaje u sunčevom zalasku u pravcu drugih gradova i muzeja…
Pojava neposredne demokratije izvesno je reakcija na raspadanje parlamentarnog sistema, koji se posvuda gubi na stranačkom vašaru i u krajnje, cinično uprošćenim kriterijumima izbora kandidata – novac, korupcija, strah, glupost. Tako se biraju Tramp, Orban, Vučić, tako se prave koalicije od Janše do Kurca, tako se, još nezvanično, među kandidate u Francuskoj ugurava monstruozni desni identitarac i milioner Erik Zemur. Nepoverenje u takav sistem vodi u prvo razmišljanje o neposrednoj demokratiji, koja je u prošlosti uvek tinjala na nekom sasvim malom i skrivenom ognjištu – po univerzitetima, cehovima, seoskim savetima, revolucionarnim grupama, da i ne pominjemo poznate i uspešne primere anarhističkih komuna u španskom građanskom ratu i još živ meksički slučaj Čiapas. To prvo razmišljanje u centar vladanja postavlja opštu korist ili sasvim individualni problem i otvara pitanje kompetentnosti, dobre volje i razuma većine. I najvažnije od svega, uverenje da je svako sposoban da brine o drugima, dakle da ravnopravno učestvuje u neposrednoj demokratiji – i vaša baba. Naročito ona.
Današnja neposredna demokratija iskorišćava savremenu tehnologiju i sredstva države da bi postigla takvu vrstu učešća. Uzorci neposredne lokalne demokratije dostupni su još i danas, bez drugih nadzornih aparata, u ruralnoj Africi, gde su se, za razliku od atinske demokratije, uspešno održali. Ukratko, tragovi su posvuda, i ideja se ekscentričnom može činiti samo onima koji su akteri, ili žrtvama parlamentarne demokratije, koje su izgubile nadu.
Ključno pitanje, sem za Pariz sa istorijom revolucionarne neposredne demokratije i levičarskom gradonačelnicom, jeste kako uvesti prve oblike deliberativne demokratije na drugačijim mestima. Odgovor je – lako i besplatno, uglavnom podzemno, supkulturno, ilegalno, premda može upaliti i evropski projekt. Samo napred, vi koji to već radite, zavrnite rukave, Šorošovi plaćenici, a što se baba tiče, one su uvek spremne.
Tekst je prenet sa portala Peščanik.
