Rediteljka Sonja Petrović: Decu vaspitavamo i uređenjem društva, to je patriotizam, a danas i lični heroizam

Autorka: Snežana Miletić, Izvor: Moj Novi Sad

Ova predstava nastala je prema priči Isidore Sekulić, a govori, između ostalog, i o majčinstvu, predrasudama prema ženama – muškarca, društva, celokupnog ustrojstva sveta, ali i predrasudama samih žena koje ih nesvesno preuzimaju iz svog patrijarhalnog okruženja. U Srpskom narodnom dugo nije bilo predstave s tako raskošnom zvučnom kulisom koja u gledaocu stvara kompleksan emotivni pejzaž, vrlo uznemirujući, taložen u sudbinama generacija i generacija žena o kojima predstava govori. Iako neobrazovana i gruba, naizgled bez ikakve prefinjenosti u sebi, junakinja ove predstave dira nas svojim nepatvorenim kosmopolitizmom, nenametnutim političkom korektnošću, već onim koji izvire iz potrebe da pravednost vlada svetom. O “Gospi Noli”, koliko je važno da deca rastu u uređenom društvu – jer je i to deo njihovog vaspitanja, te o tome da li je majčinstvo danas lično ili političko pitanje, za Moj Novi Sad govori rediteljka Sonja Petrović…

Kako je nastala vaša “Gospa Nola”, jer očigledno nije nastala samo od Isidorinog dela?

– U stvaranju predstave bilo je – kako strogo organizovane i klasične, ili tradicionalne strukture rada, tako i prostora za improvizaciju i eksperiment. Lik Milice, savremene žene koja se bori s problemom začeća, čija je lična priča suprotstavljena svetu i vremenu u kome živi Gospa Nola, nastao je od dokumentarne građe. Pored jednog, nazovimo klasičnog pozorišnog procesa, tekao je i istraživački u kome smo razgovarali sa ženama u procesu vantelesne oplodnje i bračnim parovima s iskustvom usvajanja u Srbiji, a tekst je nastajao u toku procesa. Kako su na samom kraju te dve priče dva suprotstavljena sveta i u izrazu, toliko su im se i razlikovali načini na koje smo do rezultata došli.

Muzika i songovi koje izvode glumci snažan su zvučni, likovni i emotivni pejzaž predstave. Gde pronalazite muziku danas, u čemu je vidite?

– Muzika je za mene najdominantniji element u stvaranju jedne predstave. Možda u finalu i ne izgleda uvek tako, ali od početka stvaranja najvažnije mi je da prvo, bar u svojoj glavi i ušima, imam zvučnu sliku predstave, oko koje onda nastaje sve ostalo. Kada imam muziku, lako vizualizujem i estetiku predstave, pa i mizanscen i stil igre. Ona je definitivno okosnica tempa, dinamike, žanra i stila i predstave “Gospa Nola”. Često mi je iz tog razloga, pored dramaturškinje, jedan od najvažnijih saradnika i kompozitor. U poslednje dve godine to je Nenad Kojić, s kojim se već razumem i bez mnogo izgovorenih reči. U ovoj predstavi specifično je bilo to što je i dramaturškinja Aleksandra Jovanović morala blisko da sarađuje s nama na temu muzičke slike predstave jer je ona postala dramaturški element i dobila funkciju sličnu antičkom horu. Na početku stvaranja moje smernice timu su bile da krenemo od bećaraca, jer su za mene oni dobar način da se kroz ironiju i sarkazam predstavi vulgaran i perzistentan duh palanke i Vojvodine. Stoga je Aleksandra stihove morala da piše u desetercu, dok je Nenad dobio zadatak da u prepoznatljivi ritam bećarca unese elektronski prizvuk kako bismo tradiciju i folklor sudarili sa savremenim zvukom i tako naglasili ideju da je “palanka večna, ko ravna što je Bačka”.

Od malih nogu…

Sonja Petrović rediteljka je mlađe generacije. U Novom Sadu publika rado gleda njene predstave: “Ko je ubio Dženis Džoplin” u SNP-u i “Devojčica sa šibicama” u Pozorištu mladih. Petrović vodi bačkopalanački Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade, a, između ostalog, osnivačica je i regionalne platforme Od malih nogu. Višestruko je nagrađivana za svoj rad, a od diplomiranja na Akademiji umetnosti usavršavala se na nizu međunarodnih rezidencija. U svom radu često sarađuje sa stručnjacima iz oblasti psihologije i pedagogije, kao i s aktivistima i umetničkim kolektivima, razvijajući tako interdisciplinarne projekte koji se bave detinjstvom, ekologijom, kao i pravima žena i dece. Dosledno promoviše ekološke prakse u pozorištu i zalaže se za decentralizaciju kulture. 

