Nestali u Oluji

4. Avgust 2020.
Ovo su „dani Oluje“ sa svim svojim posledicama, emocijama, sećanjima, tugom, vizijama. Zbog toga i danas nastavak jučerašnje priče.
16_obljetnica_vojnoredarstvene_operacije_Oluja_Kninska_tvrdjava_05082011_061
Foto: Roberta F.

Piše: Veran Matić

Reakcije traju od juče, sećanja i promišljanja se dopunjuju:

Bojana Lekić

Dušan Mašić

Suzana Trninić

Vesna Damjanić, takođe nekadašnja novinarka B92, koja je sa sedamnaest godina tom kolonom došla u Beograd suočava se tek sada, nakon 25 godina sa svojim dnevnikom, koji je vodila tih dana. Već četvorogodišnji izbeglički staž pretvorio se u noćnu moru sa svim opasnostima, napadima na kolonu žena, dece, staraca …

„Hoću da znam kuda vodi ovaj put mene i život moj, čiji je početak i čiji je kraj…” i tako u sebi u izbegličkoj koloni koja ide ka Srbiji ponavljam stihove Partibrejkersa, čiju smo kasetu samo četiri dana ranije u Kninu, na legendarnom zidiću, non stop puštali“, kaže Vesna

Spot je iz legendarnog filma “Geto – tajni život grada”, takođe u produkciji Radija B92.

Upravo je Radio B92 nešto ranije objavio ovu numeru na kultnoj kompilaciji “Radio Utopija”, kasnije na albumu Partibrejkersa “Kiselo i slatko”… Bila je to velika operacija, donatori kompilacije su bili britanski kvekeri, CD je štampan u Londonu, a ceo tiraž u Beograd prošvercovan diplomatskom poštom.

Još jedna ilustracija: Neposredno pred pad Krajine, Radio B92 je kupio svoj prvi službeni auto. Bio je to polovni beli Yugo Amerika koji smo kupili od Dragana Đilasa. Prvih dana korišćenja, Saša Mirković je odvezao Veru Konjović na aerodrom sa kopijom Žilnikovog filma “Marble Ass” u produkciji B92 (koji će kasnije na Berlinskom festival dobiti nagradu “Teddy Bear”) na filmski festival u Herceg Novi, koji je samo posle nekoliko sati izgubio svoj smisao, a u Yugo Amerika je sledećeg dana sela Ceca Lukić da sa Tamarom Pupovac, putem prema Kninu traže Tamarine roditelje. Do kraja humanitarne akcije Ceca nije izlazila iz tog Jugića.

Sećam se da u Domu omladine nije radio lift tih dana, i to je bilo jedino na šta su se svi angažovani na radiju žalili… pešačenje do Petog.

Isti lift nije radio ni 1990. godine kada je Milošević prvi put tukao demonstrante, demokratsku opoziciju pred RTS. Tog dana uveče divni Borislav Pekić sa svim povredama od policijskih batina popeo se do Petog da posvedoči i onome što ćemo doživljavati narodnih deset godina Miloševićeve vlasti, koja je obilovala nasiljem i nesrećama prema drugima, ali i prema sopstvenim građanima. Žalosno je što mu zbog toga nije suđeno u Srbiji.

Vesna Damjanić poentira: „Oluju smo oprostili, šta nam se dogodilo – nismo zaboravili. Kuću smo obnovili, nove domove sagradili. Učimo našu decu da je najvažnije biti Čovek, a da snagu treba crpeti iz tragedija poput Oluje. Uznemire nas politički pokliči svake godine u ovo doba jer, kao i svako čudo, oni traju tri dana, a moji roditelji i hiljade Srba koji su se vratili na svoja ognjišta 365 dana grade suživot sa komšijama Hrvatima. I dobri su u tome. I jedni i drugi.“

Pre pet godina Mirko Rudić je u „Vremenu“ objavio drugo potresno „filmsko“ svedočanstvo, koje bi trebalo da bude „azbuka-abeceda-bukvar“ koje svako mora da pročita.

***

Proteklih godina u svojstvu specijalnog izlasnika predsednika (bez oficijelnog angažmana u kabinetu i bez nadoknade), intenzivno sam se, zajedno sa izlasnikom hrvatske predsednice, trudio da se načini modalitet za pronalazak nestalih u Hrvatskoj. Nažalost, nismo mnogo uspeli jer je neophodna snažna politička volja, koja uključuje normalizaciju odnosa. Bez toga, individualni napori će biti stalno podrivani od političkog establišmenta sa obe strane.

Od oko 2000 nestalih u Hrvatskoj, čija se sudbina ne zna, nešto više je Srba od Hrvata. Pretpostavlja se da se velika većina posmrtnih ostataka nalazi među 900 zemnih ostataka u mrtvačnici na zagrebačkoj Šalati. Proces identifikacije ide presporo iz nepoznatih mi razloga. U slučaju da je problem nedostatak DNK-a rodbine, to bi se moglo prevazići masovnom kampanjom kojom bi se mnogi animirali a proces ubrzao nakon toliko godina. Ako je u pitanju politika, onda bi se preko ovakvih gestova olakšavalo rešavanje političkih problema.

