Teret

31. Jul 2020.
Umesto ratno – huškače histerije, radimo na trajnom miru uz empatiju sa svim žrtvama.
351a6dcaaea27bfe27f5
Foto: Vreme

Piše: Veran Matić

Jedno od najtežih regionalnih pitanja je pronalaženje nestalih u ratnim zbivanjima devedesetih. Preko deset hiljada nestalih. U poslednjih nekoliko godina nema bitnih pomaka ni aktivnosti koje bi dokumentovale napore svih zemalja i njihovih nadležnih institucija, da se SVE čini da se nestali pronađu, identifikuju, da porodice dobiju punu informaciju o tome kako su i gde izgubili živote, da im se omogući dostojna sahrana, obeležja… da se izraze saučešća svih aktera. Da u prvom planu imamo empatiju koja je lekovita, da jača temelje poboljšanja odnosa.

Da predstavlja garanciju da će oni koji više od 30 godina žive u traumama doživeti smirivanje, da će generacije koje stasavaju imati jake argumente koji dokazuju da će živeti u bezbednoj budućnosti, da ne moraju da razmišljaju po svaku cenu o bekstvu sa ovih ukletih prostora.

Nemoguće je raditi uspešno potragu za nestalima ako imate sa svih strana ratničku, osvetničku, zub-za-zub retoriku. Ne možete tugovati ako vas stalno raspaljuju sa huškačkim spinovima, poluistinama, satanizacijama o drugima kao izvorištu samog zla…

Zato ako želimo pomake i pravac koji garantuje pozitivnu spiralu u odnosima, potrebno je sve menjati. Potrebni su nam stalni gestovi, izjave, poruke koje će govoriti sa pijetetom o svim žrtvama, iskazivanje žaljenja, i konkretni rezultati saradnje u rešavanju najtežih pitanja koja tište građane u regionu, pitanja nestalih, osakaćenih, opljačkanih, prognanih… Sve su to obaveze o kojima se razmišlja samo oko crnih godišnjica i to na način da se na drugoga svali krivica toga što nismo učinili u međuvremenu, a bilo je naša obaveza. Iz perspektive neodgovornih huškača koji svoju odgovornost za nečinjenje prikrivaju novim ratnim pokličima, čini se najmanje dvostruki greh: zataškavanje nečinjenja i stvaranje uslova za nova zla.

Krajnje je vreme da se na stratištima kojima smo svi osramoćeni pojavljuju najviši predstavnici naših zemalja i da to postane uobičajen manir u promociji mirovne kulture, mirovne politike, mirovne memorijalizacije. Umesto što se ostrvljujemo na sve one koji pokušavaju da bolnim i teškim gestovima grade politike saradnje koja garantuje progres za sve i garantuje opstanak svih manjina gde god da su.

Obeležavanja traumatičnih godišnjica na ovdašnjim prostorima u letnjim mesecima slede jedna za drugim.

Ističe jul ali se još uvek ne stišavaju strasti prilikom debate o genocidu u Srebrenici i načinu obeležavanja ove tragedije.

Upotrebio sam reč debata a zapravo je reč o kampanji koja se na društvenim mrežama vodi protiv glumaca koji su uzeli učešće u projektu kojim Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove pri Ujedinjenim nacijama obeležava četvrt veka od ovog tragičnog događaja.

Hrabro je ovih dana biti u koži Milana Marića, Snežane Bogdanović, Uliksa Fehmiua, Mirjane Karanović i njihovih koleginica i kolega iz regiona koji su svojim glumačkim umećem odali počast svedocima koji su u sudnicama hrabro govorili o strahotama kroz koje su prošli tokom genocida u Srebrenici, dajući time svoj doprinos utvrđivanju istine.

Ovih dana svedoci smo napada na glumce koji trpe brojne uvrede na društvenim mrežama:


Na meti se posebno našao mladi glumac Milan Marić koji baš danas puni 30 godina.

Napadaju ga i zato što misle da je izmanipulisan jer je imao „samo pet godina“ kada se „nije“ desila Srebrenica i nazivaju ga izdajnikom.

Marić, koji se rasplakao u video zapisu o Srebrenici, hrabro im je odgovrio da je „patriotizam kada govoriš o sopstvenoj odgovnosti, a ne samo o tuđoj“.

