Ne samo komemoracija, već i vraćanje života

Piše: Veran Matić

Nisam primetio da su tokom prethodne dve nedelje srpski i hrvatski mediji prenosili navode čoveka koji nije sprečio „Oluju“ ali se jedno vreme vozio u izbegličkoj koloni krajiških Srba pre četvrt veka kako bi bar tada sprečio napade na nju.

U ovom intervjuu Galbrajt je ponovio da su planom „Z-4“ krajiškim Srbima nuđeni „sopstveni parlament i predsednik, policija odgovorna Kninu a ne Zagrebu, demilitarizacija i kontrola nad lokalnom ekonomijom, čak i sopstvena valuta, i to u svim oblastima koje su 1991. godine imale srpsku većinu“. Prema njegovim rečima, „Tuđmana su nekako ubedili da „Z-4“ prihvati kao osnovu za pregovore dok Milana Martića, Milana Babića i Borislava Mikelića nisu mogli da ubede ni u to“.

U samo par rečenica Galbrajt je sublimirao neke od ključnih momenata političke sudbine RSK: „Vođe RSK su se međusobno mrzele. Naposletku sam zaključio da je svakome od njih lakše da prepusti stanovništvo sudbini nego da baš on bude taj koji će napraviti ustupke. Niko od njih nije shvatao realnost – ni svoju ni svetsku. (…) Slobodanu Miloševiću je vojni poraz bio politički bolje rešenje nego ustupci. Bila je to cinična nebriga za patnju ljudi Krajine.“

Nisam primetio da je izgovoreno neko negirao. Nisam primetio ni da su ovakvi navodi nesporno veoma obaveštenog Galbrajta, koji je bio protagonista svega bitnog što se događalo u to vreme, bili osnova za diskusiju i promišljanje kako bi trebalo da nastupimo da ne napravimo ponovo iste greške ne razumevajući društveno-politički kontekst hrvatsko-srpskih odnosa tokom leta 2020. godine.

U intervju hrvatskom „Nacionalu“ Ranko Ostojić, bivši ministar unutrašnjih poslova Hrvatske i potpredsednik Vlade tadašnjeg premijera Zorana Milanovića, ispravno zaključuje da je „atmosfera možda najvažnija kategorija u hrvatskom društvu“.

Dodao bih – i u srpskom.

Kao prilog navodi da „ako se stvara atmosfera pomirenja možemo se nadati da će ona dovesti i do pozitivnih rezultata. Ona neće doći odmah jer će, naravno, uvek biti otpora. Ali, istina je da je u politici sve pitanje izbora trenutka“.

Dodao bih da je taj trenutak upravo sada i zato je bitno da se ove nedelje predsednik Vučić sreo sa predstavnicima Hrvatskog nacionalnog veća, da se juče vojvođanski premijer Mirović sreo sa hrvatskim ambasadorom Bišćevićem.

To su potezi koji ohrabruju, stvaraju pozitivnu atmosferu umesto tenzija i osuda.

Zato ne treba da čudi publicitet koji ovakvi gestovi dobijaju sa obe strane granice.

Jer, bitno je da oni dolaze i od strane vladajućih HDZ-a, SNS-a, premijera Plenkovića, predsednika Milanovića i Vučića.

Ima simbolike da je dan Evropske unije 9. maj ujedno i dan pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu. Zato ohrabrujući gestovi pomirenja i okretanja ka budućnosti pokazuju da se ne može biti „malo antifašista“. To jesi ili nisi.

Antifašizam dvadeset prvog veka prema Ostojiću „nije pitanje ustaša i partizana već pitanje civilizacijskih vrednosti – poštovanja ljudskih prava, zaštita manjina bez ikakve diskriminacije“. I zato je vest kada nešto veliko u Hrvatskoj učine zajedno HDZ i SDSS, odnosno hrvatski predsednik.

Ako taj momenat prepozna i podrži Beograd, onda je još značajnija vest jer pokazuje da se počinje menjati vladajući narativ.

Jer da podsetim – sve je pitanje pravog trenutka.

Koji iskoristiš ili ne za pravljenje zdravije, pozitivne atmosfere u kojoj je moguće učiniti doskora nemoguće.

Pozitivne reakcije na sastanak predstavnika Hrvata u Srbiji sa predsednikom Vučićem, uključivanje predstavnika ove zajednice u vlast u Vojvodini, najave da bi Aleksandar Vučić mogao posetiti neko od mesta stradanja Hrvata u Srbiji govori o tome da postoji prepoznavanje i da ovakvi gestovi postaju deo pozitivne spirale.

Simboličnih gestova smo se nagledali u proteklim decenijama. Ove kojima sada prisustvujemo izgledaju sinhronizovano, dobro utemeljeno i verujem da su deo trajne rešenosti da se radi na rešavanju konkretnih problema građana, Srba i Hrvata, i u Srbiji i u Hrvatskoj. I izgleda mi da su to zdravije osnove.

Vest da u Knin dolazi i grupa bivših meštana Grubora, koji sada žive u Leštanima, sa kojima će se razgovarati o održivom povratku u potpuno napuštene selo, dokaz je da se neće sve završiti na izjavama i govorima na komemoraciji. Jer u Knin-Grubore dolaze, pored predsednika Republike Hrvatske Milanovića i dvojice potpredsednika Vlade Hrvatske Tomislava Medveda i Borisa Miloševića, i ministrica regionalnog razvoja, kao i direktor Centralnog državnog ureda za stambeno zbrinjavanje. Verujem da to znači i rešenost da se izgradi put i obnove kuće onih koji su izbegli pre 25 godina a žele da se vrate i da će se pronaći način da njihov povratak bude održiv.

Da se vrati život u Grubore i u svako drugo silom napušteno mesto.