Nije prošlo ni pune dve nedelje od dogadjaja u Vašingtonu i to već više nije tema ni ozbiljnih političkih analiza ili debata, ni poslovičnih pošalica tviter inteligencije, čak ni ratobornih pokliča anonimnih komentatora koji već pola decenije tvrde da će se, evo baš dogodine, sresti u Prizrenu (redovna autobuska linija saobraća dnevno, izvol'te u salonu).

Snimak strahotnog prebijanja (u trenutku dok ovo pišem još uvek nepoznatog) mladića koji se, od udaraca, onesvešćuje, pa mu nasilinik, tako onesvešćenom, krvnički lomi obe ruke, pojavio se na medijima, prelio na društvene mreže i izazvao more reakcija, što je veoma logično. Pozivi da se oglase tužilaštvo i policija, potpuno su opravdani i jedini normalni u ovoj situaciji, pritisak medija je očigledno jedini put da se to ostvari.

Reakcije najvidljivijeg dela javnosti na vašingtonski dogovor su ili ćutanje (znaju da je dobar, ali ne žele ili ne smeju da kažu) ili zbunjenost, pred mnoštvom neobičinh tačaka koje naizgled nemaju veze sa nama. Poštenja radi, treba reći da je dogovor istorijski. I da je korak ka punoj normalizaciji odnosa sa Kosovom i potpunog i konačnog mira u regionu.

Zgrožena sam reakcijama na dokumentarni film Danijele Štajnfeld "Zaceli me", u kom, i kroz sopstveno iskustvo, govori o posledicama traume seksualnog nasilja. Film je prikazan na festivalu u Sarajevu, niko ga ovde još nije ni video, retko ko se ozbiljnije zainteresovao da shvati o čemu je reč, a svi već imaju svoj nepokolebljiv stav.

Spomenik Stefanu Nemanji je odraz potpunog odsustva kontakta sa vremenom, sa odgovornim odnosom prema budućnosti kojoj ostaje da se snalazi šta će s njim, a sastavni deo tog problema su polemike protivnika spomenika, kao primer odsustva prave kritičke misli, neopterećene prostačkim dnevno-političkim prepucavanjima. Spomenik je i odraz nedostatka ozbiljnog sistemskog obrazovanja u polju umetnosti i senzibilizacije pogleda "običnog čoveka" na umetničko delo u javnom prostoru, on je slika našeg odnosa prema istoriji, megalomanski istoricizam koji kritičari spomenika vole, a koji jedino i može biti oličen u ovom lažnom akademizmu od 70 tona željeza i bronze, u sred neke rupe koju smo i do sada izbegavali.

Svakog avgusta ista priča: čim se približi godišnjica "Oluje", koja je de facto bila etničko čišćenje, a prošlo je manje-više nekažnjeno jer pravda i pravo ne idu uvek zajedno, strašila sa obe strane granice se podignu da prave lom. Taj lom je kampanjski, može se reći da je sezonski rad istih tipusa iz oba društva, dezurnih diverzanata javnog diskursa, koji redovno podižu praznu buku da se njome zagluše mnogo bitnije stvari, pa čim prodje nedelja sećanja i sjećanja, stvar se zaboravi do iduće sezone.

Jedna sam od onih što "Maršala Tita" još uvek zovu "Maršala Tita" (ponekad i "Srpskih vladara", ali to samo zato što mi je toliko dugo trebalo da se naviknem na novo ime, da, kad sam ga konačno usvojila, već su ga ponovo bili promenili).

Da vidimo šta smo mi to, kao zemlja, sve vredno imali samo u protekloj nedelji: penzionisani kardiohirurg Miljko Ristić izmislio je sajt na kom je kao "pročitao" rezultate nikad izvršenih obdukcija 17 pacijenata preminulih od Covida, čiji su, kako tvrdi, organi uništeni do neprepoznatljivosti, kao da su bili potopljeni u kreč ili sonu kiselinu, po ugledu na Sopranose ili barem ubistvo Stambolića, izvršeno po nalogu šefa i šefice njegove nekadašnje partije.

Pišem ovo u trenutku kada se gradjani po internetima svadjaju da li treba sesti, leći ili ustati u svrhu protesta protiv Vučića. Pišem, dok gledam desetine snimaka na kojima se kliče Ratku Mladiću, uz novi sablasni znak - tri prsta skupljena, ruka ispružena iznad glave, kao imitacija fašističkog pozdrava.