Biljana Srbljanović – Bronzana dlaka

23. Avgust 2020.
Spomenik Stefanu Nemanji je odraz potpunog odsustva kontakta sa vremenom, sa odgovornim odnosom prema budućnosti kojoj ostaje da se snalazi šta će s njim, a sastavni deo tog problema su polemike protivnika spomenika, kao primer odsustva prave kritičke misli, neopterećene prostačkim dnevno-političkim prepucavanjima. Spomenik je i odraz nedostatka ozbiljnog sistemskog obrazovanja u polju umetnosti i senzibilizacije pogleda "običnog čoveka" na umetničko delo u javnom prostoru, on je slika našeg odnosa prema istoriji, megalomanski istoricizam koji kritičari spomenika vole, a koji jedino i može biti oličen u ovom lažnom akademizmu od 70 tona željeza i bronze, u sred neke rupe koju smo i do sada izbegavali.
biljana
Biljana Srbljanović. Foto: Medija centar Beograd

Piše: Biljana Srbljanović

Jer, da se ne lažemo više, sve ove polemike oko ruženja te divne tačke grada oko Štajge, su do te mere neistinite i nepoštene, da sasvim i idu uz ovaj spomenik. Železnička stanica i njena okolina su oduvek bile mesto za izbegavanje, prostor za seksualni rad, za taksiste-divljake, za skrivene tajne marginalizovanih grupa, toliko skrajnut i zaobilažen, da su čak i migranti sa Bliskog istoka mesecima tu prolazili nezapaženo. Tek kad su se gradske vlasti bacile u obradu i ovog toponima, ljudi su osetili iznenadnu emotivnu vezu sa njim, a polemičari temu za beskorisne tekstove.

Tako je i sa spomenikom: već se tri godine zna da će nastati, kako će izgledati i koliki će biti; osim sporadičnih glasova, niko se nije na vreme setio da kaže smislenu reč. Tek sad, kada je počelo njegovo postavljanje, kada više nema nazad, našli se dežurni polemičari da se upišu da su nešto rekli beskorisni, kao i uvek.

Goran Marković, reditelj, u otvorenom pismu Emiru Kusturici, koje ostaje zabeleženo u analima udvoričke epistolarne proze, snažnim rečima veliča svog slavnijeg kolegu, naziva ga prijateljem, divi se njegovom umetničkom opusu, njemu kao umetniku i poziva ga da se ogradi od spomenika, za koji je Kusturica glasao.

Kusturica mu je odgovorio očekivano, prema svom nivou i dubini kaljuge javne scene: izvredjao je Markovića, ponizio ga javno, rekao da nikad nisu bili prijatelji, uvredio njegov umetnički opus, njegovu ličnost i još što šta. Svašta mu je rekao, ali o spomeniku ni reči, osim što se divio opusu ruskog umetnika “svuda u svetu” (netačno), posebno njegovom spomeniku Džonu Lenonu u Njujorku (ta groteskna statua nije u Njujorku) i time zaustavio svaki dalji razgovor.

A problem sa spomenikom nije Markovićev fizički izgled, koji Kusturica vredja ni Kusturičino “srpstvo”, koje Marković vredja. Cela ta polemika je zapravo ružna koliko i sam ovaj spomenik. Problem je da se sve ovo znalo od samog početka, kada je medjunarodni pozivni konkurs raspisan sa strogim propozicijama u kojima se traži “realizam” i “prikaz vladara u njegovim srednjim godinama”, kao da je poručena nadgrobna ploča na Lešću, jer većina pa čak i polemičara želi upravo to.

U tim propozicijama, sa tim umetnicima koji su pozvani, mogle se i očekivati isključivo ovo što smo dobili: vatrogasnu umetnost pompeznog lažnog akademizma, koji nikome od polemičara ne bi smetao, samo da nije onog jajeta od 20 metara na kom Nemanja (Stefan) stoji. Da nema tog “vizantijskog šlema” da je sama figura sredovečnog vladara, u svom punom realizmu, sa svakom dlakom brade i obrve, svakom borom i kapilarom u oku, postavljena u dosegu očišta i da je ne podiže ova vlast, da li bi se ovi silni polemičari uopšte pobunili, čak i ovako, sa zakašnjenjem? Njima u stvari ne smeta ni istoricizam, ni prevazidjeni stil, ni potpuni estetski promašaj, samo im smeta investitor i visina dela, kao da pričamo o previsokom baštenskom patuljku za avliju.

Toliko povike oko spomenika Zoranu Djindjiću, trpeo je autor Mrdjan Bajić (delom i ja) upravo zbog “nerealizma” i “apstrakcije” i svi su se slagali. Nema ko se nije javio da objasni kako Djindjić treba da izgleda, uključujući i svetli primer skulpture u kabinetu opozicionog lidera, gde je Djindjić “realistički”, što će reći – figuralno, izvajanog lica, tela i odela, od kompleta escajga nepoznatne metalne legure postavljen kao estetski primer. I svi su klimali glavom.

Sad su dobili to što su tražili, lično Prvovenčanog u bronzi, a ne neku tamo metaforu ili umetnički rad o suštini zaostavštine istorijske ličnosti, umesto trepavica od plemenitog metala. Svaka dalja polemika je beskorisna, jer se to čudo već diže. I samo podseća na to koliko je ova lenja intelektualna javnost, njena mrzovoljna neaktivnost, njena pompezna uobraženost, takodje na neki način ovekovečena baš ovim i ovakvim spomenikom.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja lista Blic.