Izuzetno razložno i zrelo, Marić im replicira da je jedini lek za sve narode istina i da „ne zna kada smo žrtve počeli da delimo, mrtve civile, na naše i njihove, kada smo počeli i zločince da delimo“.

Frustracije napadača na društvenim mrežama koji su glumca proglasili izdajnikom, Marić je pravdao rečima da je lako iz Beograda biti patriota.

Ove reči dobijaju na aktuelnosti ovih dana, kada su osude najave prisustva obeležavanju akcije „Oluja“ od strane novog potpredsednika hrvatske Vlade Borisa Miloševića, obrnuto proporcionalne udaljenosti kritičara od Knina i Zagreba.

Funkcioner SDSS-a Milošević (rođen 1974. godine) je poput glumca Marića bio maloletan kada je počeo krvavi raspad Jugoslavije.

I on pokazuje izuzetnu zrelost kada govori o značaju odlaska u Knin.

Njegova izjava se savršeno nadovezuje na Marićeve reči o nužnosti nastavka suživota sa komšijama Bošnjacima, Hrvatima i Albancima: „Mora se raditi na tome da ljudi koji su proterani mogu da se vrate svojim kućama, moramo svim mrtvima odati počast. Ne smemo dopustiti da nas vodi mržnja, moramo raditi na tome da se rane zaleče i da mislimo na budućnost“.

Ovo je rekao Milan Marić. A kao da je rekao Boris Milošević. Ne znam gde počinje Marić a gde završava Milošević i obrnuto.

Empatija samo za „svoje“ nije empatija

Kada je krenula kolona prognanika iz Knina, mogli smo da prisustvujemo najsramnijem zataškavanju obima gologote tog naroda, koji je ubijan, raketiran po cesti, umirao pored puta. Skromna vest u 28-om minutu centralne informativne emisije, Dnevnika tadašnje RTB demonstrirala je svu strahotu izveštavanja devedesetih. Prikrivanje golgote, potiskivanja stradalnika ka Kosovu, sklanjanje iz Beograda po svaku cenu.

Empatija građana Beograda i Srbije, koji su se pridružili akcijama solidarnosti organizovanim od strane brojnih mirovnih organizacija i među prvima Radija B92 sa taksistima koji su prikupljenu pomoć delili ljudima u koloni sve do iza Banja Luke, bila je reakcija za koju me i danas neki pitaju “a zašto ste vi to radili kada smo vas tretirali kao izdajnike“, preuzimajući vladajući narativ. I danas imam isti odgovor kao i onda – da je to bio naš prirodni impuls da pomognemo jer to je nešto mnogo više i važnije od toga kako nas neko tretira i naziva, i da ću večno žaliti, nositi teret zbog toga što nisam mogao na sličan način da pomognem kolonama Muslimana iz Srebrenice koji su takođe rešetani, streljani, likvidirani. Ili proterivanim građanima Kosova pre i naročito tokom bombardovanja Srbije. I ovo ne zbog toga što sada nešto ravnomerno raspoređujem, već zbog toga što to tako osećam i danas. Empatija samo za “svoje” nije to što znači ta reč.

Preostaje nam da iskreno žalimo sve. Žrtve su sve naše, kao što su i svi nestali naši nestali koje moramo tražiti. Jer nećemo naći „naše“ ako ne budemo tražili sve. Tugovanje za našima neće se razumeti na način na koji želimo ako ne tugujemo za svim žrtvama.

Dok ovo ne postane preovlađujući regionalni narativ, imaćemo zajednički teret koji nosimo već tri decenije.

Onaj isti o kojem govori film „Teret“ u kojem glavnu ulogu tumači Leon Lučev koji se takođe pojavljuje u video zapisima svedočenja o Srebrenici.

Sećam se žestokih reakcija na taj film koji su mnogi preventivno napali a da ga nisu ni pogledali, učitavajući željeno tumačenje.

Podrška hrabrim pojedinacima i politikama koje su rešile da iskorače protiv ustaljenih matrica i stereotipa je najmanje što možemo učiniti u godini u kojoj se raspliću stvari od Beograda preko Brisela do Vašingtona, Moskve i Pekinga.

Sve dok budemo sudili jedni drugima sa bezbedne daljine uronjeni u prošlost, nacionalizme i jednostrane istine, nosićemo tragične terete Beograda, Zagreba, Sarajeva, Prištine, Vukovara, Srebrenice i Knina sa kojima se konačno moramo suočiti zarad budućnosti.

