Da li smo još uvek na „Putu u bespuće“?

24. Avgust 2020.
20 godina od ubistva Ivana Stambolića i 25 godina od objavljivanja Ivanove knjige „Put u bespuće“.
ivan-stambolic-356x498---Co
Ivan Stambolić

Piše: Veran Matić

Sutra se navršava tačno dvadeset godina od kada je ubijen Ivan Stambolić.

Tek dve i po godine kasnije, tokom vanrednog stanja uvedenog nakon ubistva premijera Đinđića, saznali smo da je Stambolić ubijen na Fruškoj Gori neposredno pošto je otet.

Presudom Specijalnog suda za ubistvo Stambolića osuđeni su pripadnici Jedinice za specijalne operacije Državne bezbednosti Srbije koji su ga nakon brutalne egzekucije bacili u jamu i zasuli živim krečom kako bi zatrli tragove.

Ovaj zločin, u samo predvečerje režima Slobodana Miloševića, imao je svoje inspiratore, nalogodavce, organizatore i izvršioce i po svojoj prirodi je sublimirao prirodu zločinačke strukture režima koji je ubio Slavka Ćuruviju, Zorana Đinđića ali i mnoge druge znane i neznane za koje se trudimo da ih otmemo zaboravu i dostojno ih sahranimo.

Kao što se trudimo sada, i onda smo, nakon Stambolićevog nestanka, putem kampanje „Gde je nestao Ivan Stambolić?“ pokušavali da animiramo javnost da se ne zaboravi ovaj njegov nestanak.

Dodatni motiv nam je bio i činjenica da smo septembra 1995. godine, kao Radio B92, objavili knjigu Ivana Stambolića „Put u bespuće“.

Sećam se više sastanaka koje smo imali ’91- 92. godine kada sam ga podsticao da progovori javno i prvo njegovo obraćanje je bio autorski tekst upravo za Radio B92.

Više od godinu dana nastajala je knjiga koju smo objavili pre 25 godina, u septembru 1995. godine. Vrlo uzbuđeni smo čekali prve primerke knjige u Domu omladine sa Ivanom i pokojnim Slobodanom Inićem (koji mu je pomogao u priređivanju ove knjige) čiji je prvi tiraž svojim Renoom 4 iz štamparije utovario i dovezao Saša Mirković. Takva su bila vremena pre 25 godina.

Sećam se da nam je u redakciji često dolazio Ivanov sin Veljko koji je bio drugar velikog broja ljudi iz tadašnjeg Radija B92. Baš kao što se ovih dana prisećam mojih privatnih druženja sa Ivanom i njegovom suprugom Kaćom blizu kojih sam godinama živeo, nedaleko od Košutnjaka gde je Ivan nestao pre dve decenije.

Sećam se da mi je kao direktor JUBMES banke finansijski pomogao da zakupimo kamion i platimo gorivo za agregat za ozvučenje kako bi ekipa iz projekta „Rimtutituki“ 1992. godine kružila gradom i svirala „Slušaj ‘vamo“ dok sam delio singlove ekipi koja je trčala za kamionom.

Ivan i ja smo imali nepisani dogovor da o tome ne pričam u javnosti.

Dve decenije nakon njegove smrti kršim ovaj dogovor smatrajući da treba da ostane zapisano da je nekadašnji predsednik Srbije i na taj način pokazao svoju antiratnu prirodu zbog koje je na kraju platio i najvišu cenu.

Ubistvo Slavka Ćuruvije stvaralo je modus operandi za sva politička ubistva Miloševićevog zločinačkog režima. Оd svih, po brutalnosti se izdvaja ubistvo Ivana Stambolića. I bez obzira na presude i kazne, ostaje osećaj da pravda nije zadovoljena, kao i u drugim slučajevima. Još uvek konsenzualno, nacionalno nije osuđen zločinački režim. Zbog toga smo osuđeni da nam se ponovo dešava da pojedine segmente tog režima živimo.

Nismo imali ni toliko potreban jasan diskontinuitet posle 5. oktobra, ni veliko društveno suočavanje sa lošom prošlošću, ni ozbiljna, na činjenicama zasnovana suđenja za sva zla prema našem i drugim narodima. Nismo imali neku vrstu lustracije, ne osvete.

Sve to plaćaćemo i mi i generacije koje će nas naslediti ako ne budemo počeli da prihvatamo i poglede „iz cipela“ drugih, dok ne počnemo da se suočavamo sa našim demonima, a ne da ih opravdavamo zbog tuđih.