Biljana Srbljanović – Olujna prašina

9. Avgust 2020.
Svakog avgusta ista priča: čim se približi godišnjica "Oluje", koja je de facto bila etničko čišćenje, a prošlo je manje-više nekažnjeno jer pravda i pravo ne idu uvek zajedno, strašila sa obe strane granice se podignu da prave lom. Taj lom je kampanjski, može se reći da je sezonski rad istih tipusa iz oba društva, dezurnih diverzanata javnog diskursa, koji redovno podižu praznu buku da se njome zagluše mnogo bitnije stvari, pa čim prodje nedelja sećanja i sjećanja, stvar se zaboravi do iduće sezone.
Biljana_Srbljanović
Biljana Srbljanović. Foto: Medija centar Beograd

Piše: Biljana Srbljanović

Ove godine je priča ipak gora – Srbija zatvorena u grotlo korone, letnjih temperatura, neizvesnih političkih previranja i dodatno zapečačena zabranom izlazka u zemlje sa morem – prosto ključa. Istovremeno i iz sličnih razloga, i Hrvatska ima svoj pretis lonac: turistička sezona je pred kolapsom, oni koji bi da letuju tamo – ne mogu da dodju, a oni koje Hrvati priželjkuju da dodju – u Hrvatsku neće. Neće, u stvari, nigde.

I ne samo Hrvatska, Crna Gora još ogoljenije vodjena isključivo dnevnim političkim razlozima, odbija da primi nas, nosioce potrošnje u turističkoj sezoni, čak i one brojne koji u susednoj državi imaju imovinu. To što su im hoteli prazni, samo je kratkotrajno radovanje crkavanju komšijske krave, može da nahrani dušu isključivo na trenutak. Čim prodje ushićenje nad svakom novom fotografijom puste Budve, skuvani, znojavi, umorni Srbin, kome je dosta karantina i rata lekara sa lekarima, počinje da ključa od nemoći i besa i može da postane opasan. A pošto retko povezujemo uzrok i posledice, ta opasnost obično bude okrenuta prema nama samima.

Onda nam ovde zgodno dođe “Oluja”, redovno se oglašavaju ona pomenuta strašila, razni Vulini, Djuke i njihovi hrvatski pandani, odbijam da im naučim imena. Tako Vulin, poznati vojnik sa nezavršenim vojnim rokom, preti, ratuje, priča nebuloze, obraća se proverenoj publici kojoj samo treba da se oko nečega svadja. Poslanik Djuka uspeva da ode korak dalje, da priželjkuje fizički napad, demoliranje imovine, bušenje guma, katran i perje svakom Srbinu što ipak, uz silne prepreke, uspe da se dokopa hrvatskog mora. Ljudi po mrežama onda komentarišu, pišu se tekstovi po novinama (kao ovaj moj), ponekog takva mržnja inspiriše i na konkretne korake, kao kada su, pre samo nekoliko dana, bahati divljaci u Hrvatskoj kolima jurili i pretili Milanu Antonijeviću, samo zato što su mu videli beogradske table. Poslušala budala budalu, reklo bi se, jer ovakva zla jedna druge hrane.

Ja letujem u Hrvatskoj i nikad nisam imala neprijatnosti. Nemam iluzije da je incident sa Antonijevićem izolovan slučaj, što bi samo ta balkanska zemlja bila poštedjena ološa i fukare u svojim redovima, kad ni jedna nije? Ipak mislim da, kad Vulin reč nije rekao onomad kad je Milošević zabranio ulazak izbeglicama iz Knina na rampi u Batajnici, a ceo Beograd okrenuo glavu od tih jadnih ljudi do te mere da su se nastanili maltene na sred auto-puta gde i dan danas imaju najveće naselje Krajišnika, nema više pravo nikad da kaže ni reč. Djuka, kad se bude oglasio na temu Anastasije Ražnjatović, koja se slika kako privatnim avionom pristiže u Crnu Goru (uprkos zabrani) i tamo najnormalnije letuje, onda može nešto da progovori o ostalim turistima bilo gde. U stvari, ne može ni tada. Jer ko će gde da ide, za svoj novac, i da za njega radi šta hoće, nema pravo ni Djuka, a ni ja da osporavam. Zato mi i nije ključno to što ćerka ratnog zločinca i bivše robijašice letuje tamo gde bezemljaši ne mogu, nego to što se nekako mnogo prećutkuje činjenica da ta crnogorska zabrana važi samo za one koji nemaju lovu za čarter letove privatnim letelicama, kojih, kako shvatamo, ima na desetine. Mali avioni pa se valjda ne vide, da kažemo tako zabavljački. Ali, ako je avion mali, gliseri su veliki, pa tako i onaj kojim je upravljao još jedan naš pripadnik zlatne mladosti, bogataške manjine, kojim je, u punoj brzini, ubio policajku na domaku plaže, sad isto pre neki dan. Kako je taj dečko ušao u Crnu Goru, u kojoj ostali ne mogu, niko nije ni ponudio da objasni. Nesreće se dogadjaju i strašne su za sve strane, jasno mi je. Kad tinejdžeru daš u ruke ogromni moćni gliser, onda nesreća nije tako iznenadna. Ali, to su teme o kojima se ne govori, jer su akteri pripadnici povlašćene druge ili čak treće generacije grabežne buržuazije, obogaćene baš tokom raznih “Oluja” i ostalih zločina devedesetih.

Uzrok i posledica, prosto je. Sve ostalo je dimna zavesa, olujna prašina u oči.

Tekst je prenet iz lista Blic.