Biljana Srbljanović – Podrška boljima

26. Jul 2020.
Po prvi put u životu sam se, kao predstavnica Udruženja scenarista Srbije, našla u nekoj komisiji za dodelu sredstava za finansiranje dugometražnih igranih filmova, u prevodu- glavnog konkursa Fimskog centra Srbije za "veliku" kinematografiju, onu koja najviše košta i dobija najveću pomoć države. Filmovi su umetnost u kojoj naša zemlja s pravom ima zapaženo mesto pre svega u Evropi, a poslednjih godina je, konačno, počelo da se mnogo više novca odvaja u odnosu na prethodne decenije.
BILJANI SRBLJANOVIC URUCENA POVELJA "DRAGOLJUB STOSIC"
Biljana Srbljanović. Foto: BETAPHOTO/NENAD PETROVIC

Piše: Biljana Srbljanović

Zakon o kinematografiji propisuje dobre kriterijume za dodelu novca: da predloženi filmovi budu originalni, autentični ili inovativni na planu ideje, teme, sadržaja, prisupa, filmskog jezika i stila, da narativna struktura, stvoreni svet likova, njihova dramska ubedljivost i uverljivost dijaloga bude u skladu sa najvišim standardima filmske dramaturgije, te da samo ostvarenje ima potencijal da uhvati duh vremena u kom nastaje, da postane značajno za čitavu srpsku kinematografiju i to ne samo u lokalnim, već i u medjunarodnim razmerama.

Rad u komisiji znači pročitati ne samo hiljade stranica scenarija, već i sve zahtevane scenarističke eksplikacije, rediteljski pogled, vizuelne reference, proceniti kako se to uklapa u producenski plan, koliko je realističan budžet i način njegovog prikupljanja (država uvek daje samo deo novca, ostatak se “skuplja” na medjunarodnim konkursima i od raznih oblika sponzorisanja) i koliko su legitimni zahtevi i kredibilni njihovi potpisnici, u posebno u odnosu na predhodno ponašanje prema istom tom državnom novcu. Drugim rečima, teret odlučivanja je ogroman, novac koji se dodeljuje je zamašan, pričamo o desetinama miliona zajedničkih dinara i odgovornost je brutalna.

Bilo je mnoštvo raznolikih filmova, odabrali smo pet, ali ni jedan – jednoglasno. Film “Žetva” koji je dobio najviše novca, meni je bio najgori – u pitanju je američko-srpska produkcija, pomalo provincijalno zamišljena kroz prikupljanje učešća rendom holivudskih zvezda, baziran na jednoj dosta emotivnoj, ali literarno bezvrednoj knjizi, koja govori o tome kako je jedan Nemac došao na Kosovo, da bi upoznao porodicu donora srca koje mu je transplantirano. Donor, zapravo, nije donor, nego mu je srce oteto u zloglasnoj “Žutoj kući” u gradu Burelju u Albaniji i to je zapravo jedini pažnje vredan podatak u čitavom literarnom predlošku, na osnovu koje je srednje-nepoznati američki scenarista ispisao stranice i stranice neke mešavine Džems Bonda i Bikovićeve “Medje”,  propagandnu papazjaniju, koja pokušava da ovaj inače stravičan podatak – pa taman da je samo jedan čovek ubijen zbog kradje organa, pretvori u blokbaster. To, za mene, mitomansko obezvredjivanje, insinuacija  žetve hiljada organa, količini koje ni Maunt Sinaj ni Grejs Sloun bolnica sa svim svojim osobljem i medicinskom tehnologijom, ne bi bila u stanju da izvede (ni blizu), obesmišljava  prave žrtve, pa taman da je bila samo ta jedna, a nije. Time se strahota nove vrste ratnih zločina svodi na spektakl, na impotentno propagandno sredstvo, kojim nije moguće postići mnogo toga, osim snimiti skup film sa skupim zvezdama koji eksploatiše tragičnu priču. Ipak, samo direktor kinoteke Jugoslav Pantelić i ja smo bili tog mišljenja i bili preglasani. Demokratija, šta ću.

Ako govorimo o značaju filma, kao najmasovnije umetnosti, za naše izranjavljeno društvo, bilo je drugih, većih, boljih, drastično jeftinijih i nemerljivo bolje osmišljenih projekata na ovom konkursu. “Rupa u ogradi” Zorana Amara, koji govori o ubistvu gardista u Topčideru, ali iako visoko ocenjen upravo prema kriterijumima iz samog Zakona, ipak nije prošao. Bilo je ozbiljnih umetničkih postignuća mladjih autora, izuzetno novog i svetski prepoznatog kredibiliteta, kao što je film “Linije želje” Daneta Komljena, koji ponovo nije prošao. Ako ćemo i o “kosovskoj tematici”, bio je tu i film “Poslednji manastir” Nebojše Pajkića, patrijarha srpske scenaristike, koji je i propagandni, ali i velika umetnost, samo su autori autsajderi u savremenom filmskom biznisu, pa ništa ni od toga.

Čvrsto verujem da je ovaj način finansiranja filmova važan, da je novca više i samim tim je mnogo bolje nego što je bilo. Ipak mislim i da nam, kao kulturi, kao naciji mnogo više treba bolji film. Potrebna nam je iskrenost, umetnički i lični kredibilitet, vrhunska moralna uverenja koja radjaju podršku BOLJIMA od nas samih, prepoznavanje talenta i kvaliteta, posebno kad od te podrške mi lično i pojedinačno – nemamo ništa.

Tekst je prenet iz lista Blic.