Sećanje na budućnost

25. Avgust 2020.
Bio sam prošle godine i u Varivodama. I sada na putu u Liku, polunapuštena sela, urušene ili spaljene kuće, čovek se zapita na trenutak zašto bi se neko vraćao u takvo okruženje, uz teško breme koje svaka proterana porodica nosi sa tobom, od ubijenih ili nestalih najmilijih, do uništavanja imovine, sticane kroz generacije.
veran-milanovic
Veran Matić i Zoran Milanović

Piše: Veran Matić

I kada stignete, postane vam jasno. I spaljeno, srušeno, zaraslo je ipak dom, postojbina, nešto neotuđivo. Emocija koja se ne može proterati van sebe.

Pre samo par nedelja, petnaestak napuštenih razrušenih spaljenih kuća zaseoka Grubori bilo je nedostupno. Onda je nova koaliciona vlada Republike Hrvatske postigla važan dogovor o zajedničkim komemoracijama žrtvama rata i posleratnih zločina u Hrvatskoj. O pokušaju da se isprave nepravde prema proteranim, kada je reč o mogućnostima povratka i obnove kuća, obnove života. Grubori su odabrani upravo zbog toga što predstavljaju upečatljiv primer mesta u kojem je zatiran život zastrašujućim zločinima prema civilima, uglavnom nemoćnim da pruže bilo kakav otpor.

Na ovu komemoraciju bih došao i inače, i da nije bilo najava da će se dogoditi neki iskorak, pomak u sećanju, priznavanju zločina i naporu da se drugačije, pozitivno, gleda u budućnost.

Crkva u selu Plavno

U centru sela Plavno, čiji je Grubori zaselak, nalazi se crkva i groblje. Prvi važan toponim za stalno vraćanje svih proteranih. Na pomoćnoj zgradi crkve, nalazi se tabla o boravku Dositeja Obradovića u ovom selu, učiteljskom i prosvetiteljskom poslu autora „Života i priključenija“, „Saveta zdravog razuma“, prvog učitelja u ovom mestu, i kasnije prvog srpskog ministra prosvete.

Na tabli stoji njegov biografski zapis:

„Kad sam se vratio iz Azije male i Grecije dođem u Dalmaciju za čiti gde decu. Izaberem neko planinsko, okolo predivni i široki dolina, sasvim pristojno mesto zovemo Plavno. Tu se ostanovim i skupim dosta dečice. V školje mojej suštej pri cerkvi svjatoga velikomučenika Georgija pobedonosca, menti vo jeromonasjeh Dositej Hopovski.“

Reč je o 1770. godini. I civilizaciji od pre i posle te godine. O identitetu ljudi koji je tu stvaran, a pre 25 godina istrgnut iz tog prostora.

Današnja komemoracija bila je ne samo sećanje, izražavanje pijeteta prema žrtvama, već i izražavanje poštovanja i izvinjenja preživelima i potomcima, uz rešenost da se ispravi što je moguće ispraviti.

 

***

„Mi, kao stanovnici ovde, nemamo problema sa Hrvatima, ni Hrvati sa nama, ali je ostala pustoš“.

Ova rečenica Miloša Rusića, rodom iz Plavna (u kojem je na dan „Oluje“ stradalo 26 civila), sve vreme mi je u mislima dok boravim u kraju u kojem je pre četvrt veka susedni zaselak Grubori bio poprište masakra šest nevinih srpskih civila (od kojih je samo jedan imao ispod 50 godina), čije su kuće zapaljene.

Dvadeset pet godina kasnije, kao da prisutvujemo nekom novom početku –  probijen je put i ponovo je dovedena struja, sa nadom za nagoveštaj normalnog života, dostojnog 21. veka.

Možemo da debatujemo da li je to moglo i moralo da se desi ranije, zašto nije, i tako dalje, ali od toga nećemo imati ništa izuzev destruktivne frustracije.

Sada je leto 2020. godine, i mi po prvi put u Gruborima, mestu do kojeg ne saobraća autobus, imamo na jednom mestu hrvatskog predsednika Milanovića i dva potpredsednika hrvatske Vlade – Medveda i Miloševića.

Foto: BETAPHOTO/HINA/Mario STRMOTIC

Sasvim dovoljno za nadu da je prisustvo zvaničnika iz Zagreba nagoveštaj bliže saradnje Srbije i Hrvatske u brojnim oblastima koje su bile na marginama interesa godinama i decenijama unazad. To je snažna politička poruka da su konačno prepoznati vapaji tamošnjih ljudi zbog kojih se okreće politička, istorijska i civilizacijska stranica, i stvaraju preduslovi za povratak ljudi njihovim korenima, uz uslov da žive životom dostojnim moderne civilizacije na tlu Evropske unije.