Šta prosečni građanin Srbije zna o Isidori Sekulić? 

– Nažalost, vrlo malo se čita Isidora, a još manje zna o njoj. Kada sam se pripremala za rad na ovoj predstavi, nasumično i neobavezno sam ispitivala ljude u svom okruženju da li su čitali “Gospu Nolu”. Na moje iznenađenje, velika većina jeste čitala i seća se te pripovetke iz nekog školskog programa ili proširene lektire, što jasno pokazuje da postoje načini da se Isidori vrati njeno mesto u domaćoj književnosti, ali ne i jasni napori da se to i desi.  U pozorištu je vrlo malo, skoro nikako prisutna. Prema mom istraživanju, u poslednje tri decenije u našem regionu urađene su samo dve inscenacije po njenim delima (“Đakon”/SNP i “Hronika palanačkog groblja”/Kruševačko pozorište), a ja sam pored “Gospe Nole”, pre dve godine u Dječijem pozorištu Republike Srpske u Banjaluci režirala i njenu pripovetku “Bure” (Iz zbirke “Saputnici”). Međutim, i ono malo prostora koji je dat Isidori pogrešno se interpretira i koristi. Baš iz jedne od pogrešnih interpretacija nastala je osnovna ideja za ovu predstavu. Naime, isti ti ljudi koji su potvrđivali da su čitali “Gospu Nolu”, na pitanje o čemu se radi u delu, odgovarali su gotovo istovetno, da je to neka žena koja nije mogla da ima dece, pa ih je usvajala. I baš to savremeno tumačenje, kroz prizmu današnjeg problema, bilo mi je okosnica za postavku. Iako Isidora – ama baš nigde – nije ni nagovestila razlog za Gospa Nolino nemanje dece, savremeni čitalac joj pripisuje sve ono s čime se susreće svaki šesti par u Srbiji – problem prirodnog začeća. Verujem da sama Isidora, u kontekstu vremena u kom je živela, nije bila u prilici da tu temu obrađuje, pa čak ni spomene, zato je Miličina priča u predstavi tu da popuni sve ono nedorečeno, samocenzurisano između Isidorinih redova. U isto vreme, dok ljudi tumače Isidoru, ne uzimajući u obzir vreme u kom je stvarala i borbu za emancipaciju koju je vodila, RTS npr. 2022. godine emituje emisiju o Isidori Sekulić, koja, iako bi trebalo da bude apsolutno afirmativna, nosi naslov “Žena koja je pisala muški”. Koliko uvreda za Isidoru i sve žene u ovom naslovu koji želi da bude kompliment.

U zemlji u kojoj se vrlo malo cene vrednosti bilo koje vrste, da li je majčinstvo ipak posebna kategorija, ili se vrednuje tek nominalno, kad na red dođu političke kampanje?

– Moj utisak je da su majčinstvo, porodica i deca važni isključivo i samo u doba izborne kampanje, što je kod nas nekako valjda uvek, tj. poslednjih 15 godina. Možemo primetiti da su i te reči najčešće deo političkih slogana. Međutim, prioritetnost te teme je samo narativna, čak ni toliko, samo ukrasna. Stanje neke države ogleda se u tome kakav tretman ima prema deci. S obzirom na to da se kod nas gradi nacionalni stadion i delfinarijum, dok još uvek nema mesta za svu decu u vrtićima, da se otvaraju kladionice na mestima gde su bila igrališta, da se ukida TV program za decu na nacionalnim frekfencijama, da nestaju scene za decu u pozorištima, da se smanjuju ili ne dodeljuju sredstva za programe za decu, zatvaraju svratišta, ne možemo govoriti o prosperitetnoj državi u kojoj vlada blagostanje i u kojoj madi žele da osnuju porodice. Takođe, nekada, dok je tretman umetnosti za decu imao isti status – jer zašto bi bilo drugačije, i na Sterijinom pozorju ravnopravno su u takmičarskoj selekciji bile i predstave za decu, a sad je to “manje vredna” i “manje važna” umetnost.

