Kraj i početak

29. September 2020.
“Nakon svakog rata, netko mora pospremiti. Kakav takav red sam se neće napraviti…” …pesmu Vislave Šimborske govori glumica Gordana Gadžić na početku komemoracije u Varivodama. Kraj i početak.
PLENKOVIC U VARIVODAMA NA KOMEMORACIJI ZA UBIJENE SRPSKE CIVILE
Specijalni izaslanik predsednika Srbije za pitanje nestalih Veran Matić. Foto: BETAPHOTO/HINA/Mario STRMOTIC

Piše: Veran Matić

U Zagrebu prvo odlazim na groblje Mirogoj, gde jedino u nedelju mogu da kupim venac za komemoraciju. Traka ispisana na perfektnoj ćirilici. Vlasnica bez pitanja govori o rodbini u Prote Mateje u Beogradu, da ih se uželela. Kod kola baka samo što ne zaplače: „Prepoznala sam da ste iz Beograda, srce mi se uzlupalo… moj pokojni muž je bio Srbin. Toliko mi je drago što vas vidim“. Sve u 60 sekundi.

Od Zagreba prema Varivodama malo sunce a više pljuskovi. Stižemo malo ranije, tabla Đevrske, svraćamo u kafić Terra. Prava lokalna birtija, pored prodavnica… sve što treba. Puno lokalaca koji s poštovanjem pozdravljaju Pupovca i Dejana Jovića. Vlasnica Vesela Mandić Stanišić suvereno vlada šankom, prostorom i ljubaznošću. Milorad priča da je u noći kada je prošle godine desetak huligana napalo Srbe koji  su gledali utakmicu Crvene Zvezde u kafani u Uzdolju, napadnut i ovaj kafe, i da ga je Vesela herojski odbranila.

Varivode, 28.09.2020. - Predsednik Vlade Hrvatske Andrej Plenkovic (na fotografiji) prisustvovao je komemoraciji u Varivodama, kod Kistanja, za devetoro srpskih civila ubijenih na taj dan pre 25 godina, mesec i po dana posle vojno-policijske akcije "Oluja". Komemoraciji su prisustvovali ministar pravosudja i uprave Hrvatske Ivan Malenica, potpredsednik Vlade Hrvatske za drustvene delatnosti i ljudska prava Boris Milosevic, predsednik Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) iz Hrvatske Milorad Pupovac, specijalni izaslanik srpskog predsednika Aleksandra Vucica za pitanje nestalih Veran Matic.. (BETAPHOTO/HINA/Mario STRMOTIC/MO)
Predsednik Vlade Hrvatske Andrej Plenković. Foto: BETAPHOTO/HINA/Mario STRMOTIC

Meni u glavi Arsenova pesma „Poslednji tango u Đevrskama“ u kojoj je pobrojao sva mesta u okolini, duhovito, cinično. (Neko piše u komentaru na pesmu na youtube-u: „Ja mislim da ću produžiti da živim sa ovim čudom od Arsenijeve priče i kad umre…“). Divna lokal-patriotska „…na kraju kišnog lita“. Ređa imena mesta kroz koja prolazimo i zbog kojih smo tu… ali mi u glavi nešto drugačiji tekst: „Kistanje 12 ubijenih, Đevrske 2, Ivoševci 14, Prčići 4, Kakanj 4, Zečevo 4…“. Samo na području opštine Kistanje najmanje 57 ubijenih osoba posle završetka rata. Pre mesec dana na komemoraciji u Gruborima i Plavnom pričamo o preko 24 ubijenih.  Uglavnom svi stari. U Gošićima su tada okačili bele plahte i krpe na kuće, kao signal da ima živih koji nisu nikakva opasnost. Umesto toga, ubicama je belo platno poslužilo kao orijentir za činjenje zločina. I niko od njih nije tražen, uhapšen, osuđen, ili ako je bilo suđenja nije bilo dokaza, zavere ćutanja. Prazna ili poluprazna mesta, porodice žrtava sa svojom tugom. Za tango je potrebno dvoje, pomišljam, Srbi i Hrvati u misiji pomirenja. Prisustvujem pomenu na nevine žrtve Varivoda, Gošića i okolnih mesta.

„Svim ovim civilnim žrtvama zajedničko je to da su ostali u svojoj kući, na svom kućištu, u svojemu zavičaju i u svojoj zemlji. Što je najvažnije, vjerovatno su ostali u svojem uvjerenju ili nadi da se njima ni od koga ništa neće dogoditi kao što se ni od njih ništa tokom ratnih godina nikome drugome nije dogodilo”, govori Milorad Pupovac, predsednik Srpskog nacionalnog vijeća.

Episkop dalmatinski Nikodim i mitropolit zagrebačko-ljubljanski Srpske pravoslavne crkve Porfirije. Foto: Veran Matić

Posle 25 godina, predsednik Vlade Hrvatske Andrej Plenković dolazi, govori o pomirenju, ispričava se, žali za žrtvama, za pravnom državom koja nije uhapsila i osudila počinioce. Prvi put na zajedničkim komemoracijama radi se na procesima koji  treba da pomognu da se rane zacele, da se stvore uslovi za normalan život onih koji su ostali, da se vrate neki od onih koji su otišli, oterani pre 25 godina.

Mitropolit Porfirije uvek napravi neki pomak u priči o praštanju, o suživotu, budućnosti. U Gošićima govori episkop dalmatinski Nikodim. Recituje Branka Radićevića i govori o tome kako prevladati počinjeno zlo i mržnju.

