Bio sam prošle godine i u Varivodama. I sada na putu u Liku, polunapuštena sela, urušene ili spaljene kuće, čovek se zapita na trenutak zašto bi se neko vraćao u takvo okruženje, uz teško breme koje svaka proterana porodica nosi sa tobom, od ubijenih ili nestalih najmilijih, do uništavanja imovine, sticane kroz generacije.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u svom govoru na komemoraciji žrtvama Oluje u Rači rekao je i „pomirenje da, poniženje nikada“.

Moje osnovno opažanje juče i danas je da su najnormalniji u istupanju i promišljanju događaja vezanih za „Oluju“ upravo oni koji su prošli najveću patnju, ostali bez svega stečenog, bez članova porodica, sa četiri godine ratnog iskustva i traumom najvećeg egzodusa na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata. Upravo oni su najrazumnije govorili o aktuelnim prepirkama oko toga da li je trebalo otići na centralnu manifestaciju Hrvatske u Knin ili ne, da li je trebalo uspostavljati mostove poverenja ili i dalje živeti u mržnji…

Ovo su „dani Oluje“ sa svim svojim posledicama, emocijama, sećanjima, tugom, vizijama. Zbog toga i danas nastavak jučerašnje priče.