To je tako malo, a tako mnogo. Kolektivnom obnovom Grubora stvara se poverenje u kojem se malim praktičnim, a velikim političkim gestovima obnavljaju Grubori kao simbol prošlosti i vesnik bolje budućnosti.

Najavljen odlazak premijera Plenkovića u Varivode i lidera SDSS-a Pupovca u Škabrnju okreću nove stranice započete odlaskom Miloševića u Knin.

Danas smo u Gruborima govorili, odavali pomen, sećali se žrtava i mirili pored krstova.

Krstovi su naša raskršća – ovoga leta očito i vidljivo novih, ohrabrujućih puteva saradnje Zagreba i Beograda.

Za sada preko Knina i Grubora, a sutra preko Varivoda, Škabrnje i Vukovara.

***

Foto: BETAPHOTO/HINA/Mario STRMOTIC

Čudo je u detaljima koji se neće videti u medijima jer su deo kratkog razgovora predstavnika države Hrvatske sa desetak bivših žitelja Grubora, a koji zbog nepostojanja puta nisu ni mogli do svojih razvaljenih i spaljenih kuća. Od pre par nedelja, probijen je put, a juče došla struja. Po prvi put posle 25 godina, prespavali su u svom domu.

Imao sam sreću da prisustvujem susretu ljudi iz Grubora koji danas žive u Srbiji sa vođstvom Republike Hrvatske i sprske zajednice.

Toliko dostojanstva, ponosa, toliko normalnosti od desetak rođenih Gruborčana, Grubora, bili su najupečtljiviji deo slike. Predsednik države koji je pokazao visok stepen bliskosti sa tim ljudima, potpredsednik vlade Toma Medved, drugi potpredsednik Boris Milošević, ministarka regionalnog razvoja i EU fondova, gradonačelnik Knina… pozvali su te ljude da se vrate, ili jednostavno da učestvuju u obnovi ovog Grubora i Plavnog…  više uzbuđeni od ljudi koji su izgubili najmilije i celokupnu imovinu, sa osećajem krivice koja je lebdela u vazduhu, a i izrečena u nekim govorima.

Video sam reakciju ljudi koji su propatili sve što se može propatiti, gubitak najbližih u brutalnom nepotrebnom nasilju, progonstvo bez ičega u nepoznato, život iz početka u drugim okolnostima… izgradnju nove budućnosti za svoje, sa svim teretom svih ovih godina…

Video sam iskrenu radost i zahvalnost za priliku koja im se pruža, da se stvore uslovi da penzionerske dane mogu da provode i u svom domu. Osetio sam nadmoć koju pruža već učinjen oprost, nikako i zaborav. Video sam određen vid pobede nad svim što je sprečavalo svih ovih godina da dobiju šansu koja se danas stvara, sa davno nadvladanim nedaćama koje su im učinile mračne politike devedesetih.

Pitao sam se zašto postoji opiranje politici koja se uspostavlja u proteklim nedeljema… nije to negde pripremljen model, zavera, dogovor davno sklopljen koji se sada realizuje. Mislim da je to proces koji se sada kreira, i koji veoma zavisi od toga koliko će svi akteri dati sebe, koliko će ceo proces biti podržan od svih u Hrvatskoj i Srbiji, regionu, EU. Veliki posao tek predstoji u procesima normalizacije, pomirenja, i taj posao je silno uslovljen podrškom glavnim akterima sada, i to ne samo verbalno, gostovno, već i direktno, praktično… ili ako to nije moguće, onda bar ćutnjom, bez otežavanja.

Entuzijastični beskućnici sa radošću govore da će nastojati da urede, stvore Muzej Dositeja Obradovića za godinu dana.

Iskreno ohrabreni dolaskom predsednika države i tri ministra, nadležnih za obnovu, ne razmišljaju samo o svojim kućama, već o novom životu čitavog kraja, ne samo materijalnog, već i duhovnog, kulturnog.

Zoran Milanović. Foto: BETAPHOTO/HINA/Mario STRMOTIC

Na kraju govora, predsednik Hrvatske Zoran Milanović je recitovao stihove Alekse Šantića upućene onima koji su danas svratili u svoje mesto:

Ostajte ovdje!… Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat k’o što ovo grije, –
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije…

Može izgledati pomalo patetično, ali se u potpunosti uklopilo u duh poruka i razgovora vođenih danas u Gruborima.

***

Milorad Pupovac, Boris Milošević, Tomo Medved i Zoran Milanović održali su odlične govore.

Na komemoraciji se pojavio i Ante Tomić, jedan od najnapadanijih novinara i književnika u Hrvartskoj, kao neki dobri duh bitke za normalnost, nekako u pravom trenutku na pravom mestu, izgledalo mi je kao neka garancija da će sve biti kako treba, ili bar mnogo bolje nego što je bilo.