U Gošićima spomenik je ispod divnog stabla koje natkriljuje to centralno mesto u selu oko kojeg je napravljen krug od poređanog kamenja, kako u seoskim okupljanjima niko ne bi mogao da bude glavni.

Vrlo potrešen veteran iz Udruženja veterana Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske govori o tome da ako  su oni koji su pucali jedni na druge mogli da se pomire i druže, to moraju da učine svi drugi, kako bi se duhovi rata zauvek proterali.

Veteran iz Udruženja veterana Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Foto: Veran Matić

Obilazimo krst postavljen ove godine na mestu gde je većina meštana ubijena. Pored, jedna baka prodaje vence belog luka izuzetnog kvaliteta. Kupujem iako ga ne volim, možda zbog imuniteta ili pre zbog želje i da nešto ostavim, ali i ponesem sa sobom.

Pričam sa Borisom Miloševićem o Gruborima i obećanjima koja su data onima koji su odatle proterani, ili njihovim naslednicima. Zamolili su me Grubori da se raspitam kako dalje, jer su već naišli na probleme u pokušajima da realizuju nešto od obećanja. Nosim sa sobom popis tema koje mi je poslala Mira Grubor. Boris kaže da  će se pronaći načini da se obećano ispuni. Pozvaće ih, kao i one koji bi morali da odrade  svoj deo posla, od Knina do Zagreba.

Zajedničke komemoracije će se nastaviti. Deluju kao životna potreba. Ali već se postavljaju pitanja šta dalje? Šta posle i osim komemoracija?

Gošići. Foto: Veran Matić

Podaci o uslovima u kojima žive oni Srbi koji su ostali ili oni koji su se vratili, govore o životu često bez struje, bez vode, kanalizacije, puta… Nedostojno ni za prošli vek, a kamoli za ovaj. Imam utisak da postoji rešenost vlade, akcioni planovi, planovi prioriteta.

Pored toga novi izazov je međudržavna politika. Politika Srbije i prema Srbima u Hrvatskoj, ali naravno i prema Hrvatskoj državi i obrnuto.

Ovakvi gestovi doprinos su doslednoj politici pomirenja i sećanja koja dodatno utiče na deeskalacija ideoloških konflikata u toj meri da tokom direktnog televizijskog prenosa komemoracije na ekranu stoji natpis „Normalizacija odnosa Hrvatska – Srbija“.

Zato je u narednoj fazi potrebno da se posvetimo statusu civilnih žrtava rata, pitanjima nestalih i daljem nastavku normalizacije u kojoj niko ne zaslužuje da nepravedno nosi kolektivnu stigmu zbog ratova iz devedestih.

Zato je bitno da se svi zločini personalizuju i istraže, a žrtve i nestali i njihova rodbina konačno nađu svoj mir. Jer zločini ne zastarevaju, ali je živih svedoka sve manje. Pravna država ne podrazumeva samo nezavisno pravosuđe, već i otvaranje bolnih tema uz ohrabrivanje svih da pričaju o stradanjima i uz pijetet prema žrtvama. Samo tako je moguće graditi mostove poverenja u kojima postoji empatija i želja za iskrenom normalizacijom odnosa u kojima je srpska nevina žrtva i hrvatska žrtva. I obrnuto.

Čini mi se da bi najlakše bilo da se pokrene snažna ekonomska saradnja, razvoj infrastrukture. Hrvatska je, kada je reč o železnici, zaobiđena. A prugom Zagreb-Beograd se stiže za više od 6 sati. Transport do luke Rijeka verovatno ide nekim zaobilaznicama.

Postoji ogroman prostor za saradnju Univerziteta, za razmenu mladih, kulturne, naučne, umetničke projekte i aktivnosti. Francuzi i Nemci su kroz razmenu mladih, njih čak 9 miliona od 1963. godine, snažno menjali odnose među narodima i državama koje su desetinama godina ratovale svako malo….

Obnova poverenja je spor i osetljiv posao. Zbog toga proces treba pokrenuti što pre i što šire. Iduće godine biće 25 godina od Sporazuma o normalizaciji odnosa Hrvatske i SR Jugoslavije, uskoro će godišnjica Erdutskog sporazuma, pa godišnjica mirne reintegracije Podunavlja… Sve su to prilike za susrete na vrhu obe zemlje i dogovore o tome kako na najodgovorniji način učiniti sve što je potrebno za prevladavanje loše prošlosti i izgradnju temelja bolje budućnosti.

KRAJ I POČETAK

Nakon svakog rata
netko mora pospremiti.
Kakav takav red
sam se neće napraviti.

Netko mora odgurnuti ruševine
na rubove cesta,
da mogu proći
kola puna leševa.

Netko mora greznuti
u mulju i pepelu
oprugama kauča
krhotinama stakla
i krvavim krpama.

Netko mora privući grede
da se podupre zid,
netko ostakliti prozor
i postaviti vrata na šarke.

To nije fotogenično
i traje godinama.
Sve kamere već su otputovale
u drugi rat.

Mostove treba opet
i kolodvore od temelja.
U dronjcima će biti
rukavi od zasukavanja.

Netko s metlom u rukama
još spominje kako je bilo.
Netko sluša
kimajući neotkinutom glavom.
Ali već se u njihovoj blizini
počinju motati oni,
kojima je to dosadno.

Netko će još s vremenom
ispod grma iskopati
rđom prošarane argumente
i prenijeti ih na stog smeća.

Oni koji su znali
o čemu se tu radilo,
moraju ustupiti mjesto onima,
što znaju malo.
I manje od toga.
Konačno skoro pa ništa.

U travi koja je prerasla
uzroke i posljedice,
netko mora ležati
s klasom u zubima
i blejati u nebo.

Share