Najveći broj nestanka Hrvata vezan je za Vukovar, tj. prvu godinu rata 1991, dok je najveći broj nestalih Srba vezan za „Oluju“.

Više puta sam predlagao da se problematika nestanka ove dve grupe nesrećnika rešava isključivim temaskim posvećivanjem pošto su u pitanju različite situacije, okolnosti, lokacije na kojima su se događale tragedije.

Nažalost, do sada nije bilo političke volje da se ide tim putem.

Želja mi je bila da se napravi jedinstveni popis, da se uz svako ime i prezime grupiše sva dostupna dokumentacija i sa hrvatske i sa srpske strane, i da se traži svako ponaosob. Često sam slušao: „Znam, veliki je to posao…“. Dok se to ne desi, nalazićemo se u svojevrsnom ćorsokaku pošto će prevlađivati ideja o traganju za nekom masovnom grobnicom, što zvuči medijski efektno u slučaju da se dogodi, a do tada nećemo naći nikoga.

Svakim danom prolazi vreme, sećanja za svedočanstva blede, svedoci umiru.

Činjenica da ne postoje zajednički timovi, da se u oficijelnim telima za traženje više razmišlja obaveštajno nego humanitarno, frustrira svakoga ko želi da napravi neki pomak.

U jednom slučaju imao sam svedoka ukopa jednog Hrvata, koji je tražio uslugu da bi otkrio lokaciju ukopa. Bio je spreman da ode na lice mesta uz političke garancije domaćina. Sa druge strane prvo nisu odgovarali na informacije a onda su gotovo slavodobitno javili da su tu već gledali i da nema tela. Nisu me ubedili, ali jednostavna činjenica da ne možete učestvovati u svim aktivnostima pretrage uz odsustvo zajedničkih timova, ubijaju bilo kakvu volju, inicijativu.

U drugom slučaju imamo svedoka ubistva Srbina, i bacanja tela u jamu. Pomenuti svedok zna gde je jama i spreman je da lično na Dinari pokaže to mesto. Sa druge strane dobijemo odgovor da je u okolini minirano i da se postupak ne može bezbedno obaviti. Svedok na to kaže da baš tuda prolazi turistička staza i da ne bi ni išli kroz minsko polje.

Zbog ovakvih primera nužno je da na vrhu država postoji precizan dogovor i da se stoji iza datih reči. Da se formira zajednički tim posvećenih kojima je stalo, da im se otvore arhive i pruži potpuna infrastrukturna podrška, da vodeći ljudi u obe zemlje kažu da je to najvažnije pitanje, i da svi koji nešto znaju to i kažu. I da im se ništa neće dogoditi. Na taj način bi se smirile duše hiljada porodica koje pate uz mogućnost da svi nestali budu dostojno pokopani.

Vesna kaže: „Oluju smo oprostili, ali nismo zaboravili“.

Vreme je da se u rešavanje ovih bolnih pitanja pored kazni, suđenja, optužnica, uvede i prostor za oprost, za određeni oblik amnestije za sve koji svedoče iskreno o onome što su videli sa ciljem pronalaženja nestalih, sa ciljem uspostavljanja procesa ako ne pomirenja odmah, onda snošljivosti, suživota…

Mislim da je to misija na kojoj rade Pupovac i Boris Milošević i ostali sjajni ljudi iz Srpskog nacionalnog vijeća, Srbi koji žive u Hrvatskoj, a koji nastoje da neguju tradiciju, da očuvaju postojeće, obnove ono što je uništeno.

Često baveći se ovim temama dobijem utisak da ću se „raspasti“. I stalno pomislim kako li je tek njima, koji su proživeli zlo, koji ne znaju gde i kako su im stradali najrođeniji, prijatelji ili jednostavno poznanici.

To je čitava „armija“ u brojnim udruženjima, kojima je ostalo da svake godine u sve manjim grupama obeležavaju godišnjice pogroma na raznim stratištima. Bez ikakve podrške da nešto više učine, i što je najbitnije, sa sve manje nade.

Uskoro dolazi 31. avgust, Međunarodni dan nestalih. Teško da se sa dosadašnjim ponašanjem može skinuti sramota odsustva bilo kakvog ozbiljnog delanja na pronalaženju nestalih, ali i rešavanju brojnih drugih pitanja žrtava rata.

Ali svakako huškanja protiv onih koji pokušavaju da na prostorima Hrvatske nešto urade da se naprave pomaci, u najmanju ruku su bezobrazni i podsećaju na “dobrovoljne davaoce tuđe krvi” devedesetih godina.

Planiram da 25. avgusta odem u Gošiće na komemoraciju ubijenim staricama i starcima nakon operacije „Oluja“, posle u septembru idem u Varivode, zatim u Vukovar… sa novim pokušajima da u ovakvim okolnostima koje sam vam opisao doprinesem kakvom-takvom pomirenju i smiraju duša.

A oni koji neće da pomognu, neka bar ne odmažu.