Svih nas.

I da budem potpuno jasan:

Boris Milošević je potpredsednik Vlade Republike Hrvatske, mladi Srbin koji se dokazao kao veoma predan, principijelan i vredan zastupnik interesa Srba u Hrvatskoj, ali i demokratizacije ove zemlje. Jedan od najangažovanijih u zaštiti svih ugroženih. Jedino tamo u Hrvatskoj na licu mesta možete efikasno pomoći.

Jedino stvaranjem mostova i gestovima pomirenja proizvodi se prostor za uzvratne gestove i već je planirana poseta potpredsednika Vlade Tome Medveda mestu stratištu Gošići. Verujem da se sa koordiniranom pažnjom ovaj proces može nastaviti obeležavanjem stratišta u Varivodama a potom i vukovarskih.

Ove gestove moraju pratiti i otkrića grobnica u kojima su pokopani svi oni koji se vode kao nestali. Uspostavljanje poverenja može se realizovati uvidom u vojne arhive Vojske SR Jugoslavije i Vojske Hrvatske.

Moraju pratiti konkretni gestovi vodećih ljudi naših država, koji bi morali da budu garanti da se procesi pomirenja razbijaju sa podsticajima u našim društvima.

Ako se to ne dogodi, to će značiti da su proćerdali svoje mandate i kao predsednici, premijeri, ministri… A to će za naša društva značiti ostrašćena tumaranja po mraku zla koje će se proizvoditi inercijom, ali i nesposobnošću da se uradi nešto korisno. Ništa neće vrediti autoputevi ako njima budu išli samo prolaznici iz udaljenih u još udaljenije zemlje.

 

„Devojčica u Saboru Republike Hrvatske“

Anja Šimpraga. Foto: Saborska TV/snimak ekrana

Verujem da je politika koju predstavlja Boris Milošević doprinela da se čuje danas u Saboru govor Anje Šimprage i za njega dobila aplauz:

Ovih dana svi pričaju o Oluji. Bez obzira na to koliko o tome doista znaju, jesu li proživjeli te ratne strahote ili su ih samo promatrali.

Svake godine u ovo vrijeme, dijete progovara u meni. Sjećanje jedne djevojčice iz kolone. Tog 4. kolovoza 1995. imala sam točno osam godina. Najednom i nebo je promijenilo boju. Sparina je otežavala disanje, nije slutilo na dobro. S ruksakom za drugi razred osnovne škole bila sam spremna za put, put koji nije imao ime, put koji je vodio tko zna gdje. Od Knina, do Petrovačke ceste, preko Banje Luke, a otuda bez stajanja do Srbije. Kolona je bila duga, zvuk traktora i plač okruživali su nas. Posljednje komadiće kruha podijelila sam s rodbinom, a taj miris me je pratio.

Po dolasku u Srbiju, htjeli su ih poslati u Niš, no uspjeli smo nadležne nagovoriti da nas puste u Beograd gdje smo imali rodbinu.

Pustili su nas do Novog Beograda. Tada sam odrasla. Za tu jednu noć.

No, želja za rodnim krajem bila je jača pa sam se s obitelji vratila u Knin 1999. godine.

Opet smo bili na svom kamenu, kraj svoje rijeke, među svojim ljudima.

Znala sam da su i moji vršnjaci Hrvati prošli patnju, strah i morali ići putem gdje nije bio njihov dom. Ali sam isto tako znala da će ta ista djeca s jedne i druge strane jednom sjesti za isti stol i dogovoriti da se više nijednom djetetu ne ukrade djetinjstvo, pravo na sreću. Mali čovjek je uvijek taj koji pati, kojeg se ništa ne pita. Gledajući svoje roditelje, njihove žuljevite i hrapave ruke, koje su danonoćno radile u polju kako bi svoju djecu izveli na pravi put znala sam da je puno važnije biti čovjek, nego samo Hrvat ili samo Srbin.

Djevojčica prošlost nije zaboravila. Učila je iz nje, ali budućnost joj je bila važnija i svima nama treba biti. Danas, 25 godina poslije, ova djevojčica iz kolone stoji pred vama. Imam samo jednu želju – gradimo društvo slobode, gradimo zajedničku budućnost.

Slične objave

Share