Podsticajan prostor za decu, dostojanstvo majkama

„Ne možemo pričati o pravoj podršci majčinstvu, jer za pravi odgoj nije dovoljno povećati novčanu pomoć, neophodno je izgraditi podsticajan i siguran prostor za razvoj dece, a osigurati elementarno dostojanstvo majkama koje u ovakvom društvu bivaju ponižavane još od prvog dana u porodilištima.“

Da li je društvo u kojem živimo imalo napredovalo u smislu poštovanja prava žene na izbor ili borbu, jesu li žene igde, bar u teatru, jednakopravne?

– Isidora Sekulić bila je veliki borac za emancipaciju žena, iako su je u njeno vreme neki smatrali čak i antifeministkinjom, kako zbog “muškog principa” vaspitanja, koje je isticala da je preuzela od svog oca kao jedinog modela roditelja i uzora, tako i zbog patrijarhalnih htenja u pogledu porodice i uloge žene u njoj. Međutim, ona je kako svojim primerom, kao prva žena članica Srpske akademije nauka, zatim svojim delima koja su duboko u unutrašnjem svetu žene, tako i svojim javnim naporima da pozicionira žene ravnopravno s muškarcima, prezentovala suštinske feminističke ideje i ciljeve. Iako se susretala s muškim svetom, koji ju je omalovažavao, vređao i nipodaštavao njen rad (upravo zbog bavljenja unutrašnjim svetom žene), uspela je da ostane dosledna sebi i uspešna kao obrazovana, samostalna, talentovana žena, koja se bez porodice i tzv. muške zaštite samostalno na svom imanju izdržavala od svog rada. Još tada je Isidora npr. zamerala Tomasu Manu što u njegovim delima nema ženskih likova, a Andriću je zamerala da je “žena tu da bi je muškarac vijao”. Mislim da istu borbu vodimo i dan danas – u pozorištu i u književnosti, i da velika većina ima iste predrasude o feminizmu i feministkinjama, ne razumevajući osnovnu ideju ove ideologije. Ja baš želim da u mojim predstavama dominiraju žene, ali sve teže nalazim takve likove. Želim da i kao rediteljka imam ista prava i mogućnosti kao moje kolege reditelji, ali s obzirom na to da želim da imam i porodicu i decu, ovo društvo me tera često da biram, a jedno ne bi smelo da isključuje drugo. Zato me u pozorištu inspirišu jaki ženski likovi, jer mi daju nadu da je sve ono što želim moguće ostvariti. U tom tematskom prostoru se nalaze skoro sve moje predstave.

Ne ćutati, već urediti razgoropađeno društvo

„Za nauk nam je da ne možemo “zbog dece” da pristanemo da ćutimo, nego baš suprotno, zbog te dece moramo da budemo sve glasniji i pokušamo da, uređujući ovo razgoropađeno društvo, u stvari vaspitavamo svoju decu.“

Je li žena vredna ako nije majka?

– U predstavi “Gospa Nola” tema je upravo to: pojam majčinstva, šta ono jeste i šta može biti. I u tom kontekstu bavimo se širokim spektrom tog pojma, nadilazeći ideju da je majka samo biološka majka. Verujem da je svaka žena i majka u kontekstu u kom bira da to bude, tj. kome ili čemu, i kad. Ja sam izabrala da budem i biološka majka, i zbog te mogućnosti se može reći da sam privilegovana, jer ne mogu svi koji žele da se i ostvare u toj ulozi. Nikada ne bih rekla da sam zbog toga više ili manje žena, a oba pravca tumačenja su snažno prisutna u društvu. Moj odgovor nakon tog iskustva se nije promenio, ali se promenio osećaj odgovornosti prema svetu u kom živim i imam još izražajniju želju da ga menjam.

Da li je biti majka danas političko ili intimno pitanje? Da li je majčinstvo čin patriotizma ili ličnog heroizma?

– I jedno, i drugo. Intimno je, jer je samo tvoje, a u isto vreme nije samo tvoje, nego je svačije, pa samim tim političko. Mogu ja svim silama da vaspitam svoje dete da bude pristojno, da nikoga ne povredi, ali ne mogu da znam kako će postupiti drugi roditelji s čijom decom će ono biti u kontaktu. Zato to pitanje uvek ide od pojedinačnog ka opštem, a za nauk nam je da ne možemo “zbog dece” da pristanemo da ćutimo, nego baš suprotno, zbog te dece moramo da budemo sve glasniji i pokušamo da, uređujući ovo razgoropađeno društvo, u stvari vaspitavamo svoju decu. I to je patriotizam koji je u kontekstu današnjeg vremena u stvari lični heroizam.

Tekst je prenet sa potala Moj Novi Sad.