„Zašto se vraćati na staro, kad nas je staro dovelo do ovoga“

Piše: Veran Matić

Ekipa Fonda B92 ponovo kompletna, okupljena u našim prostorijama, posle 2 i po meseca. Ćeretanje i smeh, dogovori i razgovori, planiranje novih akcija, lepo je videti da su svi zdravi i da su dobro i radno prošli kroz sve ovo. Rad na daljinu će se i dalje praktikovati, ali i sa postepenim timskim sastancima.

Važno je da imamo svi u glavi upravo podsetnik iz naslova ovog dnevnika. Imamo dobre temelje u delima i projektima koje smo realizovali, ali već dugo imamo osećaj da bitnije moramo menjati strategije, ciljeve, alate, moramo naći prostor za inovacije, nove reči, motivacije, odgovore. Mi smo svakodnevno u akciji, radimo za poboljšavanje društva, korigujemo propuste sistema, nadograđujemo tamo gde postoji prostor za izuzetnost… A čitav svet postaje novi izazov, kod nas je to još komplikovanije. Od devedesetih godina smo uspevali da (pre)živimo inovativnošću i mukotrpnim radom, humorom, autentičnošću-originalnošću. To nasleđe pomoći će i sada. Ne samo evolucija, već i neminovni diskontinuitet sa onim što nije valjalo, što nas je vodilo u ovom smeru.

Važnost institucija kao što je Fond B92, Srpski filantropski forum, svi okupljeni u Koaliciji za dobročinstvo, u protekla dva-tri meseca dobila je novi značaj, novu veću vrednost. Svi nosimo sa sobom vrednosti koje su autentična kritika pojava koje su nas dovele do efekata koje smo doživeli sa pandemijom, ali nosimo i permenente aktivnosti solidarnosti, humanosti, prosvetiteljstva, dobrobiti. Bez interesa. Nadam se da će to shvatiti i elite i da će otvoriti prostor za razvoj filantropije, dobročinstva, aktivizma. Time će snažno pomoći građanima i zemlji.

***

Mirko pominje da Igor Kordej, najbolji strip crtač u svetu, živi u Beogradu. Kaže njemu je prirodno stanje izolacija, crtanje, fokus. Tako da, na kraju, ceo svet se prilagodio životu onom koji on vodi, a njemu se ništa nije promenilo. Mirko zaključuje, pozitivno:

„Ovo je predivna šansa za mlade ljude da se koncentrišu, posvete nečemu što bi hteli da rade, ili nešto starijima da rade ono što su oduvek hteli da rade: po prvi put početi, pisati, heklati, praviti kolače… Izaći sa novim portfolijom, novim veštinama, kao mogućnost alternative za budućnost, zaraditi svoju alternativnu budućnost. Za neke vrlo pozitivna stvar.“

Verujem da su ljudi stvoreni da budu dobri, ali da ih okolnosti čine drugačijim. Vrlo često, imam situacije kao jutros u teretani – razgovor o obrazovanju i pitanja vlasnika uspešne kompanije srednje veličine o tome šta može biti doprinos … Dolazimo do elementarnih uslova za đake, do sređivanja toaleta koji su često deo predizbornih kampanja. Ovog puta imamo dodatni snažan motiv za higijenu, odgovor na pandemiju koji je u osnovi u pranju ruku. Vrlo brzo izgovara sa koliko bi novca u rekonstrukciji i izgradnji adekvatnih toaleta mogao da učestvuje.

Tokom dana radimo na identifikaciji škola. I to je odgovor na covid-19, ali to mora postati deo našeg svakodnevnog ponašanja kao uslova da sačuvamo sebe i druge.

***

Danima gledamo slike nasilja na ulicama američkih gradova. Sve je užasno, ali posebno gledam na poziciju novinara. Meni je, kao uredniku, na prvom mestu uvek bila bezbednost novinara. Na sreću nismo imali gubitaka i pored brojnih masovnih demonstracija, nasilnih akcija vojske i policije, ratova koje smo pratili u neposrednom okruženju, a na kraju i u samoj Srbiji. Prvi susret sa nasiljem nad demonstrantima i novinarima kao urednik imao sam 1990. godine, sa intervencijom policije ispred RTS. Sećam se kako je oko ponoći na peti sprat Doma omladine dopešačio književnik Borislav Pekić, pretučen tog dana. Lift nije radio. Verujem da ga je neko namerno isključio.

Gledao sam sa prozora demonstracije 9. marta i prenosio šta se događa, upozoravajući reportere na nalete policijskih snaga. I strašnog suočavanja sa ljudskim gubicima i svešću o dve stvari – da od sada naši životi užasno malo vrede onima koji nam „kroje kapu“, i da je jako malo potrebno da se iskra nasilja pretvori u požar. Siguran sam da su te, prve velike, demonstracije i sve što se oko njih dešavalo, prvo suočavanje sa spremnošću vlastodržaca da pribegnu svim sredstvima da ostanu tu gde jesu i šok zbog izgubljenog života 17-godišnjeg Branivoja Brane Milinovića odredili put hiljada tada mladih ljudi u ovoj zemlji. Nekima je to bila kap koja je prelila čašu i otišli su iz nje, mnogi su ostali sa željom da je učine boljom pa su se neki upustili u opoziciono političko delovanje, neki su postali antiratni aktivisti a neki su završili u novinarstvu, kod nas, na B92, u tadašnjem Studiju B, u Borbi…

Bilo je mnogo direktnih napada na naše ekipe, u jednom je povređen kamerman Boško Branković, koji je snimio napad na sebe. I sačuvao kameru. Nasilnik je dobio kućni pritvor, nanogicu. Onda napad na Nikolu Radišića, paljenje ambasada i marš desničara-piromana na B92… kada nam je u poslednjem trenutku pomogao Dragan Šutanovac, tadašnji ministar odbrane, koji je došao u naše prostorije i praktično nas fizički, samim svojim prisustvom odbranio. Život novinara mi je bio važniji od potrebe da budemo prvi. Ali našim novinarima važno je bilo da budemo pravovremeni i istiniti, autentični. Uspeli smo ipak da nađemo meru.

Duboko me uznemiravaju događaji u Americi. Neko je duhovit na tviteru, kaže da je moguće da se događaji preliju na raskrsnicu u nekom našem kraju. Ali stvarno, mogućnost prelivanja uopšte na svetske trendove je vrlo zabranjavajuća.

Mene brinu naše specifičnosti. Moramo stvoriti preventivne mehanizme. Svaki novinar mora da dobije neophodno znanje o izveštavanju sa nasilnih demonstracija, urgentnih situacija… Čini mi se da je to sada važnije nego pre 30 godina.

I ovde je važna priča o solidarnosti. Sećam se, bombardovanje traje, pokušavamo da izvučemo iz Prištine našu dopisnicu, Albanku po nacionalnosti, ako je to uopšte važno. Javlja se Ceca Lukić da ide svojim kolima po koleginicu. Vozač Nova kaže: „To je moj posao, ne dozvoljavam da po nju ode bilo ko drugi“. I odlazi u neizvesnost. Vraća se sa koleginicom i njenim mužem. Kada stižu ispred Doma omladine, dočekuju ih svi zaposleni upravo izbačeni na ulicu jer je nova ekipa (Zagrađanin, Nikačević, Nemanja Đorđević) zauzela naše prostorije, sve sa Dačićem u ulozi predsednika Upravnog odbora…

Ta solidarnost i posle svega živi među nama jer je bila autentična i deo naše kulture. Bilo bi vrlo lekovito kada bi svi mogli da se posvetimo prenošenju znanja i obuci novih generacija.